Dugo sam mislio da je ovo jedna od najmanje potrebnih tema da o njoj pišem. Ali praksa je pokazala sasvim suprotno.
Možda sam ja imao sreće da mi je već u osnovnoj školi nastavnik fizičkog vaspitanja bio čovek koji već imao crni pojas u karateu. Ne znam, ali svaku vežbu koju nam je pokazao, svaki pokret sam shvatao od prve i razloge zašto je to tako. U srednjoj školi je samo sledila nadgradnja toga tako da sam sa lakoćom mogao da kreiram najbolje vežbe za sebe i koje odgovaraju mojoj fizičkoj konstituciji. Veoma slično je bilo i sa vežbama koncentracije, bilo da je to neki trening iz svakodnevnog života ili neka jogijska vežba. (Ovo ne važi za mudre i bande gde je potrebno veće iskustvo ili dodatna objašnjenja).
Danas je na tržištu dostupno desetine knjiga sa vežbama o koncentraciji, plus skoro svaka knjiga o jogi ima nešto od toga. Kada je reč o ceremonijalnoj magiki tu je nešto manje materiala, mada je i toga sasvim dovoljno. Ali i pored svega toga ljudi najviše pitaju baš o vežbanjima.
Ne znam da li je to zbog nedostatka samopouzdanja, nedostatka znanja ili pokušaj eskivaže neprijatnih suočavanja sa samim sobom.
Treba pronaći ‘svoje’ vežbe a to su one najteže. Najteže vežbe zahtevaju najviše energije, napora, ali obezbeđuju najbrže napredovanje. Zatim je tu nužna nadgradnja tih vežbi u zavisnosti od sopstvene mentalne konstitucije. Dakle improvizovanje. Svaku životnu situaciju iskoristiti za treninge. Osim improvizovanja potrebna je i istrajnost. To su dve najzahtevnije komponente vežbanja bilo o kojim vežbama da je reč. Bilo da ste šahista, muzičar ili magičar ili sportista.
Nemam ja šta puno da dodam prvom tekstu o ovoj temi (koji je već na ovom sajtu ). Zainteresovane samo mogu da uputim da ga još jednom pročitaju. Dakle …
Da li je problem ćutati sat vremena?
Da li je problem ćutati 24 sata ili čak sedam dana?
Da li je problem ne jesti ništa 72 sata?
Da li je problem nepomično sedeti pola sata? Ili dva sata?
Zar je problem svaki dan uraditi istu vežbu od 15 minuta?
Zar je problem naučiti kako se izvori Ritual Pentagrama i izvoditi ga jednom na dan?
Zar je problem svaki dan pročitati 50 strana neke knjige ili prostudirati 30 strana neke knjige? (Pa ljudi, Winston Churchil je u svojoj osamdesetoj godini čitao po 200 strana na dan!!!)
Zar je problem vežbati sat vremena na dan?
Da li je problem ne misliti ni na šta 5 minuta? (Ovo jeste problem, priznajem. Ali kako mislite da se upišete u gimnaziju ako ne znate slova?). A kada znate sva slova tek tada počinje pravi rad. Tek tada počinjete da pišete.
I kada vam to više nije problem, onda to često ponavljajte i pojačavajte kriterijume. Mada većina kaže da to nije nikakav problem pre nego što to i pokušaju i zato smatraju navedene vežbe besmislenim. Neki ih smatraju besmislenim i zato ih i ne rade i traže neke druge, bolje, jače, smislenije. A ne znaju da one ne postoje. Samodisciplina je merilo vrednosti. Zato im preporučujem da malo osete agoniju asane (i to bez dharane). A kasnije neka probaju 15 minuta dharane!!!
Opet sam u nepopularnoj ulozi jer moram da kažem sledeće – ne zapitkuj, ne raspravljaj! Zasuči rukave i radi. Ili kao što to kaže Vivekananda: ‘Ti treba da se zaletiš i radiš, ne razmišljajući o tome da li ćeš živeti ili umreti. I kroz šest meseci bićeš pravi jogi!’
Uz sve ovo potrebno je dodatno učenje teorije, poznavanja ceremonijala kao i veliko opšte znanje koje je potrebno iz edukativnih i etičkih razloga. Da čovek sastavi realnu sliku o sebi (i o onome šta sve raspolaže), da strukturiše ono što ima u glavi i da zna gde je na velikoj hijerarhijskoj skali.
Pre par godina sam (u Zagrebu) sedeo i pričao sa jednim mladim čovekom o ovim našim temama. Nije on bio baš mlad, oko 30 godina, ali s obzirom na entuzijazam bio je veoma mlad, što je velika vrlina s obzirom u kakvom materijalnom svetu živimo. Njegov um nije bio kontaminiran hriščanskim dogmama ali su se videla ograničenja klasične školske edukacije zapadnog tipa mada je čovek imao visoko obrazovanje. Pokazao mi je jednu debelu knjigu od oko 800 stranica u engleskom jeziku, neka vrsta kompilacije ovih naših nauka. Knjiga mi je bila poznata i odmah sam otvorio tamo gde je bila bibliografija koja se je rastezala na preko 40 strana. Izdvojio sam tih 40 stranica među prstima i rekao mu veoma nepopularne rečenice: ‘Ne treba sve ovo pročitati, jer to nije ni moguće a i besmisleno je. Ali treba biti upoznat sa svim ovim. To je teoretski deo. A za praktične vežbe dovoljne su ti dve knjige. Vremenom ćeš sam biti sposoban za nadgradnju.’
Ljudi teško shvataju da su knjige od Kastanede, na primer, manje-više beletristika kao i sva slična literatura koje je stvarno puno i koja je potrebna. Ali tehnički priručnici su, na primer, prva knjiga od F. Bardona, Hata joga pradipika, Knjiga IV od Crowley-a, Sefer Yetzirah, kao i svaka knjiga o jogi u kojoj se govori kako se izvodi asana, pranajama i dharana. Ti priručnici su bezvredni ako ih se samo pročita a ne vežba. Beletristika ispuni svoju funkciju samo ako se pročita. Zato ljudi ne vole priručnike. Oni nikada nisu bestseleri. Ko voli Logaritamske tablice ili Mašinski priručnik? Ha ha!
Primećujem da je ljudima lakše da plate seansu kod psihijatra ili psihologa ili psihoanalitičara (koji ekonomski mazohizam!?) nego da nauče Manji Terajući Ritual Pentagrama. Ne znam da li bih promenio njihov stav ako bih im rekao da je MTR Pentagrama četiri puta brži od psihoanalize? A dharana na Adžnu još brža i ekvivalentno teža. Ali izgleda da je neka makar i jednostavna svakodnevna istrajnost mnogo teža nego nekome nešto platiti. Ne postoji teži rad nego rad na sebi kao što ne postoji zahtevnija i teža aktivnost od razmišljanja. Ako tu mislite da zabušavate onda čitajte Harry Potera. To je kao da idete u rudnik a hoćete da zabušavate.
Dakle, nije problem šta i kako vežbati nego kako pobediti vlastitu inertnost koja je smrtni neprijatelj istrajnosti. Suočavanje sa vlastitom inertnošću je veoma teško, posebno ako čovek nema tutora, učitelja ili nekoga ko sa lopatom dežura iza njegovih leđa i udari ga kada preskoči ili zaboravi vežbu. Inertnost ima najbolju hranu ako se ne vidi napredak. Bezbroj puta ponavljate neku vežbu i naizgled nema rezultata. To je posebno opasno za mlade koji su nestrpljiviji. Ali ako čovek pobedi vlastitu inertnost, čak i ako izvodi drugorazredne vežbe, vremenom će mu doći na tanjir prave vežbe. Ja znam da svi želite magičke reči koje pomeraju planine i leteće ćilime. Znam da ne želite da čujete ovo što ja govorim, ali na letećim ćilimima su samo ljudi koji imaju gvozdenu istrajnost. Toliko jaku da su čak indiferentni i do ćilima i do letenja.
Samodisciplina je merilo vrednosti. Naravno da to ne sme da postane mazohizam. Ja uvek zagovaram praktičnu lenjost i hedonizam. (Sebe smatram prilično lenjim čovekom i hedonistom). Ta samodisciplina nekome sa strane može izgledati kao fanatizam. (Čudi me kako 20 minuta rada na dan nekome može izgledati kao fanatizam? Ali i to se dešava). Praktičar sam za sebe je uvek realist. Mora to da bude. Tih 15, 20 ili 60 minuta praksi na dan ne treba da smanje ili uskrate vaše obaveze do žene, dece, tašte, kućnih ljubimaca, devojke, rođaka, komšinice, televizije, ljubavnika ili ljubavnice, radnog mesta, mobitela, kafića ili drugih saboraca u toj strašnoj borbi u cilju gubljenja vremena. Ali ako istrajete, baš to će se postepeno, spontano događati na vaše veliko zadovoljstvo. Ljudi jednostavno otpadaju, nepotrebne stvari gube smisao, to je spontana selekcija, jer ne mogu da vas prate. Oni imaju vremena za vas ali vi nemate za njih. To je znak napretka. Svi bi odmah hteli leteće ćilime. Nikako da im objasnim da je sve to moguće, ali ne preko noći. Onaj ko je uspeo preko noći najčešće iza sebe ima dane i godine rada!
Uvek sam mislio da je veći problem vežbati nego šta i kako vežbati. Ali s obzirom šta mi ljudi govore i šta pitaju izgleda da im vežbanje uopšte nije problem nego je problem što ne mogu da pronađu prave vežbe! Ha ha! Ali pravi problem je ipak u vežbanju, u pobedi nad vlastitom inertnosti, u pobedi nad vlastitom lenjosti, u poboljšanju vlastite organizacije života. Ako se u tome ne uspe onda se pronalaze razni izgovori, a najčešći je to ‘nepoznavanje pravih vežbi’. Nikako da pronađu prave vežbe, lake vežbe koje ne ugrožavaju ukorenjenu lenjost i inertnost! Postoji praktičnost, pragmatičnost, aerodinamičnost, ekonomičnost, i sve su to poželjne vrline, ali ako je tu faktor lenjosti, tada – no mercy! Da li znate da definišete pojam-osećaj-stanje dosade? Uvek kada osetite to stanje znajte da vam nešto ne štima u organizaciji.
Zar je problem 20 do 30 minuta na dan vežbati? Izdržite barem 15 do 20 minuta. U tih 20 minuta možete da izvedete fantastične vežbe koje kumulativno stvaraju velike rezultate. Ostaje vam još čitavih 1420 minuta tog dana za sve ostalo. Svaki dan prosečno približno spavate 400 minuta. Priuštite sebi spavanje ali smanjite TV. Ili ste možda TV narkomani?! Kao 95% zapadnog sveta i 90% ostalog sveta. Dakle, istrajte tih 15 do 20 minuta u početku. Nisam rekao 120 minuta nego 20 minuta. Neka to bude kao da zidate kuću od puno cigli ali tako da svaki dan ugradite samo jednu ciglu. Ne morate i ne možete da tu kuću ozidate u jednom danu. To zidanje će trajati veoma dugo, ali ipak je zidate, bez prekida i zastoja i jednog dana ćete je završiti. Ako stavljate po dve cigle na dan, brže ćete je završiti. Svaka ozbiljna knjiga o jogi nudi sijaset uputstava i vežbi asana, pranajama, dharana. Rituali Pentagrama i Heksagrama su takođe dostupni. To su te cigle. Samo nabrojano je dovoljno materiala za godinu dana ozbiljnog rada. Nakon toga vam se otvara polje vežbi dva puta veće, a nakon toga toliko veliko polje vežbi i rituala koje je moguće i koje je potrebno izvesti da će vas glava zaboleti.
Zašto od jutarnje kave ne napraviti ritual? Ona već jeste ritual, ali zašto to nije ritual sa dharanom? Ili ekstremni slučaj, da čovek u disko klubu pokuša da radi dharanu. Ili na pijacu. Pa to je nemoguće – svi vičete tako glasno da sam pomislio da sam stvarno u disko klubu. Ali ipak, probajte. Više puta. Istrajte bez obzira na rezultat. A kasnije kada pokušate dharanu u tišini i asani, biće vam med i mleko! Pomislite ko ste i šta ste, setite se svoje dharane u većem veselom i mešanom društvu. To je ‘nekonvencionalno’ vežbanje za razliku od klasičnog kada radite ritual, dharanu, molitvu, asanu, mantranje, itd.. Oboje je jednako važno. Svi ljudi koji imaju bilo kakve magičke moći su morali da prođu kroz ovo. Osim onih čiji su roditelji pameću ili slučajnošću (koja je u stvari čistoća) izabrali pravi momenat za koitus.
Cilj vežbanja je dobra koncentracija, dharana. Cilj dharane je osveštenost sebe. Mada bi o pojmu osveštenosti (i šta sve spada pod njega) mogli da napišemo roman. Sretno vam bilo! Macte animo generose puer, sic itur ad astra!
Više puta smo pročitali stimulativni apel – Prizivaj često! Odličan apel. Sebi sam govorio još zahtevniji apel – Prizivaj stalno! To znači neprekidno, konstantno, svake sekunde života do kraja života. Zvuči malo hiperbolično. Dakle, treba da se trudim najbolje koliko mogu i najviše koliko mogu. Da li ste primetili da čak i u knjigama od Kastanede (što je ipak samo beletristika, a ne stručna literatura) da njegov učitelj igde gubi vreme? Da li mu je ikada dosadno. On konstantno vežba. Čak i kada ništa ne radi on vežba. I istovremeno ima fantastičan, čak i ciničan tip humora. A taj tip humora je najbolji! Pravi Hermesov. Ha ha. Isto se može videti u biografijama bilo kojeg spiritualno razvijenog čoveka. Paracelsus čak i kada se je do krajnosti opijao je vežbao! Na kraju krajeva, slično važi za bilo kojeg uspešnog čoveka, ali nas ne zanimaju konvencionalno uspešni ljudi. Dakle, nije ovo područje, nije ovo studij za kilave, lenje, nesposobne, razmažene. Nigde, ni u kojem studiju kojega čovek može da se prihvati nije zahtevnija tematika i istovremeno nigde nije prisutna tolika armija neznalica, lenjivaca, palamudžija i prodavača magle..Nigde nije toliki raspon između malog znanja (ili predznanja) studenata i zahtevnosti materije! U ezoteriji ili duhovnosti (koji ljigavi termini, slično kao i kod religije) je toliko nekompetentnih pokušaja kao u retko kojoj drugoj aktivnosti čoveka.
Mnoge ljude sam pitao – zar je problem biti u asani 90 minuta? Većina ih je odgovorila da nije. Ali svi ljudi koji su uradili asanu od 90 minuta, a nije ih puno, su rekli da to nije baš lako. Mnogi smatraju da asana od pola sata ili sat vremena nije teška i da lako mogu da je izvedu i u tom ubeđenju i ne pokušavaju. Oni to mogu i to im je nepotrebno! A šta bi tek rekli za dharanu? Iz svoje lične prakse znam, a to su mi potvrdili još neki kompetentni, da ne postoji teža aktivnost koje čovek može da se prihvati, osim dharane! Lakše je 15 minuta mantrati nego 10 minuta intenzivno razmišljati o nekom koanu (zvuk jedne ruke, tvoje lice pre začeća, itd.). Lakše je 30 minuta trčati nego 15 minuta mantrati. Lakše je sat vremena igrati fudbal sa društvom nego 30 minuta samo ravnomerno trčati. Lakše je dva sata čitati neku zanimljivu knjigu nego 10 minuta razmišljati o koanu. Navedena gradacija nije u skladu sa fizičkim naporima koji se investiraju, nego koliko koja aktivnost iritira ono što se zove navika, koliko tera um na aktivnost na koju nije navikao a koja se zove koncentracija. Koncentracija, dharana, znači – budi u tišini da ti i tvoja najmanja misao zvuči kao grmljavina. Što je veća tišina, unutrašnja tišina misli, svaka misao je ‘glasnija’. Što je više misli, svaka se manje čuje i samim time svaka je manje jaka, manje ‘glasna’ i samim time manje važna. Ali one stvaraju kakofoniju. Smanjenjem njihovog broja svaka preostala postaje naizgled glasnija mada je ista. Zato ih sve treba anulirati do tišine. To takođe podrazumeva i selektivnost svega oko sebe. Sve treba da je izloženo nemilosrdnom ali realnom kriticizmu. Samo tako će početi da otpadaju nepotrebni pojmovi iz uma, zatim koncepti, zatim navike, zatim sledi korekcija ponašanja, selekcija stvari i selekcija ljudi. Krug vam se smanjuje i povećava. Time u svoj život i u svoj um uvodite nove aktivnosti umesto onih starih. Drugim rečima, vi se menjate. Napredovanje podrazumeva menjanje. Što ste elastičniji u startu, toliko brže napredujete.
Postoji i impuls univerzuma ili tao koji nas tera na svakodnevno vežbanje, a zove se evolucija. Tako ga nazvaše. Neki se drže tog tempa, ritma, a neki kasne. I ako puno kasne bivaju prisiljeni na povremene revolucije. Jer evolucija sama po sebi nudi ovulacije koje čovek iskoristi ili ne. Možda su revolucije samo iskorištene ovulacije da bi evolucija tekla dalje. Jer drugačije nije moguće. Sretan je onaj kojemu nisu potrebne revolucije. Na žalost, već do sedme godine starosti roditelji u nama već stvore potrebu po inicijacijama (revolucijama) i to nam oteža svo kasnije vežbanje.
Još jedan od faktora koji zavede ljude je da misle da imaju vremena. Katastrofalno pogrešno. Ako se radi o vežbanju, uopšte nemamo vremena jer već kasnimo. Za petama nam je nemilosrdni deadline. To je teško uvideti. Ljudi to obično shvate, ako uopšte shvate, tek u starosti. Malo razvodnjeno ću reći – mislim da imamo vremena koliko hoćemo, ali siguran sam da treba da požurimo.
Inertnost, ležernost i lenjost su roditelji gubljenja vremena. Vidimo da ljudi stvarno u sebi imaju nešto inertno što ih prvo vodi u podređenost a u krajnjoj liniji i u ropstvo. Pogledajte samo današnji ekonomskopolitički momenat na planeti! Šta mislite, zašto je to tako i kamo to vodi!?!
Haug!
Kategorije