Ovo je deo jednog Poglavlja iz knjige KABALISTIČKA STRUKTURA MIKROKOSMOSA
Ako smo odgovarajuće savladali prethodne, niže nivoe joge, sada, Dharana, koja je samo rad sa umom, ne bi trebalo da predstavlja napor. Naravno, od samog početka je tu prisutan rad sa umom, naročito u asani, mada to nije bilo toliko očito jer je pažnja (um) naizgled bila usmerena samo na telo. Ali i to usmeravanje pažnje na telo je u stvari i rad sa umom i na umu. Prethodni nivoi joge su bili potrebni da otklone potencijalne niže uzročnike smetnji koje bi se mogle javiti u umu. Jer, glavni rad je u umu, na umu, sa umom, dakle dharanom!
Celovito predstavljanje uma nije moguće osim pogledom na njega iz sebe samog, iz sopstvenog centra. Geometrijski rečeno to bi bilo nešto kao pogled iz centra kugle po celom volumenu te iste kugle istovremeno, kao da gledamo celu unutrašnju površinu oboda kugle. A za to je potrebna fokusiranost uma. Jer ako je um rasejan možemo samo da vidimo delove tog volumena ili te površine. A za tu fokusiranost je potreban napor. Otuda postoje i tvrdnje da je dharana u stvari ‘nasilje’ nad umom, nasilje na mentalnom nivou. Nužno potrebno i poželjno nasilje. To i jeste nasilje u onolikoj meri koliko je fizički trening atletičara nasilje nad svojim telom. Zato su te vežbe naporne. Za vreme koncentracije na centar, a to je u stvari prava dharana (zato ću kasnije uglavnom upotrebljavati taj izraz), se vrši preusmeravanje tokova energija unutar uma. Pokušavaju da se obuzdaju vetrovi uma, da se umire oluje, da se uspostavi nepomična površina vode da je kao ogledalo, malo pesnički rečeno. To je nasilno rezanje grana uma (odvodnih manjih tokova, napotrebnih i nepoželjnih), potkresivanje, vajarstvo (kiparenje), preoblikovanje, dok ga se ne oblikuje u pravilnu kuglu. I po vanjskom obliku i po homogenosti unutar i po jednakoj kvaliteti unutar bez adhezivnih sila. Um se time ne ubija mada su to ‘hirurški potezi’ na umu. Sve su to nužni rezovi da se prevaziđu unutrašnje tenzije, kontradiktornosti, a to vodi transcendiranju. Postepenim približavanjem savršenstvu, uravnoteženosti, polako se gube štrčeći koncepti, sve štrčeće karakteristike uma, karaktera, svi ekstremi u ponašanju i mišljenju, sve negativne primese karaktera a pridobija se elastičnost u mišljenju i ponašanju. Dharanu je moguće izvoditi i na pojedine komponente uma, koncepte, kao i na pojedinačne simbole ili fizičke predmete. Ali ja sam ovde govorio u opštem smislu zato sam uzeo kuglu kao primer.
Za vreme vežbi dharane mogu se javiti i javljaju se prekidi, odnosno periodi kada um pobegne ispod kontrole sebe samog. To su periodi, za vreme vežbanja ili izvan vežbanja tokom svakodnevnog života, kada um, da tako kažemo ‘ne zna za sebe’. Bez obzira šta su uzroci prekida, u praksi ih je teško pratiti a to i nema smisla jer se time uništi vežba. Osim toga, um je tako složen konglomerat da je nemoguće tragati za svim mogućim uzrocima prekida. Na kraju, to nije ni potrebno. Važno je prekid odmah uloviti, primetiti da se je dogodio i nastaviti nepomičnu svest. Ako dharana nije dobra, ako se upliću ostale misli (ostali nivoi svesti, ostali koncepti, preokupacije, sadržaji uma, ostali delovi uma), sve to smanjuje kvalitet dotične misli kao i uma u celini što nužno utiče na stvaranje ekvivalentnih okolnosti svakodnevnog života. Rasejani um tako deluje na astralni nivo a samim time i na materijalni svet. Tako rade umovi većine ljudi na planeti.
Te smetnje i prekidi su u stvari pokazatelj kvalitete vežbe. A vrste tih prekida su različite. Postoji nekoliko klasifikacija, ali to sve zavisi od kvaliteta uma subjekta koji vežba. Etimološka povezanost uma, sa vetrom u nekim jezicima (arapski, hebrejski) je zbog načina rada uma, karakteristika uma koji produkuje misli, kao što vetar duva. Nikada se ne zna u kojem smeru može da krene vetar. Slično je i sa mislima. To je (logično) na nelogičan način. Znači obuzdavanje uma, dharana, je u stvari smanjivanje vetra (ili barem smanjenje broja smerova vetra) da bi ga se lakše usmerilo. Samo usmeren vetar je koristan, upotrebljiv. Isto je i sa umom. Sva evolucija čoveka je u stvari rad sa tim vetrom, umom i na tom umu, njegovo obuzdavanje, korigovanje, usmeravanje. A prekidi koji se javljaju za vreme dharane su u stvari otimanja tog vetra ispod kontrole centra, oko kojega je taj vetar skoncentrisan. Samadi je vreme bez vetra i bez oblika, čista svetlost, LVX!
Smetnje i uzroci prekida za veme dharane mogu da budu sve impresije, sve što perceptivni mehanizmi organizma mogu da registruju, bilo da su to prijatne ili neprijatne impresije. Bilo da je njihovo unutrašnje ili vanjsko poreklo. Dakle, dharana je neka vrsta izolovanosti od smetnji, neka vrsta tendencije, ili bolje reći krvave borbe ka miru, izolaciji, i možemo reći samoći. Samoći uma. A samoća je za prosečnog čoveka najteža od svih kazni. Um naviknut na konstantnu aktivnost i primanje konstantnih impresija se lomi pod strahovitim nedostatkom dinamike impresija, bilo da su to hedonistička uživanja, bilo kontakti sa ljudima, bilo da je to lenjo vrludanje misli. Pošto je biće koherentna celina taj rad sa umom, mentalni nivo, je tesno povezan sa ostalim nižim nivoima bića, znači animalnom dušom (astralnim nivoom) i fizičkim telom (materijalnim nivoom). Oni bitno utiču na stanje uma. Znači osim samog uma, uzroci smetnji i prekida mogu da budu i sa tih nivoa. Otuda je u jogi tolika potreba po savladavanju nižih nivoa, udova joge, naročito asane i pranajame. Time se eliminiraju uzročnici smetnji sa tih nivoa.
‘Mentalna samoća’ može da bude usmerenost uma na nešto do identifikacije sa time (zbog elastičnosti fine materije uma, čidakaša) ali i ujedinjenje uma u samom sebi, fokusiranost ka sebi i u sebe. To ujedinjenje nužno vodi ka samoanuliranju. To podrazumeva sveobuhvatnost. Tako da ‘mentalna samoća’ je u stvari sveobuhvatnost, sveprisutnost. Dok čovek još nije u mentalnoj samoći, bilo da je to jednosmernost ili ujedinjenost (u sebe fokusiranost) on je u mentalnoj mnogostrukosti. Kada je u stanju usmerenosti onda je prisutan samo u jednoj komponenti te mnogostrukosti. A kada je u stanju u-sebe-fokusiranosti tada je transcendirao i jednosmernost-usmerenost. Dharana je prelaz, proces od spontanog plutanja do konačnog ujedinjenja uma, odnosno fokusiranosti u sebe.
Dharana nudi i omogućava usporenu i razređenu ali zato i dugotrajnu inicijaciju pakla. Jer svaki napredak u dharani je u stvari ubijanje jednog nekontrolisanog pipka uma, ‘ubijanje jednog malog đavola’ u samom praktičaru. Za razliku od dramskih, ritualnih, dharana je veoma spora ali i najsigurnija inicijacija. Dramski rituali inicijacija su konstruisani da protresu odnose između više komponenti uma i da ih ponovo slože ali na viši, uređeniji način. Dharana radi isto to samo sporije, bez ‘šok efekata’. Dakle, samo dharanom je moguće savladati sve nesklade u umu, sve neravnoteže anulirati. Isto tako je moguće osloboditi se sve karme, svih ‘grehova’.