Maja Deren – Dodatak A
Odette Mennesson Rigaud
Isto kao i u drugim religijama i u Vuduu postoje mistična venčanja između božanstva i obožavaoca. Takva venčanja mogu biti poželjna i čak zahtevana od strane Duhova. Ako mlad muškarac marljivo služi Devojci Erzulie, onda ona obično traži takvo venčanje, posebno ako taj mladi muškarac želi da se oženi sa smrtnom ženom, i mistično venčanje sa Erzulie služi da naglasi i ojača veze između vuduiste i njegovog loae. Po jednoj strani, ljudski partner dobija korist jer ga loa čuva i štiti i daje mu blagoslov dobre sreće u svim njegovim poduhvatima; ali zauzvrat, on je ipak vezan striktnim obavezama do svojega loa sa kojim je sporazumno stupio u taj brak. Devojka Erzulie, u svim svojim aspektima i raznim imenima, je božanstvo koje najčešće – češće nego bilo koji drugi loa – zahteva takvo venčanje sa muškarcima koji joj služe. Nasuprot tome, žene mogu nositi venčani prsten za Dan-Ba-Lah, Ogou, Guede (Danbalah, Ogoun, Ghede), itd..
Često se može desiti da se vuduist koleba da tako sebe obaveže jer se boji ljubomore i tiranije od strane loae sa kojim sklapa pogodbu, ugovor; ali loa to može učiniti da je za čoveka nemoguće da izbegne to sjedinjenje: njegovi poslovi mogu doći u opasnost, može ga napasti bolest, čak može biti ispostavljen smrtnoj opasnosti. Ako je suočen samo sa izrazom loae da želi venčanje u tom slučaju se može obratiti hounganu i tražiti od njega da interveniše tako da se uspostavi neki kompromis: dugoročne garancije, obećanje da se na loa gleda kao na superiornog, itd.. Ako tu u bliskoj budućnosti nije na vidiku ljudsko venčanje sa smrtnim partnerom, onda je to način na kojega je moguće izbeći mistično venčanje. Ali u suprotnom slučaju, veoma je retko da vuduist može izbegnuti takvo venčanje bez ozbiljnih opasnosti po svoju imovinu i čak opasnosti po život svojega smrtnog partnera.. Upozorenja, podsećanja, zahtevi će slediti jedno za drugim, i tada će konačno uslediti i sankcije. Jer loa uopšte neće prihvatiti bilo koga za bračnog partnera ili za ‘konja’; on će izabrati nekoga da se venča sa njim ili da se ‘smesti’ u ‘konja’, i na taj način traži da deluje za najbolje spiritualne ciljeve vuduista.
Ipak, ponekad, apel za venčanjem može izraziti i neka ambiciozna osoba, koja možda želi da ostvari neke izvesne i konkretne ciljeve (bilo finansijske, društvene ili političke). Tu venčanje počiva na kvalitetu pakta i tu su uslovi obavezujući. U takvim slučajevima često je celibat obavezan. To više nije religiozno jedinstvo mistične ljubavi, nego magički pakt.
Magički pakt sa loa, kao što se to obično radi, je uglavnom skup. Neophodno je da se pripremi soba ukrašena sa odgovarajućim zavesama, u kojoj će loa biti primljen. U skladu sa karakterom loae, mora biti nabavljeno sve što će ga (je) zadovoljiti: kompletan vanjski izgled, u finoj svili u skladu sa ukusom i bojama loae. Za Erzulie se tome mora dodati kozmetička sredstva, parfemi i dragulji, a takođe su nužni i venčani prstenovi od zlata. Erzulie (ili žena koja se venčava sa loa) mora posedovati potpuni nevestin izgled i opremu sa velom i belim cipelama. Takođe tu mora biti veliki prijem, uključujući kolače, likere i osvežavajuća pića svih vrsta; takođe se ne sme zaboraviti na šampanjac ili druga pića koja loa voli. Mora se angažovati i orkestar. Svemu tome treba dodati cenu ceremonije: cena za pere savane i houngana.
Dva mistična venčanja koja su ovde objašnjena su se dogodila u Haitiju, blizu Port-au-Prince. Prvo je bilo sa Erzulie.
Mladi muškarac pod imenom Sebastian je želeo da se oženi i oformi porodicu. Pošto je on bio predani služitelj od Devojke Erzulie a ona je veoma ljubomorna, želela je da sačuva svoju privilegovanu poziciju. Nakon nekoliko prekinutih veza, konačno se je odlučio na venčanje sa ženom koja je takođe bila službenik od Mysteres Vodou (Vudujskih duhova) i sa kojom je on živeo u uobičajenom braku već neko vreme. Erzulie je prihvatila tu ženu pošto je ona posvećivala puno pažnje do loa i pošto je znala da u dane koji su posvećeni za Erzulie (a koji ne pripadaju nikome drugome) soba mora biti posvećena i ukrašena sa cvećem i bazilikom. Devojka Erzulie se nije suprotstavljala planiranom venčanju, ali je zahtevala prethodno venčanje sa njom, što je u stvari uobičajeni zahter. To se je dogodilo u Četvrtak, dan posvećen za Erzulie, a venčanje sa smrtnim partnerom će uslediti u Subotu. Mistično venčanje se je dogodilo u hounforu u kojem je Sebastian služio svojega loa, a ceremonija je počela u četiri popodne. Sebastian je bio sveže obrijan i podšišan, nosio je belo odelo i lepu svilenu košulju. Kompletni njegov kostim je bio nov i od platna dobrog kvaliteta. Veče pre toga je on pročistio sebe kupanjem u vodi sa bazilikom i sada je bio i naparfemisan. Njegova zaručnica je nosila najbolje nedeljno odelo. Venčana haljina je bila spremna u susednoj sobi – imenovanoj ‘Erzuliena’ soba – i bila je obešena na svetlo-plavi zid i okićena buketima cveća, jasmina i bazilike. Pored toga na izvezenom stolnjaku je bilo sve što Maitrese može poželeti za svoje koketerije: puder za lice, kozmetička sredstva i parfemi.
Lepa niša je bila postavljena u peristilu. To je bila vrsta šatora koji je napravljen od izvezenih čaršava i svilenog platna koji su bili rašireni preko armature od elastičnih bambusa sa otvorom na prednjoj strani. Unutra je bio sto prekriven sa belim platnom, na kojemu su bili svećnjaci, knjiga mise, krst, buketi cveća, sveta voda i u poIadini litografija Erzulie u boji i još neki od loa čuvara. Ispred niše su bila smeštena dva naslonjača za mladence, a jedan od njih je bio pokriven sa svetloplavim i morskozelenim platnom. Iza toga su bile dve stolice za boga-oca i boga-majku. Malo podalje je bio dugi sto, prepun kolača, slatkiša, likera i finih vina, aranžiranih oko lepe venčane torte koja je bila okružena buteljkama šampanjca. Ispred niše je belim brašnom bio nacrtan vever koji predstavlja srce, simbol od Erzulie, i na jednoj strani je bio vever od Ogou (Ogoun), koji u okviru te mitologije, je bio njen muž. Te vevere je na uobičajen ritualni način posvetio houngan. Sebastian i njegova zaručnica su zauzeli svoja mesta u naslonjačima rezervisanim za njih, ispred bogo-roditelja i uzvanica. Puno gostiju, obučenih u svoja najbolja praznična odela je tu bilo prisutno. Pere savane je stajao ispred niše sa velikom zapaljenom svećom. On je bio mali, nizak, suvonjav, stari čovek sa belim čuperkom na bradi, sa belim brkovima i velikim spuštenim naočarima na njegovom malom okruglom nosu; nosio je crni kaput i prsluk i bele staromodne hlače. Njegovo držanje je bilo autoritativno i veoma prožeto sa osećajem njegove sopstvene važnosti, i kako bi se nagnuo preko svoje Latinske knjige, podsećao je na tamnoputog rabina. Započeo je molitve sa action de grace i audiencija mu je predano odgovarala; tada, nakon litanija, započeo je hvalospeve. Konačno se je odmakao i pojavio se je houngan nastavivši sa himnama nakon čega je sledio pozdrav ‘svim svecima na nebu’ – što znači, loama – imenujući ih veoma dugo. Devica marija je naravno, slavljena mnogo duže nego ostali sveci, a tada su sledile Vudu pesme po uobičajenom ritualnom redu, da bi Erzulie bila prizvana sa posebnom žestinom. Ali ipak, nije izgledalo da je ona bila spremna da se manifestuje. Svi su postali malo nestrpljivi, i houngan je protresao svoj asson i zvono i naparfemisao goste. Oni su se nadali da će Devojka Erzulie zajahati smrtnu nevestu, ali izgledalo je da je nezadovoljna ‘konjem’ tog dana. Tada, jedna od žena koje su bile uzvanice je počela da se njiše, u početku neprimetno a zatim sa sve uočljivijim pokretima. Njene oči su bile zatvorene, padala je na leđa, zatim su je pridržali i postavili na noge, i tada se je Erzulie pojavila.
Promena je bila potpuna. Od beznačajne mlade žene loa je stvorio neodoljivu koketu koja se mlohavo naslonila na ramena dva mlada muškarca oko nje koji su se tu našli da joj pomognu i odvedu do sobe rezervisanu za nju. Erzulie je izvršila svoju napedantniju toaletu sa najfinijim sapunom, stavila puder i make up, beskrajno dugo češljala svoju kosu pre nego što je namestila zlatne valove i cveće u soje crne kike pod velom tkanine učvršćen sa plavosatenskim lukom. Konačno se je pojavila u svojoj odeći neveste, namirisana, sjajeći sa zlatnim nakitom, sa buketima ruža na jednoj ruci i svetloplavom maramicom u drugoj. Njena duga suknja je često otkrivala njenu pink boje podsuknju. Išla je nasmejana prihvatajući laskavo šaputanje: ‘Oh, kako je lepa Devojka Erzulie!’ Njene oči su sijale, njene pune i vlažne usne su se blago razdvojile. Svi muškarci su pripadali njoj i ona ih je sve blagoslovila.
Erzuli je odvedena do naslanjača koji je bio prekriven njenim bojama i njena stopala su počivala na mekom tepihu. Pere savane se je vratio da izvede ceremoniju venčanja, koje se je prihvatio veoma dostojanstveno. Venčani prstenovi kao i zlatni prsten sa plavim kamenom, su nadneti nad dim od insensa, blagoslovljeni, i tada nataknuti na prste mladenaca. Sebastian je nosIo taj prsten pored svojega vlastitog venčanog prstena. Kao odgovor na ritualno pitanje: ‘Da li uzimate tog muškarca…?’ sledio je odgovor: ‘Da, ja, Erzulie Freda Dahome …’ Venčani sporazum je napisao pere savane u njegovom najboljem rukopisu i bio je tačan prepis službenog dokumenta venčanja, s tim da ovde Erzulie Freda Dahome garantuje zaštitu svoga muža, gospodina Sebastiana, i da će mu obezbediti dobru sreću i uspeh, a on, zauzvrat, treba da ispuni sve obaveze koje je kao muž mpreuzeo do nje. Tada mladenci, bogoroditelji, i uzvanice ceremonijalno potpisuju sporazum koji se zatim stavlja na oltar ispred slike Erzulie Freda Dahome u hounforu.
Devojka Erzulie je okružena sa gostima koji joj čestitaju i hvale je. Zatim je graciozno prošetala okolo držeći pod ruku svojega supruga da bi se vratila do primaćeg stola da razreže venčanu tortu na komade koje je zatim ponudila gostima sa čašama šampanjca. Tada je započeo ples, ali Erzulie nije dugo ostala. Otišla je tiho kao što je i došla, i mlada žena se je ponovo povratila k sebi, i sa čuđenjem je gledala venčanu haljinu koju je nosila. Bubnjevi su nastavili da odjekuju tokom cele noći tokom vudu plesova. Civilno i katoličko venčanje Sebastiana sa njegovom smrtnom nevestom se je dogodilo sledeće subote. Tada su upotrebljeni novi venčani prstenovi.
Karakteristika takvog mističnog venčanja u velikoj meri zavisi od karaktera loa koji je izabran. Ceremonija koja je u slučaju Erzulie gizdalinsko raskošna može biti takođe i svečano uzvišena sa daleko kompleksnijom ritualnom procedurom u slučaju O-Dan ili Dan-Ba-Lah (Dambalah), dok one koje uključuju Guede (Ghede) uvek sadrže humoristične i čak groteskne aspekte. Sledeća ceremonija koja je objašnjena je venčanje između Guede Mazaca i mambo.
Jednog dana mlada hounsi, Ramise, se našalila na račun Papa Guede koji je plesao u glavi jedne od njenih ženskih prijateljica. Papa Guede je zbog toga bio nezadovoljan i u nameri da je kazni, zajahao ju je i odlučio da nakon izvesnog vremena ona mora da se venča sa njim. Od tog momenta taj Guede ju je usvojio kao svojega ‘konja’, često puta ju je zajahao, i Ramise, koja je postala mambo, konačno je to prihvatila sa velikim zadovoljstvom. Ipak su tu bili periodi kada je on odbijao da se pojavi čak i kada je bio prizvan, i Ramise je bila obasuta različitim nevoljama koje su je napadale sa ciljem da je povrede. Zato je otišla do osobe u čijem familijarnom stablu je taj specifični Guede bio nasleđen, i prizvala ga u nameri da ga pita o tome. Na taj način je otkrila da je Mazaca odlučio da je došao momenat za venčanje koje je on tražio. Odbio je svaki kompromis i imao je argumenat na svaki prigovor. Striktno je zahtevao venčanje i Ramise je konačno prihvatila jer se je bojala ljutine loae koji joj je pre toga uzrokovao mnogo neugodnosti. Ceremonija je planirana za sledeću nedelju, kasno popodne.
U peristilu je bila velika gužva tog dana jer su svi hounsisi bili prisutni, kao i puno gostiju uključujući puno houngana i mambosa. Ljudi su bili obučeni u svoja najbolja odela, svilene košulje, satenske maramice, šušteće suknje, svi u živahnim svetlim bojama. Šarene trake izrezanih papira su ukrašavale zidove i mrsile se ispod plafona lepršajući i na najmanjem povetarcu. Vudu plesovi su započeli nekoliko sati ranije, pošto su Gedei na samom kraju hijerarhijskog reda loa, i zato je bilo neophodno da se svi oni pozdrave po redu, nakon što zamole legbu da otvori sveta vrata. Centralna tačka i Rada bubnjevi su ritualno pozdravljeni levanicom vode, koja je prvo bila usmerena ka kardinalnim tačkama, i isto tako svetim obraćanjem u Guinin langage (gvinejskom jeziku). Zastave su iznešene iz sobe sa oltarom u skladu sa uobičajenom ceremonijalnom procedurom, zatim su pronešene sa sabljama od laplace i naslonjene na centralnu tačku. Veliki buketi cveća su visili obešeni na nosače krovova, bili su zakačeni za bele čaršave koji su oblikovali nišu u ćošku peristila. Pod tim čaršavima je bila neka vrsta oltara pokriven sa belim stolnjakom sa vezenim ukrasima, čipkama, a na njemu su bile sveće, krst, posuda sa svetom vodom i vaza cveća. Religiozne slike su ukrašavale pozadinu, a ispred niše su bile smeštene stolice za nevestu i mladoženju i još dve za bogoroditelje. Tada se je pojavio pere savane, niski mršavi gospodin, sa strogim brkovima koji su skoro pokrivali njegovo tamno lice. Njegove naočare sa zlatnim okvirima i uski crni kaput su mu davali izgled profesora. Prvo je proverio da ništa ne fali za ceremoniju i tada su Gedei prizvani. Houngenikone su započele pesme u njihovu čast, prvo sa nekoliko yanvalous-a, a zatim sa njihovim omiljenim plesovima, očitavanjem i svađama. Houngan je iscrtao vever Mazace na zemlji ispred niše i zatim ga posvetio. Ali pošto je to tako da uvek kada započne ceremonija, Guedei su veoma srećni da mogu da dođu i mnogi od njih zajašu svoje ‘konje’ tako da oni jedva da imaju vremena da obuku svoje specijalne kostime. Tu je bio Bravo Guede Nibo obučen od glave do pete u slezenasto, pun visokih manira i sofisticiranosti, njegov čudaški stil je sadržavao nijansu precieuse ridicule, što ga nije sprečilo da pleše u haotičnom prepucavanju sa Guede Nouvavou, koji se je držao ozbiljno, sa uzvišenim izrazom pod neverovatnim šeširom koji je bio ukrašen sa pogrebnim krepom. Neophodno tamne naočare su dodavale svoj tamni dodir tim facama koje su sjajile u znoju ili namazane belim puderom. Lica su bila rigidna ali tela su se vrtela u divljim piruetama, grčevima od tresenja, njihanju i košmarnom okretanju u ritmu bubnjeva. I Ramise i žena koja je služila tog Guede Mazaca u familijarnom nasleđu su otišle da se obuku. Ta žena još nije bila zajahana ali je već izgledalo da tetura i naglo gubi ravnotežu. Nakon kratkog vremena ponovo se je pojavila noseći lepu haljinu od tamnosive svile okićena sa malim belim i crnim buketima. U ruci je nocila crni šal izvezen sa imenom loa. Ona je bila gospođa povučenog karaktera, ljubazna, mala i debeljuškasta stara oko pedeset godina, sa prijatnim braon licem ispod pažljivo uređene coiffure (frizure). Jedva da je načinila par koraka u peristil kada ju je odjednom preplavio Papa Guede i konačno ju zajahao. On je imao neki ozbiljan, uzvišen karakter kao i njegov ‘konj’, ali to ga nje sprečilo da s vremena na vreme pleše najsugestivnije pokrete, a ipak je imao inače neko ljubazno ponašanje. Uzdigao je satensku suknju tako visoko iznad svojih kratkih debelih nogu tako da su drugi osećali obavezu da se umešaju i spuste satensku podsuknju dok su mu pridigovali. Teško je govorio, njegove oči su bile na pola zatvorene a njegova tamna faca je nosila čudan hermetični izraz.
Ušla je Ramise obučena u blještavi beli saten. Njena crna koža je čudno sjajila u toj venčanoj opremi, a mali buket belih ruža je bio smešten u sam centar njenih malih svetlucavih pletenica. Izgledala je mnogo veća nego ikada u njenoj uskoj suknji, koja kao da će se raspuknuti po šivovima na njenim kukovima naglašavajući jednu po jednu obline njenog tela. Broševi, ogrlice, minđuše, narukvice i prstenovi su je krasili kao da je sama relikvija. Njen omiljeni karakter je činio da se je svemu oko sebe osmehivala, dok je Papa Guede sve oko sebe shvatao mnogo ozbiljnije. Pratnja je bila već sastavljena, bogoroditelji su već vodili budući bračni par do njihovih stolica. Kada su došli do improvizovane niše, oboje zaručnika je ozbiljno slušalo regularne katoličke molitve. Mnogo različitih Guedea je došlo među hounsise i goste, i mnogi od njih su već nosili svoje tipične kostime: kapute, salonska odela, pocepanu garderobu sa polucilindrima na glavi i zašiljenim šeširima. Oni su se okupili iza mladenaca, pevajući litanije i himne glasovima koji su bili istovremeno nasalni – kao što je slučaj kod svih Guedea – i glasni kao grmljavina.
U međuvremenu je pere savane nastavio sa službom i nestvarnim glasom progovorio: ‘Da li ti Gospod Guede Mazaca uzimaš Gospođu Ramise, mambo, alias ‘Apres Dieu’ za svoju zakonitu venčanu ženu?’ Stigao je odgovor glasan i jasan. Zatim su blagoslovljeni venčani prstenovi i stavljeni na prste mladenaca. Kao dodatak tome, mambo je kasnije nosila drugi prsten sa velikim crnim kamenom. Venčanje je završeno. Sporazum, kojega je sastavila Ramise je potpisan na malom stolu pripremljenom u tom cilju, uz prisustvo i kontrolu pere savane. Kao i obično, loa se je obavezao da sa svim mogućim sredstvima zaštiti svoju suprugu a ona se je obavezala da ispunjava svoje obaveze kao žene. Ponovo je oformljena povorka i krenula ka hounforu da odloži sporazum (venčanicu). Nosači zastava su se okrenuli i započeli sa plesom pod vodstvom laplace, čiji mač je bio visoko isukan. Tu su bila dva kompleta zastava, jedan par mnogo sjajniji nego drugi, izvezen na tamnocrvenom I crnoj somotnoj podlozi. Svaki pokret nosača zastava, koji su izvodili piruete i na najmanji pokret energične mlade laplace, su odavali šarene refleksije blještavila preko peristila.
Bubnjevi su odjekivali i udarali sve glasnije i glasnije. Tada je nevesta dala svoju ruku svojemu mužu, Guede Mazaca, koji je na strog i pompozan način ustao, izražavajući sebe u celoj visini nabijene figure svojega ‘konja’. Ljudi su ustali da pozdrave i čestitaju novovenčanima, da poljube Ramise i požele joj sreću i uspeh. Kada se je par vratio do peristila, nosači zastava i laplace su izveli ritual pozdrava mladencima, i svi honsisi su se zavrteli pred njima u pravilnom hijerarhijskom redu. Ogromne količine venčanih kolača i drugih osvežavajućih sredstava su ponuđene gostima. To je zaista bio čaroban prijem! Ponovo su krenule pesme i ples, bolje nego ikada, i naravno, u slavu mnogih Guedea, na njihov narazuzdaniji i najdivljiji način. Udarac bubnjeva je bio gospodski pozdrav, na kojega su Ramise i zatim Papa Guede odgovorili ovlaš zastojem, da pozdrave bubnjeve, da bi konačno ostavili nešto novca među usne svakog bubnjara. (Taj skupoceni izraz časti je poštovanje važnim osobama kao što su bubnjari). A zatim se je Ramise zateturala, nekako uspravila, i ponovo izgubila ravnotežu. Hounsisi su požurili ka njoj da joj pomognu i pridrže i skinuli sa nje lepu belu haljinu jer ju je upravo zajahao Papa Guede. On se je istrgao iz njihovih ruku, a oni su ga ponovo uhvatili i ovili crnu veliku haljinu preko njegove bele suknje. U prolazu je zgrabio crne naočare i sa piruetom se pridružio plesačima u drskoj prepirci. Ples se je nastavio još nekoliko sati.
(Ovaj isečak je uzet iz spisa gospođice Rigaud o Haićanskom Vuduu. Ortografija Vudu termina koje je ona usvojila u tom svojem kompletnom delu je i ovde zadržana ista takva.)
(Ovu izuzetnu knjigu su preveli dr. Gregor Musevski i Goran Sarvan na jezike naših naroda. Ako bogovi budu naklonjeni možda će jednoga dana biti objavljena. A možda i ne !? Jer naši narodi vole neke druge sportove !?!)