Već pratjahara mada izgleda kao pasivno stanje je aktivnost uma. Veći je napor sedeti na obali i opirati se bujici nego se prepustiti bujici. Ceo život, do ovog momenta ste bili u bujici i nije vam bilo teško. A sada je potreban napor, aktivnost da se ostane posmatrač svojih misli. Dharana je sledeći korak, još mirniji ali još naporniji i još aktivniji. To je napor da se održi jedna misao u umu, da se odbije, ignoriše sve ostalo. Svako učenje ili čak vožnja automobila su lakši oblici dharane. Dijana je još naprednija i aktivnija faza održanja samo jedne misli bez uplitanja. To je blizu intenzivan naučni ili kreativni rad. Ali samo blizak. Zajedničko im je samo što su napori veliki. U svakodnevnom životu stanje našeg uma je neka vrsta dharane i pratjahare jer to je nužno za funkcionalnost. Na žalost, kod većine ljudi su česta stanja uma koja su niža i konfuznija, dakle ispod nivoa pratjahare. Pratjahara bez napora u kojem je subjekat nošen bujicom a da toga nije ni svestan. Ali čak i u takvom stanju subjekt može da pridobije mnoga znanja ali uvek su to klasična znanja, nikada inicijacijska. Jer za inicijacijska znanja je nužna minimum dharana.
Kao što je u pranajami bilo potrebno da postanete svesni svojega disanja ovde je potrebno postati svestan svojih misli, odnosno biti svestan da se ‘uvek nešto misli’, da su uvek tu misli. Moj prijatelj Stipe, bioterapeut, je rekao da ‘um je blesan koji uvek radi’! Potpuno se slažem. To je u tesnoj vezi sa disanjem. Ne znam da li u organizmu čoveka postoji još neki organ ili deo tela koji u tolikoj meri radi bez potrebe. A proizvod uma su misli. Šta mislite koliko različitih misli imate tokom dana. Bilo nesvsnih, spontanih, bilo svesnih, namernih?! I koliko ste ih imali do sada u životu? Da li to odgovara broju kapi u reci? Nije važno, ali sigurno ih je toliko da bi on njih mogla da nastane reka. I ako ta reka teče po neravnom terenu ona je nemirna, krivudava, divlja. Vi ste ta reka. Ti nisi ono što misliš da si, ti si ono što misliš!
Reka je u stvari slepa energija koja teče po inerciji, ne pita se zašto, kako, kamo, odkuda. Ako može ona teče, ako ne ona se akumulira dok ne prevrši prepreku ili dok prepreka ne popusti. Tako se to dešava celu inkarnaciju sa svakim čovekom. Sve dok ne počne polagano da kontroliše reku, svoj um. Nasilnim obuzdavanjem je nije moguće savladati. Treba je smanjiti a sebe povećati mada smo mi sami ta reka. Treba je promeniti, osvestiti. Pratjahara je prvi korak. Posmatramo je i vidimo kolika je. Šokoirani smo njenom veličinom, dubinom, brzacima. Uspeh u ovoj vežbi je da nas ti brzaci ne povuku sa sobom. Mi ih neutralno posmatramo i vremenom smo sve imuniji na njih. I ne samo to. Mi smo sve jači a brzaci, virovi, dubine, itd., su sve manji, sve manje su opasni za nas i sve ih je lakše kontrolisati.
Kako sve ovo lako i lepo zvuči! I tako je malo ljudi koji se praktično prihvate da rade pratjaharu i dharanu, pa i među njima mnogi smatraju da je pratjahara nevažna, nepotrebna, nepraktična, gubljenje vremena i jednostavno je preskoče i počnu odmah da rade dharanu. Zbog velike žurbe i možda malo mazohizma preskoče laku vežbu i započnu deset puta težu. Naravno da samo nekima uspe taj preskok i istraju. Tu je važno mesto selekcije. Jer sve neobavljeno na svim dosadašnjim nivoima se vidi ovde i ovde udara sa svih strana, a najviše se vidi ako je preskočena pratjahara.
Ali, nećete verovati, više je ljudi koji rade dharanu (mada su i oni retkost) nego pratjaharu. Koliko ljudi poznajete koji izvode ovu vežbu? Druga stvar je kvalitet dharane onih koji preskoče pratjaharu. A ne shvataju da je rad na pratjaharti u stvari strahovito olakšavanje rada sa dharanom. Sav rad na pratjahari je investicija u rad dharane.
Mnogo je lakše pisati i govoriti o prva četiri nivoa joge jer se tu radi o konkretnim i vidljivim aktivnostima tela (i uma) na fizičkom nivou. A ovde počinje nevidljivi rad sa nevidljivom stvari, rad uma na umu. Ništa od toga se ne vidi, polagano se napreduje da je pitanje da li se uopšte i napreduje, nema kompetentnog autoriteta da vas oceni, pohvali, usmeri, nema sagovornika za razmenu iskustava i razmišljanja, prepušteni ste sami sebi. Nije lako. Takoreći izgubljeni ste. Ali zar je drugačije u životu? Identično je u životu. Samo da ste navikli na tu ispostavljenost još od prvog dana života. A sada sve to sumirate i intenzivirate preciznim pogledom na svoj um i sebe. I vidite i osećate sve frontalne i bočne vetrove i uticaje koji doslovno šutiraju vašu lađu levo i desno. I konačno vidite zašto tako sporo plovite, zašto ste tako malo uradili u dosadašnjem životu. Drugim rečima, ne da niste ostvarili milionske svote, ali s obzirom na to da ste mikrokosmos, da imate božanstvenost u sebi, veoma ste malo ostvarili. U tom smislu malo. I sada pratjaharom vidite šta je sve bilo (i šta je još uvek) protiv vas.
Tek u pratjahari čovek dobija neke predstave o tome šta je ljudski um, kakav je to konglomerat, kakav je to složen i komplikovan mehanizam, kakva je to nepregledna džungla i koliko je sve to istovremeno neuređeno, nekontrolisano, spontano i koliko tu ima inercije u delovanju. Istovremeno i savršenstvo i anarhija. To može i da uplaši i da fascinira. U dharani se vidi koliko teško je to kontrolisati, urediti, obuzdati i vidi se kako ti mehanizmi i podmehanizmi deluju, po kojim zakonitostima, koliko su te energij osetljive, koliko lako ih je poremetiti, itd.. Kažem, tek u ovoj fazi, jer ako to čovek ne iskusi na sebi i u sebi onda je to samo analitičko znanje, koje samo po sebi nije bez vrednosti ali je bez inicijacijske vrednosti.
Uvek kada čujemo izraze kao duhovnost, ubrzana evolucija, rad na sebi, osveštavanje, itd., misli se na korekciju, poboljšanje i stavljanje pod kontrolu gorenavedenog mehanizma. Dakle, vidimo kako se olako upotrebljavaju ti pojmovi i koliko su daleko od pravog rada i pravog značenja. Zato, ako imate puno misli, ako je vaša reka uzburkana i dinamična, ako teče po veoma neravnom terenu karme, ne savetujem vam da preskočite pratjaharu. Imaćete mnogo koristi ako shvatite da takoreći od rođenja neprekidno mislite. Shvatićete da je to nužno zlo. Smisao nužnog zla je da ga spoznamo i obuzdamo. Nema teže stvari od (koncentrisanog) razmišljanja, ali isto tako nema stvari koju čovek tako puno radi kao što je razmišljanje. Kontradiktorno. Svake sekunde budnog stanja vi nešto mislite. ‘Glupan uvek nešto melje’. Da ponovim, koncentrisano razmišljanje je veoma težak posao, prava dharana je najteži posao kojega čovek može da se prihvati. Zato olakšajte sebi taj posao sa ovom vežbom.