Kategorije
Kabala

CXXXIX. Vernici su slepci – II

Hermiti su generali bez vojske a vernici su vojska sa slabim generalom

Nakon ovoga se samo po sebi nameće pitanje – a ko je taj kompetentni general? Odgovor je – Hijerofant!

Nijedna religija ne može garantovati slobodu jer nijedna religija (osim paganskih i šamanizma) ne zagovara i snagu. Sve religije zagovaraju etiku i čistoću ali to nije dovoljno i za slobodu. Slobodan si onoliko koliko si jak, koliko si opasan za druge. Ako si opasan za druge to ne mora da znači da si i negativan do tih drugih. Kao što neko opasan ne mora i da je negativan do vas. Jedino telema zagovara snagu. Jedino ta religiozna mislenost (neću namerno reći religija) zagovara slobodu.

— —– —

Pita me čovek koji želi da proučava kabalu, šta mislim o Isusu Hristu? Gde je njegovo mesto?

A ja njega pitam – šta znači verovati? Ko je Isus Hristos? U stvari pitam ga da li zna šta me je pitao? Da li uopšte razume termine i koncepte koje upotrebljava?

Šta znači verovati? Šta je to vera? Neko ubeđenje, koncept, nada, želja, pretpostavka, ideja, misao, očekivanje, itd.. Da li je to utemeljen koncept ili ne, sa dokazom ili bez. Vera može da bude sve to navedeno i uglavnom ima elemente svega toga. Ništa to nije pogrešno. Ali ako nema dokaze onda je to slepa vera. I što je najgore, vera retko kada ima dokaz i baš zato je svaka vera u stvari slepa vera. Blind Faith. Stariji rokeri znaju za taj bend ako im se sviđa Eric Clapton. A pre 50-tak godina negde u Londonu je pisalo – Clapton is god. Mala digresija iz umetničkih razloga a i da razvodnimo ovu super ozbiljnu temu. Ako znate o čemu govorim zadnjih 100 godina.

A šta je ili ko je Isus Hristos? Mi ne negiramo a priori religioznu dogmu ali nas zanima naučni pristup tom dobrom (plavokosom i plavookom a koji je rođen u Palestini, ha ha) dečku kojega su ubili na krstu. Da li je on primer onoga – neznalice ubiše boga? Ali nije on jedini. Bilo ih je kasnije, da nabrojima samo neke, Ivana Orleanska, Mansur Al Haladž, Jan Hus, Jakob Burgundus, itd.. I što je najzanimjivije, vatreni sledbenici Isusa su na sličan način ubili par ovih nabrojanih na slično grozan način. Kako to?

Dakle, ko je bio ili šta je bio taj naš glavni junak svih priča? Bog, polubog, čovek, prorok, adept, božiji sveštenik (ili pastir, ha ha), simbol postignuća, nivo svesti samadija, ravnoteža, krst, božiji sin, rezultat Chokmaha i Binaha, umirući bog, itd., itd.. Sve to, ali niko to da objasni. Jer treba biti veoma blizu Isusa da bi ga se objasnilo. A onaj ko je blizu Isusa nema potrebe a često ni motiva da ga objašnjava. Tako da ga objašnjavaju uglavnom neznalice.

U zapadnoj religiji i što je još gore, u zapadnim magičkim redovima tokom cele istorije taj termin je uotrebljavan i danas se upotrebljava za sve to jer sve to po malo i predstavlja. Ali ako čovek ne razlikuje te nijanse u velikom je problemu, konfuziji a pitanje vremena kada će to prerasti u dogmu. Jednostavno ne zna šta je šta i kada se pomene Isus ne zna na šta se misli. Ništa od toga ne negiramo, ali naglašavamo da je nužno razlikovati nijanse kad se na šta misli, jasno znati na koji aspekat se misli.

Isus Hristos kao nivo svesti Tifareta, kao kabalistički Sin u Formuli JHVH je sasvim korektno razumevanje. I svaka upotreba tog imena treba to da podrazumeva. Dakle, ime proroka Isusa je u tom kontekstu sasvim poželjno u kabali, jer baš to predstavlja. On je homo sapiens, čovek, koji je dostigao samadi nivoa Tifareta i u tolikoj meri se je izjednačio sa bogom. I ništa više. Sve ostalo je religiozni balast u funkciji dogme i zaglupljivanja.

— —– —

Ljudi se mole bogu. Često. A ko je taj bog? Da li se on nekada moli nama? Ili je nevaspitan i to ne radi? Ako to ne radi, ako nas nikada i ni za šta ne moli, mora da postoji neki razlog za to! Jer niko mu i ne zameri to. Dakle, moramo da znamo zašto je to tako. Zato jer je veliki i jak! Mnogo veći i mnogo jači od nas. Samo zato on nas ne moli ni za šta!

Bog jeste veliki, ali ne postoji! Bog je veliki, beskonačno veliki, toliko veliki da ne postoji. Ko onda može da tvrdi da bog postoji? Ko može da tvrdi da bog ne postoji? Ja tvrdim da je bog veliki, najveći. Ali o njegovom postojanju treba diskutovati. Jer on nekada deluje a nekaa ne. Ili mi ne poznajemo načine njegovog konstantnog delovanja i ispoljavanja.

— —– —

Bog nije (samo) pošten. Bog je i nepošten! Šta god pozitivno kažemo za boga to je moguće negirati. Ako ne verujete, samo preciznije pogledajte svet oko sebe, svu tu bedu, žalost. Sve što kažemo za boga, istina je. Čak i najbolje i najgore stvari. Sve opozicije. I niko ne može da negira da je bog veliki. I bog od čoveka samo to traži. Da je veliki i jak, dakle, da je kao i sam bog.

— —– —

Kažu da oni koji obožavaju i prizivaju đavola da su oni bezbožnici. Ne znam nikoga ko to radi. Ali, kažu da ih ima. Postoje i oni (koji kažu da se razumeju u te stvari) i koji tvrde da o đavolu treba što manje govoriti i čak i ne pominjati ga. Ni ime mu ne izgovoriti. Ali važno je imenovati sve viruse, ratove, ubistva, bakterije, uzročnike raznih bolesti, tornade, crne hronike, poplave, zemljotrese, kataklizme i uzroke svih vrsta nesreća. Jer kako da ih drugačije spoznamo i eskiviramo ili čak pobedimo. Ali ne i đavola, ha ha. Pa sve nabrojano su predstavnici đavola.

Ljudi nemaju pojma šta je to bog, šta bi to moglo da bude. Čak i oni koji se zaklinju u boga. Čak ni oni koji veruju u boga i čak ga i vole, pojma nemaju šta bi to moglo da bude. A o đavolu da ne govorimo. Oni ne znaju šta je bog ali o đavolu znaju da je on sve suprotno tome. Stvarno filigranski precizno. Oni vole da kažu da je bog svemoćan, da je sve i svuda. Ne negiramo to. Ali u tom slučaju bog je i u paklu. Aaaa, to ne. Ne sviđa im se to.

Možda su veći problem oni koji imaju neke solidne predstave o bogu ali o đavolu ne vole da govore. Beže od đavola kao đavo od krsta. Toliko ga izbegavaju da su ga učinili famoznim, popularnim. Smatram to besmislenim i pogrešnim. Sa neprijateljem se treba suočiti. Bolest je jedan od načina ispoljavanja đavola. Kada bi medicina imala takav stav do bolesti-đavola današnje zdravlje bi nam bilo kao u srednjem veku. Jadni đavo, kada bi znao kakvog bauka su napravili od njega, usrao bi se od straha.

Da skratimo, bog je ravnoteža, đavo je neravnoteža. Tako kažu fizičari, matematičari. Medicina se slaže. I geometrija. I sav pametan svet.

— —– —

Pitao sam puno ljudi, uglavnom religioznih ljudi, da mi daju definiciju vere. Pričali su mi romane, ali niko mi nije dao definiciju vere u jednoj srednje dugačkoj rečenici. Nisu mi dali definiciju ni u petdeset dugih rečenica.

Po nekom mojem rezonu vera je bućkuriš sastavljen od ubeđenja, očekivanja, nade, pretpostavke, želje, mišljenja, uverenosti, poverenja, itd., itd.. Sve je to na reč, bez dokaza. Ništa nije sigurno, sve se može demantovati, ništa argumentima, ništa sa dokazima.

Znači vera temelji na neviđeno, na reč, na slepo. Zato je svaka vera u stvari slepa vera. Jer bilo šta da je od navedenog bućkuriša u pitanju, to je bez dokaza, nije naučno. Zato svaku veru treba proveriti naukom. Dakle, vera je veliki rizik. I dok se ne proveri ona je slepa vera. A kada se proveri nije više slepa vera, ali nije više ni vera.

— —– —

Religijska terminologija je štura, suhoparna, nejasna, nedorečena. Običan čovek ne može to da razume. Uglavnom shvata doslovno, bukvalno i nepotpuno i otuda bezbroj religijskih dogmi. Za nas je važan termin bezbožništvo i bezbožnici. Naravno da i takvi postoje. Svaki čovek je od boga, bio svestan toga ili ne, prihvatio to ili negirao to. Ali opet je moguće da je bezbožnik. Probijanje puta od Ketera do Malkuta je apsolutno božanska gesta. Samo da smo inkarnirani taj put je u izvesnoj meri prohodan, postoji. Naravno, možemo da ga proširimo. I to je već dokaz da smo od boga, i da a priori nismo bezbožnici. Ali rad sa Zmijom Mudrosti determiniše u pravoj meri da li je čovek bezbožnik. To je evolutivni napor subjekta, to je njegov svesni napor i na osnovu količine i intenziteta tog napora determiniše se da li je neko i u kolikoj meri božiji ili bezbožnik. Može čovek da ne veruje a da nije bezbožnik. I obratno, da veruje a da je bezbožnik. Vernici umesto da se bore oni se mole i veruju. A čovek na putu inicijacije ne veruje i bori se, kao pravi božiji čovek.

— —– —

Da li vas zanima koji ljudi su najmanje vernici? Ko su oni koji nikome ne veruju? Pa ni bogu. Bankari. Oni ništa ne veruju. Nikome. Probajte da ih ubedite da vam veruju. Ha ha. Neka vam daju kredit na poverenje. Poverenje je čak manje slepo nego vera. Kada bi bog došao u banku da digne kredit, ne bi ga dobio. Bankari bi hteli hipoteku nad Vatikanom. Koliko vidimo, crkve, a naročito zapadna, se dobro razume sa bankama. Crkva traži slepu veru a banka nikome ne veruje. A međusobno se odlično razumeju! Kakav svet. I onda kažu da vernici nisu slepi.


Kategorije
Kabala

CXXXVIII. Primeri iz prakse II

Evo još nekoliko primera iz mlađih dana. Tokom života sam zarađivao na razne načine. Nekoliko godina sam živeo od svojega slikarstva. Danas kada se osvrnem na taj period, izgleda neverovatno, hiperbolično. Ali, bilo je tako. Prodavao sam svoje slike. To je veoma rizičan i nesiguran stil života. Prodaš koliko prodaš, imaš koliko si prodao, slobodan si veoma, ali je to ipak determinisano sa onim što si prodao. Dakle, veoma maglovit dan. Na ulici sam u jednom gradu. Prodaja ne ide. Pitam se šta da radim, da li da se pakujem i bežim kući ili da istrajavam još malo. A onda se setim da u džepu imam tri ista kovanca a Ji Džinga znam na pamet. Imam mapu sa slikama. I ja uzmem tri kovanca i bacim ih šest puta na mapu koju sam držao horizontalo u levoj ruci. Divinacija stojeći, na ulici. I dobijem odgovor. I poslušam ga i prodam dve slike u pola sata. Baš kao što mi je Ji Džing i rekao.


Nije lako gladovati par dana u cilju treninga i dijete ako ti svaki dan kroz ventilaciju miriše sveže pečeni hleb. A baš to se je meni dogodilo prilikom jedne dijete od nekoliko dana. To mi je posebno teško palo jer ja volim da jedem hleb uz skoro svaku drugu hranu. U mladosti sam ponekad jeo hleb uz makarone. Dakle, prva tri dana gladovanja sam bio samo na vodi a sledećih pet dana samo na sirovom povrću. Uopšte nisam pomislio da mi pekara na prizemlju moje zgrade može stvarati probleme. Jer ventilacija u celom bloku je tako nekako čudno instalirana da je negde curio miris sveže pečenog hleba svako jutro i povremeno dolazio u većinu stanova. Nije mi bio problem biti gladan ali taj miris svežeg hleba me je izluđivao tih osam dana. Ali sve je to samo kvadriralo vrednost te moje vežbe dijete. Što su teže okolnosti, to je veća šansa.


Mini slučaj od pre 35 godina. Kod bilo kojeg divinatorskog sistema, najvažnije je poznavati ‘žargon’ tog sistema, način kako se obraća vama. Oko 23, oo pitam ja Tarot – ako noćas odem u disko Palma, kako će biti? Tarot kaže – biće dobro, pokazao mi je i neke ljude koje ću sresti, itd., ali mi kaže i da nešto sačekam i da mi onda neki keš dolazi. Čudim se kako je to moguće. OK, i krenem ja u disko. Bilo je hladno, platim ulaznicu i uđem. A onda vidim da su pet minuta kasnije sve pustili unutra besplatno. Dakle, Tarot mi je rekao da malo sačekam i ušetedeću nešto novca. Ja to nisam razumeo. Nije to bila zarada nego ušteda.


Za ovaj slučaj koji se je desio nemam dokaz da je rezultat samo mojega delovanja, mojega rada. U zgradi smo dobili novog suseda. Čovek je voleo da glasne vibracije stimulišu njegove bubne opne i uglavnom su one dolazile od njegovog televizora. Ostali susedi oko njega nisu uživali u tome ali on je to ignorisao. Nije mi preostalo drugo nego da mu mojom magičkom gestom pošaljem energiju u najosetljiviji deo u njegovom televizoru a takvih tački, uskih grla, je nekoliko kao i u svakom mehanizmu a naročito u električnim aparatima) i da to napravi kratki spoj i da mu televizor crkne. To sam uradio nekoliko puta i stvarno nakon dva dana televizor mu crkne. Nepopravljivo. Svi su bili zadovoljni time. Ali ja nemam dokaz da li je to rezultat mojega rada ili je to posledica godine proizvodnje televizora.


Sara. Tako se je zvala ta gospođa. Mislim da je to bila godina 2000. Nisam siguran, ali tu negde. Tada je bilo bezbroj oglasa po novinama da traže razne vidovnjake, proroke, ljude koji znaju da diviniraju, koji znaju da čine čuda i obećavaju brda i doline i to samo po telefonu. Jedno popodne mi je bilo malo dosadno i pozovem na jedan takav broj da vidim kakav kadar ljudi im je potreban. Dogovorim se za sastanak za sutra oko podne. Dođem ja i vidim da gospođa vlasnica ima sedam il osam kancelarija, nekoliko komercijalnih telefonskih linija, a na hodniku čeka desetak vidovnjaka, paranormalnih, ekstrasenzornih i drugih ljudi sa kosmičkim sposobnostima, samo još da počnu da lete, i svi čekaju na razgovor sa njom za posao. Možda je neko od njih imao i te sposobnosti da leti, ali je bio skroman pa je hteo da radi na komercijalnoj telefonskoj liniji. Čekaju ti ljudi sa božijim kvalitetima da im obična smrtnica ponudi zaposlenje. Oni, božiji ljudi, a neki su za sebe mislili i da su bogovi, su došli kod nje, obične smrtnice, da traže posao?! Kako čudno.

Uđem ja kod vlasnice koja je istovremeno i kadrovska služba u jednoj osobi. U prvih osam sekundi sam video da je Ovan po horoskopu, oko 45 godina, verovatno razvedena, ima sina, ima dosta novca, poslovno uspešna, verovatno su joj malo zubi nastradali tokom trudnoće, puno radi i to zahteva od drugih, najverovatnije bez partnera jer malo koji muškarac može da joj parira i na osnovu specifičnog madeža na licu sam pomislio da ima Saturna u prvoj kući. OK, dakle znam sa kime imam posla. Prvih deset minuta smo pričali i uspeo sam da dobijem potvrdu za sve te moje pretpostavke.

Tada ona kaže da mora da me proveri da li znam da diviniram. OK. Kažem joj da postavi pitanje. Diviniram njoj. Otvorim Tarot i ispričam joj šta sam video. Zadovoljna je ali ćuti. Može li još jedno pitanje? Može, kažem ja. Opet ista priča, ali sada nakon divinacije mi je rekla da sam dobio posao kod nje. Odmah sam joj rekao da rad na telefonskoj liniji ne dolazi u obzir. Samo uživo sa strankom. Nije me ozbiljno shvatila i pokušala je da me ubedi sa lepom cifrom honorara, jer taj njen adut uvek pali. Barem tako je navikla, u njenom svetu je tako. Opet sam odbio. Pokušava ona da to zamuti daljnjim uopštenim razgovorom i na kraju mi ponudi veoma, veoma lepu cifru, ali na ruke. Opet odbijem, jer to stvarno ne dolazi u obzir. Ne zbog cifre, nego zbog načina rada. Ne predaje se ona, žilava je ona, nije ona navikla da nju odbijaju. Pokušava jaki ego Ovna na sve načine.

Na kraju me zamoli za još jedno otvaranje Tarota. OK. Pitanje se odnosi na nekog mlađeg muškarca sa kojim se nešto dogovara u vezi nekog posla i da li će biti nešto od toga? Otvorim ja Tarot i vidim nju i tog mlađeg muškarca i vidim da se on nešto nećka ali da je dobar dečko, itd., itd., kažem joj sve i suma sumarum odgovor je bio negativan za nju. A onda mi sevne kroz glavu, hvala Tahutiju, da ona to u stvari pita u vezi mene. Mene pita u vezi mene! Eureka! Kakav momenat. Ali nisam joj rekao da sam to provalio.

Na kraju pošto nije uspela da me ubedi, dogovorili smo se da se povremeno čujemo i vidimo. Kada smo se pozdravljali sam joj rekao da veoma dobro poznajem tog momka za kojeg je pitala u zadnjem otvaranju ali da on neće da radi na komercijalnoj liniji. Samo je razgoračila oči i rekla da je morala i tako da se uveri. OK, nema problema.

Ona obično sa superparanormalnim kandidatima obavi sve za desetak minuta a ja sam bio kod nje više od sat vremena. Za to vreme se je na hodniku nakupila još veća grupa ljudi-kandidata sa svakakvim ‘paranormalnim i ultramagičkim’ moćima. Ja sam tu došao iz radoznalosti a kakva fantastična lekcija o Tarotu je to bila!


Progresija u Elemenat Vode. Mada sam rođen baš pored izvora pijaće vode i mada sam detinjstvo proveo na obali veoma čiste reke na kojoj sam se sam naučio da plivam još u osmoj godini života, itd., nisam imao ‘dobru komunikaciju’ sa Elementom Vode. Zato sam pre mnogo godina poduzeo istraživanje tog Elementa. Ja sam to imenovao izlet u Vodu. Uz klasične ritualne i logističke preliminarije, jednostavno sam ‘skočio u vodu i ronio’. Vizija je bila odlična od prve sekunde. Ali bio sam u nekom kao bazenu, par metara pod površuinom vode. Klasična tirkizno-plava ‘boja’ vode. Ronim, nema živih bića osim Kraljice Pehara koja sedi na tronu u toj vodi baš ispred mene. Identična je kao u Crowley-evom Tarot kompletu. Ne pričamo ali sve je OK. Osećam stalnu tendenciju da izronim ka gore i ‘uzmem vazduha’. Tako da moram da investiram neki napor da ostanem dole u vodi. Ne sviđa mi se što ne pričamo, mada se osećam dobro. Najčudnije od svega mi je bilo da mogu da dišem pod vodom To je trajalo možda satima, možda nekoliko minuta. Prisutne su bile vodene struje koje su činile da sve leluja a ja sam morao celo vreme da radim rukama i nogama kao perajima. Dimenzije bazena je bilo nemoguće oceniti. Možda klasični bazen a možda i okean. Bilo je dosta svetlosti što je sasvim dobar znak i Kraljica dostojanstvena ispred mene. Ipak, cela operacija je trajala preko pola sata. Sve je bilo jasno i logično i tako kako treba ali nisam bio zadovoljan. Iz nekog razloga sam očekivao više. Ali danima i mesecima kasnije su mi dolazili uvidi kao posledice-rezultati tog izleta u Vodu. Jer bio sam na pravom mestu, na pravi način pripremljen, ispred kompetentne ‘osobe’.

Kategorije
Kabala

CXXXVII. Mi nemamo puno vremena

Kažu da je Zevs pobedio Hronosa. Ja smatram da se je Zevs samo izborio za život svojih sestara i braće, da traju u Vremenu i da se je izborio za nešto malo vremena za ostala živa bića pa i za čoveka. On se je izborio za postojanje sefirota ispod Bezdana. Ali to nije definitivna i konačna pobeda, jer ta borba, trka sa vremenom uvek traje.

Više puta sam rekao da je pred nama svo vreme ovog sveta, dakle imamo vremena koliko hoćemo, ali smatram da treba da požurimo. Mladi ljudi misle da imaju puno vremena zato ga tako besmisleno gube i troše. Po ko zna koji put otkrivaju toplu vodu, Ameriku i još bezbroj banalnosti. Verovatno zato jer nemaju pametne roditelje da ih usmere i da im još u najranijem detinjstvu ‘otkriju sve Amerike’. I u jednom momentu vide da im je pola života otišlo u gluposti, da su previše vremena izgubili. Stariji ljudi to instinktivno i racionalno osećaju i znaju i zato bi da što više toga obave pre nego što umru. Hteli bi, bez obzira da li to mogu i znaju.

Vreme je neuhvatljivo i najteže ga je obuzdati. U stvari, vreme uopšte ne možemo da obuzdamo. Ali stavljajući sebe pod kontrolu stavljamo i vreme pod kontrolu, na neki način ga obuzdavamo. To je potpuno u skladu sa hijerarhijom na Drvetu Života. Nemanifestovano, iznad Bezdana, Prvu Trijadu, je moguće savladati samo potpunim savladavanjem svega manifestovanog, ispod Bezdana. To je potpuno u skladu sa onim rezonom da najlakše nađe vremena onaj ko je najviše zauzet, kojemu nikada nije dosadno. Onaj kome je dosadno nikada nema vremena.

Verovatno vam je poznat onaj stari aforizam: ‘Čeka nas lepa budućnost a mi ovde zaseli!’ To je moguće reći za skoro svaki trenutak inkarnacije, osim za periode vežbanja. Sve je manje važno od vežbanja. Ne kažem da ništa drugo ne treba raditi, ali vežbanje, rad na sebi, na svojem umu, je daleko najdragoceniji rad.

Dakle, u svojem ne-znanju, dok su umovi dece najosetljiviji, tada se sa njima radi najneodgovornije i najneprofesionalnije. Roditelji tada stvarno ne znaju šta rade i sa čime rade i šta imaju u rukama i koliko dalekosežne će biti posledice i rezultati tog rada kojega obavljaju rutinski. Tada se uludo potroše najdragoceniji resursi tog novog bića. A ti resursi su čistoća, vreme i sposobnost najbržeg učenja i najmanja potreba da se pogrešno naučeno odbaci.

Onu Isusovu izreku – ‘Ne znaju šta rade’ trebalo bi aplicirati na trovanje mladih umova. Jer to je veći zločin. A to da su ubili Isusa je samo posledica. I to im ne treba oprostiti. Ali prvobitno trovanje umova se može oprostiti ukoliko se ti umovi inicijacijama mogu očistiti. Mada, u krajnjoj liniji, nikome ništa ne treba oprostiti!

I pošto vreme nemilosrdno teče i gazi sve, tetris stalno dolazi, mi nemamo vremena. Previše posla imamo od pre, zbog tih kontaminacija u detinjstvu, zatim tu su posledice posledica tih kontaminacija plus dolazi novi tetris svakog trenutka. Pa ko može reći da imamo puno vremena? Istorija je deo mene, jer ja sam Vreme. Sve što je u vremenu sam ja i moje. Dakle, da li može da postoji nešto u vremenu a da nije karma? Tako rezonuje Hronos.

Zato, svaki trenutak treba iskoristiti da se učimo i da uživamo.

Zato svaki trenutak treba iskoristiti za vežbanje, za poboljšanje svojih vežbi. Jer neko je davno rekao, važne su tri stvari. Prva je trenirati, druga je trenirati i treća je trenirati! A pošto je tako kako jeste, Panta rei, i sve se menja, treba sve svoje vežbe poboljšati, osavremeniti, ojačati, učiniti efektnijima. Dakle, sve vežbe dharane koje radimo treba da učinimo efektnijim, upotrebljivijim, a to znači da nam objekti dharana budu svakodnevne stvari koje radimo a ne ono što je Lojola propisao pre 500 godina. Od njega treba da uzmemo upornost i entuzijazam. Zatim svi rituali inicijacija treba da budu poboljšani i prilagođeni sadašnjem evolutivnom momentu. A to je cela nauka. Zatim svaki dan je moguće na sebi sprovesti neku samoinicijaciju. I naravno, u skladu sa tetrisom treba povećavati svoje znanje. Dakle, čišćenje uma, uravnotežavanje uma i povećavanje volumena uma ili znanja. To je sve! Šta ćeš više, čoveče!?

Rekoh – mi nemamo puno vremena. Život je duga pesma, dužina inkarnacije je dvoljna za puno toga, ali je ipak prekratka. Pitajte stare ljude.

— —– —

Čovek je uvek između dve krajnosti, vremenski gledano, između prošlosti i budućnosti. Ako to malo prizemljimo, to je blizu onoga da ima svo vreme ovoga sveta. A u stvari je u sredini gde važi pravilo – Festina lente! Pardon, rekao sam da ne volim latinski pa ću prevesti na univerzalni srpski – Polako požuri!

Ako je na svojem putu, tada ima dovoljno vremena za sve. A njegov pravi put je da izvrši svoju misiju inkarnacije (ma šta to bilo). A misija svih misija je re-ligere, odnosno dostizanje pune svesti nivoa Tifareta, prvi samadi, prosvetljenje. A to se najbrže dostiže putem (samo)inicijacije. A taj put je dodeljen samo nekolicini hermita na asfaltu. Oni imaju toliko puno vremena da treba da požure. Oni su dovoljno mudri da ćute.

Tokom nepravilno vođenog i prilično jeftino utrošenog detinjstva potrošili smo mnoge dane svoje budućnosti. Zato danas nemamo puno vremena. Krajnji hedonisti se neće složiti sa nama sledećim argumentom: ‘Uvek treba imati vremena za gubljenje vremena.’ Tačno je to. Ali takvi ciljevi su preskromni. Neki su rekli da spavanje je ‘gubljenje vremena’, ali to je punjenje akumulatora. Svako gubljenje vremena neka bude punjenje akumulatora.

Zato svaku životnu situaciju treba iskoristiti za samoinicijaciju. Jer svaka situacija nudi mogućnost za to. Svaki životni problem. Bez boljke nema bogomoljke. Ili ‘kroz ranu svetlost ulazi u tebe’ kako kaže Rumi. Dakle, kad se gušiš u problemu, bog ti je blizu, iskušava te, kali te, ojačava te. Pokaži mu da si dostojan. To je to vreme. Idealno vreme za vežbanje je najteže vreme. Najteža vremena stvaraju najveće ljude. Neugodne okolnosti su ključ tvojega uspeha!

Kao što rekoh, još u srednjoj školi, kada sam bio mlad (dakle pre 100 godina), sam pročitao citat onog karate majstora koje su tri važne stvari, trenirati, trenirati i trenirati. Negde u to doba sam pročitao roman onog nobelovca pod nazivom ‘Ne propusti dan’. Sve su to pomagala u savladavanju sebe. Ali u svemu tome ne sme da bude ni mikron mazohizma ili fanatizma. Naprotiv. U tim vežbama treba da bude hedonizma, entuzijazma, radoznalosti, jednako kao i istrajnosti. Još ako tome dodate desert u obliku lepih žena, stvarno ste blizu raja.

Sretno vam bilo!

— —– —

Već sam pomenuo, barem 15 ljudi iz ex YU sam direktno ili indirektno odbio kada su me pitali za mentorstvo. Razloga je puno. Za svakoga čoveka koji me nešto pita pronalazim vremena i energije da mu odgovorim, itd.. Ali čudi me jedna druga stvar. Kao po pravilu nisu svesni svojega ne-znanja. A očekivanja su im prevelika, ponekad i čudesna. To je veliki nesklad sa realnošću. Sloboda se ne dobija, sloboda se osvaja. Sloboda zahteva stalnu borbu održavanja. Ljudi misle da kada osvoje slobodu tada mogu da zalegnu. Ha. Sloboda podrazumeva energiju, moć. Stalno se dešava borba za energiju. Dakle, čak i ako neko dobije slobodu rođenjem, ili na bilo koji drugi način, mora da uloži napor, borbu da je održi. A za to treba snaga. Ljudi koji se sami izbore za svoju slobodu već imaju snagu da je sami održe. Isto je i sa samoinicijacijskim dostignućima.

Od drugog svetskog rata, ako je to neki relevantan vremenski orijentir, čovečanstvo nije bilo više zaglibljeno u kič, prosečnost, glupost, ne-znanje, mentalnu inertnost, čitaj glupost. Nikada toliko prosečnosti nije bilo u prvom planu. Evolutivno gledano to je tapkanje u mestu odnosno stagnacija. Sve je to u redu, toga je uvek bilo, ali problem je da se ta prosečnost od centara moći favorizuje. Veoma. To mnogo oteža talentovanim i nadprosečnim da nešto urade.

Na primer, ljudi me često pitaju za praktične vežbe. Tada vidim da oni sami ne znaju šta me pitaju. To je kao da nekome od vas dođe Pigmejac i pita vas da ga naučite koliko je 3 x 2 a u stvari traži od vas da mu kažete formulu za površinu kruga koju on misli da upotrebi. Vi znate šta on stvarno od vas očekuje i tada vidite koliko je zadataka pred vama ako stvarno hoćete da mu pomognete. Morate da počnete od 1 + 1, korak po korak. Jer sve su to nužne faze da bi došli do formule za površinu kruga. A najzanimljivije je da iz rukava mogu da im nabrojim barem dvadeset knjiga koje su im dostupne i koje nude veoma dobre praktične vežbe.

Dakle, kada me neko pita za neke praktične vežbe ja mu kažem da je baš sada idealan momenat da uradi dobru praktičnu vežbu. Jer ljudi pitaju za vežbe a u stvari misle samo na magičke formule koje čine čuda, da pomeraju zidove, da hodaju po vodi. A ja im kažem da tokom sledećih 10 minuta dijaloga o praktičnim vežbama ne pomeraju svoje ruke. Dijalog će da teče normalno a oni će da urade dobru praktičnu vežbu, ne-pomeranje ruku. Ali to se njima ne sviđa. Verovatno to i vas ne zanima. Zato probajte da tokom sledećih deset minuta ne pomerate svoje ruke. Slušajte me, diskutujte sa mnom ali ruke ne pomerajte. To je praktična vežba da praktičnija ne može biti.

Tu se postavlja pitanje onog starogrčkog lekara pacijentu – koliko si spreman i sposoban da promeniš sebe i svoj način života da bi se izlečio? Malo ljudi je sposobno da izvede barem malo promena. Zato dolazi do nužde. Karijes nas natera da idemo zubaru. Bol nas natera da idemo lekaru. Malo ko uvažava – bolje sprečiti nego lečiti. Ljudi ne vole da vežbaju. Istrajnost i kontinuitet su im strani pojmovi. A hteli bi instant formule za hodanje po vodi. Nespojivo.

Kada početi? Sada! Gde početi? Ovde! Ne možeš da počneš juče ili prošle godine. Možeš da počneš i sutra, ali najbolje je danas. Debele žene uvek počinju dijetu sutra.