Kategorije
Joga

Pratjahara

    Već pratjahara mada izgleda kao pasivno stanje je aktivnost uma. Veći je napor sedeti na obali i opirati se bujici nego se prepustiti bujici. Ceo život, do ovog momenta ste bili u bujici i nije vam bilo teško. A sada je potreban napor, aktivnost da se ostane posmatrač svojih misli. Dharana je sledeći korak, još mirniji ali još naporniji i još aktivniji. To je napor da se održi jedna misao u umu, da se odbije, ignoriše sve ostalo. Svako učenje ili čak vožnja automobila su lakši oblici dharane. Dijana je još naprednija i aktivnija faza održanja samo jedne misli bez uplitanja. To je blizu intenzivan naučni ili kreativni rad. Ali samo blizak. Zajedničko im je samo što su napori veliki. U svakodnevnom životu stanje našeg uma je neka vrsta dharane i pratjahare jer to je nužno za funkcionalnost. Na žalost, kod većine ljudi su česta stanja uma koja su niža i konfuznija, dakle ispod nivoa pratjahare. Pratjahara bez napora u kojem je subjekat nošen bujicom a da toga nije ni svestan. Ali čak i u takvom stanju subjekt može da pridobije mnoga znanja ali uvek su to klasična znanja, nikada inicijacijska. Jer za inicijacijska znanja je nužna minimum dharana. 

    Kao što je u pranajami bilo potrebno da postanete svesni svojega disanja ovde je potrebno postati svestan svojih misli, odnosno biti svestan da se ‘uvek nešto misli’, da su uvek tu misli. Moj prijatelj Stipe, bioterapeut, je rekao da ‘um je blesan koji uvek radi’! Potpuno se slažem. To je u tesnoj vezi sa disanjem. Ne znam da li u organizmu čoveka postoji još neki organ ili deo tela koji u tolikoj meri radi bez potrebe. A proizvod uma su misli. Šta mislite koliko različitih misli imate tokom dana. Bilo nesvsnih, spontanih, bilo svesnih, namernih?! I koliko ste ih imali do sada u životu? Da li to odgovara broju kapi u reci? Nije važno, ali sigurno ih je toliko da bi on njih mogla da nastane reka. I ako ta reka teče po neravnom terenu ona je nemirna, krivudava, divlja. Vi ste ta reka. Ti nisi ono što misliš da si, ti si ono što misliš!

    Reka je u stvari slepa energija koja teče po inerciji, ne pita se zašto, kako, kamo, odkuda. Ako može ona teče, ako ne ona se akumulira dok ne prevrši prepreku ili dok prepreka ne popusti. Tako se to dešava celu inkarnaciju sa svakim čovekom. Sve dok ne počne polagano da kontroliše reku, svoj um. Nasilnim obuzdavanjem je nije moguće savladati. Treba je smanjiti a sebe povećati mada smo mi sami ta reka. Treba je promeniti, osvestiti. Pratjahara je prvi korak. Posmatramo je i vidimo kolika je. Šokoirani smo njenom veličinom, dubinom, brzacima. Uspeh u ovoj vežbi je da nas ti brzaci ne povuku sa sobom. Mi ih neutralno posmatramo i vremenom smo sve imuniji na njih. I ne samo to. Mi smo sve jači a brzaci, virovi, dubine, itd., su sve manji, sve manje su opasni za nas i sve ih je lakše kontrolisati.

    Kako sve ovo lako i lepo zvuči! I tako je malo ljudi koji se praktično prihvate da rade pratjaharu i dharanu, pa i među njima mnogi smatraju da je pratjahara nevažna, nepotrebna, nepraktična, gubljenje vremena i jednostavno je preskoče i počnu odmah da rade dharanu. Zbog velike žurbe i možda malo mazohizma preskoče laku vežbu i započnu deset puta težu. Naravno da samo nekima uspe taj preskok i istraju. Tu je važno mesto selekcije. Jer sve neobavljeno na svim dosadašnjim nivoima se vidi ovde i ovde udara sa svih strana, a najviše se vidi ako je preskočena pratjahara.

    Ali, nećete verovati, više je ljudi koji rade dharanu (mada su i oni retkost) nego pratjaharu. Koliko ljudi poznajete koji izvode ovu vežbu? Druga stvar je kvalitet dharane onih koji preskoče pratjaharu. A ne shvataju da je rad na pratjaharti u stvari strahovito olakšavanje rada sa dharanom. Sav rad na pratjahari je investicija u rad dharane.

    Mnogo je lakše pisati i govoriti o prva četiri nivoa joge jer se tu radi o konkretnim i vidljivim aktivnostima tela (i uma) na fizičkom nivou. A ovde počinje nevidljivi rad sa nevidljivom stvari, rad uma na umu. Ništa od toga se ne vidi, polagano se napreduje da je pitanje da li se uopšte i napreduje, nema kompetentnog autoriteta da vas oceni, pohvali, usmeri, nema sagovornika za razmenu iskustava i razmišljanja, prepušteni ste sami sebi. Nije lako. Takoreći izgubljeni ste. Ali zar je drugačije u životu? Identično je u životu. Samo da ste navikli na tu ispostavljenost još od prvog dana života. A sada sve to sumirate i intenzivirate preciznim pogledom na svoj um i sebe. I vidite i osećate sve frontalne i bočne vetrove i uticaje koji doslovno šutiraju vašu lađu levo i desno. I konačno vidite zašto tako sporo plovite, zašto ste tako malo uradili u dosadašnjem životu. Drugim rečima, ne da niste ostvarili milionske svote, ali s obzirom na to da ste mikrokosmos, da imate božanstvenost u sebi, veoma ste malo ostvarili. U tom smislu malo. I sada pratjaharom vidite šta je sve bilo (i šta je još uvek) protiv vas.

    Tek u pratjahari čovek dobija neke predstave o tome šta je ljudski um, kakav je to konglomerat, kakav je to složen i komplikovan mehanizam, kakva je to nepregledna džungla i koliko je sve to istovremeno neuređeno, nekontrolisano, spontano i koliko tu ima inercije u delovanju. Istovremeno i savršenstvo i anarhija. To može i da uplaši i da fascinira. U dharani se vidi koliko teško je to kontrolisati, urediti, obuzdati i vidi se kako ti mehanizmi i podmehanizmi deluju, po kojim zakonitostima, koliko su te energij osetljive, koliko lako ih je poremetiti, itd.. Kažem, tek u ovoj fazi, jer ako to čovek ne iskusi na sebi i u sebi onda je to samo analitičko znanje, koje samo po sebi nije bez vrednosti ali je bez inicijacijske vrednosti.

    Uvek kada čujemo izraze kao duhovnost, ubrzana evolucija, rad na sebi, osveštavanje, itd., misli se na korekciju, poboljšanje i stavljanje pod kontrolu gorenavedenog mehanizma. Dakle, vidimo kako se olako upotrebljavaju ti pojmovi i koliko su daleko od pravog rada i pravog značenja. Zato, ako imate puno misli, ako je vaša reka uzburkana i dinamična, ako teče po veoma neravnom terenu karme, ne savetujem vam da preskočite pratjaharu. Imaćete mnogo koristi ako shvatite da takoreći od rođenja neprekidno mislite. Shvatićete da je to nužno zlo. Smisao nužnog zla je da ga spoznamo i obuzdamo. Nema teže stvari od (koncentrisanog) razmišljanja, ali isto tako nema stvari koju čovek tako puno radi kao što je razmišljanje. Kontradiktorno. Svake sekunde budnog stanja vi nešto mislite. ‘Glupan uvek nešto melje’. Da ponovim, koncentrisano razmišljanje je veoma težak posao, prava dharana je najteži posao kojega čovek može da se prihvati. Zato olakšajte sebi taj posao sa ovom vežbom.

Kategorije
Joga

Djana

    Ne znam da li je u bilo kojoj knjizi o jogi pomenuta osnovna razlika između djane i samadija, odnosno na koji način praktičar može da ih razlikuje jer one su po viziji iste. I sada šta je šta? Obe su vizije iste, ali u djani je to jedna misao a u samadiju nema misli, mada je stanje isto i čak vizija može biti ista. U stvari to je i jedina razlika između ta dva stanja. Zato neki autoriteti čak  ponekad identifikuju ta dva stanja. Mora biti jasno – djana je jedna misao a samadi je stanje bez misli! Ali čak i jedna misao čiji je sadržaj da nema misli je samo djana a još ne i samadi Tu je i istovetnost i razlika između djane i samadija. Djana je logičan i trebalo bi da bude i spontan rezultat dharane. Rezultat napornog rada, a sada je tu drugačiji napor održanja tog stanja koji je jednako naporan.    U dharani, subjekat (operator) je u nekoj vrsti konflikta sa objektom, okolinom, koja ga obasipava impresijama preko čula ali i zbog previranja u samom umu, a čak i ta previranja možemo nazvati objektom. Dakle, nepromenjivi deo ili subjekat se bori i malo po malo pobeđuje objekta samo time da ga smanjuje. Neprimetno je to i integracija objekta u subjekta. Dakle subjekat se povećava, objekat se smanjuje, redukuje, malo po malo do te mere da nestaje potpuno. Ili ako je tako po volji subjekta, objekat može da bude jedan parcijalni deo, bilo koji deo subjekta. Imati samo jedan jedini deo, pojam, predmet, ideju kao objekat pa makar to bio i subjekat sam, je stanje djane. Dakle stanje uma gde je objekat samo jedan, izabrani pojam. To je identifikacija uma sa tim pojmom, predmetom. Sve ovo je mnogo lakše shvatljivo našem zapadnom, racionalnom umu, ako se predstavi kao volumensko širenje LVX-a na račun Apepa do potpunog anuliranja Apepa i dolaska do pozicija Tahutija na toj nedeterminisanoj granici LVX-a i NOX-a, belog i crnog, svetlog i tamnog. Zato je Tahuti predstavljen da stoji na beskonačnoj šahovskoj tabli. Vidi skicu u knjizi Brojevi 126-156, i moje komentare na Liber Israfel (u vezi šaha).    Mnogi autoriteti izjednačavaju djanu i samadi i govore ‘samadi na ovo’ ili ‘samadi na ono’. Na izvestan način to ima logike ali samo dok to traje. Zvuči malo besmisleno ako neko kaže ‘bio sam u samadiju na žuti trougao’, mada dok je to stanje trajalo zbog te identifikacije mogli bi reći da je to tačno. Ali ipak to nije tačno. Pokušajmo to da predstavimo ovako: pratjahara je izdvajanje iz konglomerata misli, neko izdvajanje iz dinamike uma da bi taj konglomerat, zbrku uopšte registrovali, postali je svesni da uopšte postoji i da smo to mi sami; dharana je svesna borba sa tom zbrkom da se smanji broj misli, da se obuzda i savlada ta zbrka; djana je redukovanje tih misli samo na jednu misao, svoju svesno izabranu. I samim time subjekat postaje ta misao jer ništa drugo ne postoji. Samadi je anuliranje i te jedne jedine misli. Dakle nije samadi jedinstvo subjekta i objekta nego je to djana. Samadi je anuliranje i subjekta i objekta (ako objekat uopšte i postoji za anuliranje). Samadi je anihilacija i subjekta i objekta čak i ako je objekat u stvari sam subjekat. Čista nekonceptualnost! U stvari jedina takva djana za nas i ima smisla, jer to je najviša djana i samim time ima elemente samadija.    Otuda je djana dovoljna da neko postane prorok ako hoće da i dalje živi u svetu živih ljudi. Ako malo kritičnije pogledamo, ne postoji živ čovek koji je dostigao samadi i ostao živ. Dakle, svi samadiji ispod Nirvikalpa samadija (mada ih je i Buda imenovao samadijima) nisu samadiji, ili po Drvetu Života, svi osvojeni nivoi svesti ispod Ketera su samo djane, mada se već osvojeni nivo Tifareta smatra za samadi. Ovo je ono mesto u starom zavetu kada Jehova kaže Mojsiju – Niko ne može videti moje lice i dalje živeti! Ali i djana je na Mojsiju uzrokovala ogromne, čak i fizičke promene!    Dakle nas ovde zanima djana, govorimo o djani u kojoj još uvek postoje subjekat i objekat ali gde je objekat subjekat sam a još uvek nije došlo do anihilacije. I tu dolazimo do relativno univerzalne ravnoteže koji zovemo indiferentnost, mada to ovde nije najbolji termin. Nema konflikta ni sa čime mada su svi mogući konflikti tu negde, latentno prisutni kao mogućnosti i samo čekaju. Samim time da nema konflikta sve teče, sve je moguće i harmonija ma kakva ona bila, je savršena. Ovo je teško objasniti i zamisliti i baš zato je pre ovoga potrebna dharana tako dugotrajna i tako teška. I tek kada se čovek izbori sa njom time dobija snagu da podnese ovo stanje. Postoje sporije i brže dharane ali uvek su naporne i ta količina napora kojega treba investirati je ekvivalentna alhemijskoj promeni u umu koja je potrebna da bi čovek podneo ovo stanje, a sve je to ekvivalento početnom konglomeratu misli u umu. Ako se čovek nije naoružao ovim treningom a ipak se odvaži na dugi put pomoću nekog stimulansa, osetiće nešto od ovih blagodeti ali ništa od toga neće imati pod kontrolom, neće biti gospodar i može postati rob.    Pratjahara je ‘latentni ne-rad’, mada je i to rad, dharana je glavni, najteži i najveći rad a djana je rezultat i jedini rad u djani je na održanju tog stanja, i samadi je takođe samo rezultat. Dakle djana ima sličnosti sa dharanom jer su oboje rad a sa samadijem ima sličnost jer su oboje rezultat. Zato mnogi jogijski autoriteti ove tri faze povezuju u jednu. Razlog više, jer postoji dharana na Ništa ili na Sve, što je u stvari djana i to je istovremeno pokušaj brzog ulaska u samadi, neka vrsta pokušaja ‘preskakanja’ djane. Nemojte da mislite da je to lako. Namerno govorim samo o radu a ne o rezultatima kako to izgleda, jer su kod svakog različiti. Jedino ću vam reći – radite dharanu! Prva prava djana koja vam se pojavi je apsolutno neka vizija vašeg Tifareta, jer drugačije i nije moguće. Pošto je Tifaret mesto bez senki, obično je to vizija svetlosti barem u početku a kasnije to može da bude i spektar boja, jer univerzalna harmonija je spektar boja. I dostupnost svega, ali ne u jednakoj meri. Naravno, može da bude i neki oblik vizije ili dinamike, a sve u skladu sa konstitucijom uma subjekta.    Svako ko je bar malo radio zahtevnije oblike dharane ili barem temeljito razmišljao o razmišljanju, ima predstavu o onome šta religiozni dušebrižnici misle pod lukavstvom đavola. Tek tada mogu da primete to perfidno i u početku neprimetno delovanje. Ali problem je što ni ti dušebrižnici to ne razumeju najbolje. Oni samo govore o nivou Nefeša a pravi đavo je na nivou uma, Ruach-a. Zato je pravi rad na sebi na nivou Ruach-a. Djana je najzad neka konkretna pobeda nad đavolom. Ali ne i konačna.    Sve ovo se može veoma lepo objasniti volumenskim predstavama uma, LVX-a, Apepa i NOX-a. Ovo je važno znati, jer mada dva čoveka žive na istoj našoj planeti, u istom univerzumu i u istoj ulici, njihove predstave djane će biti različite (ali ne zato jer je veoma malo verovatno da u istoj ulici dva čoveka dostignu djanu!). One će biti različite jer njih dvojica imaju drugačije konstitucije i volumene LVX-a a samim time i drugačije personalne Apepe.    Ako kažemo da je djana stanje uma, ako je to rezultat, to podrazumeva da to stanje traje. A da bi trajalo, da bi subjekat uspeo, da bi bio sposoban da to produži, održi izvesno vreme (što duže to bolje), potrebna je takva konstitucija uma koja je toliko uravnotežena da može da odoli valovima, plimama i osekama tetrisa na astralu i mentalu. A to se postiže dharanom (pod uslovom da su prethodnim nivoima obuzdani Nefeš i Guf), otuda je dharana glavni rad a djana i samadi rezultat. Ako se nekom srećkoviću dogodi zbog specifičnosti momenta (ili iz bilo kojih razloga) da uleti u djanu, a bez konstitucije uma koja garantuje održanje i barem izvesno trajanje tog stanja, onda će prvi astromentalni val u čidakašu da poremeti ili minira, uništi to stanje i um se vraća u dharanu ili čak u još niže, obično stanje. Subjekat je u stanju kao da mu je neko dozvolio da vidi najslađe slatkiše ali ne i da ih jede. Neka mu to bude dodatni stimulans za dharanu! Amen.    Djana je toliko naporna koliko je potrebno napora da se održi mir, ravnoteža. Mogućnosti za smetnje i poremećaje je isto koliko i kod dharane samo što smo sada jači, samim time da smo dogurali do djane! Ako je praktičar korak za korakom otklanjao ‘podvodne hridine’ iz svojeg uma, dakle ako je uravnotežio sve kontradiktornosti u svojem umu, onda će i njegova djana biti trajno kosmičko stanje sa veoma dugotrajnim rezultatima, i obratno.

Kategorije
Joga

Dharana

Ovo je deo jednog Poglavlja iz knjige KABALISTIČKA STRUKTURA MIKROKOSMOSA


    Ako smo odgovarajuće savladali prethodne, niže nivoe joge, sada, Dharana, koja je samo rad sa umom, ne bi trebalo da predstavlja napor. Naravno, od samog početka je tu prisutan rad sa umom, naročito u asani, mada to nije bilo toliko očito jer je pažnja (um) naizgled bila usmerena samo na telo. Ali i to usmeravanje pažnje na telo je u stvari i rad sa umom i na umu. Prethodni nivoi joge su bili potrebni da otklone potencijalne niže uzročnike smetnji koje bi se mogle javiti u umu. Jer, glavni rad je u umu, na umu, sa umom, dakle dharanom!
  Celovito predstavljanje uma nije moguće osim pogledom na njega iz sebe samog, iz sopstvenog centra. Geometrijski rečeno to bi bilo nešto kao pogled iz centra kugle po celom volumenu te iste kugle istovremeno, kao da gledamo celu unutrašnju površinu oboda kugle. A za to je potrebna fokusiranost uma. Jer ako je um rasejan možemo samo da vidimo delove tog volumena ili te površine. A za tu fokusiranost je potreban napor. Otuda postoje i tvrdnje da je dharana u stvari ‘nasilje’ nad umom, nasilje na mentalnom nivou. Nužno potrebno i poželjno nasilje. To i jeste nasilje u onolikoj meri koliko je fizički trening atletičara nasilje nad svojim telom. Zato su te vežbe naporne. Za vreme koncentracije na centar, a to je u stvari prava dharana (zato ću kasnije uglavnom upotrebljavati taj izraz), se vrši preusmeravanje tokova energija unutar uma. Pokušavaju da se obuzdaju vetrovi uma, da se umire oluje, da se uspostavi nepomična površina vode da je kao ogledalo, malo pesnički rečeno. To je nasilno rezanje grana uma (odvodnih manjih tokova, napotrebnih i nepoželjnih), potkresivanje, vajarstvo (kiparenje), preoblikovanje, dok ga se ne oblikuje u pravilnu kuglu. I po vanjskom obliku i po homogenosti unutar i po jednakoj kvaliteti unutar bez adhezivnih sila. Um se time ne ubija mada su to ‘hirurški potezi’ na umu. Sve su to nužni rezovi da se prevaziđu unutrašnje tenzije, kontradiktornosti, a to vodi transcendiranju. Postepenim približavanjem savršenstvu, uravnoteženosti, polako se gube štrčeći koncepti, sve štrčeće karakteristike uma, karaktera, svi ekstremi u ponašanju i mišljenju, sve negativne primese karaktera a pridobija se elastičnost u mišljenju i ponašanju. Dharanu je moguće izvoditi i na pojedine komponente uma, koncepte, kao i na pojedinačne simbole ili fizičke predmete. Ali ja sam ovde govorio u opštem smislu zato sam uzeo kuglu kao primer.
    Za vreme vežbi dharane mogu se javiti i javljaju se prekidi, odnosno periodi kada um pobegne ispod kontrole sebe samog. To su periodi, za vreme vežbanja ili izvan vežbanja tokom svakodnevnog života, kada um, da tako kažemo ‘ne zna za sebe’. Bez obzira šta su uzroci prekida, u praksi ih je teško pratiti a to i nema smisla jer se time uništi vežba. Osim toga, um je tako složen konglomerat da je nemoguće tragati za svim mogućim uzrocima prekida. Na kraju, to nije ni potrebno. Važno je prekid odmah uloviti, primetiti da se je dogodio i nastaviti nepomičnu svest. Ako dharana nije dobra, ako se upliću ostale misli (ostali nivoi svesti, ostali koncepti, preokupacije, sadržaji uma, ostali delovi uma), sve to smanjuje kvalitet dotične misli kao i uma u celini što nužno utiče na stvaranje ekvivalentnih okolnosti svakodnevnog života. Rasejani um tako deluje na astralni nivo a samim time i na materijalni svet. Tako rade umovi većine ljudi na planeti.
    Te smetnje i prekidi su u stvari pokazatelj kvalitete vežbe. A vrste tih prekida su različite. Postoji nekoliko klasifikacija, ali to sve zavisi od kvaliteta uma subjekta koji vežba. Etimološka povezanost uma, sa vetrom u nekim jezicima (arapski, hebrejski) je zbog načina rada uma, karakteristika uma koji produkuje misli, kao što vetar duva. Nikada se ne zna u kojem smeru može da krene vetar. Slično je i sa mislima. To je (logično) na nelogičan način. Znači obuzdavanje uma, dharana, je u stvari smanjivanje vetra (ili barem smanjenje broja smerova vetra) da bi ga se lakše usmerilo. Samo usmeren vetar je koristan, upotrebljiv. Isto je i sa umom. Sva evolucija čoveka je u stvari rad sa tim vetrom, umom i na tom umu, njegovo obuzdavanje, korigovanje, usmeravanje. A prekidi koji se javljaju za vreme dharane su u stvari otimanja tog vetra ispod kontrole centra, oko kojega je taj vetar skoncentrisan. Samadi je vreme bez vetra i bez oblika, čista svetlost, LVX!
    Smetnje i uzroci prekida za veme dharane mogu da budu sve impresije, sve što perceptivni mehanizmi organizma mogu da registruju, bilo da su to prijatne ili neprijatne impresije. Bilo da je njihovo unutrašnje ili vanjsko poreklo. Dakle, dharana je neka vrsta izolovanosti od smetnji, neka vrsta tendencije, ili bolje reći krvave borbe ka miru, izolaciji, i možemo reći samoći. Samoći uma. A samoća je za prosečnog čoveka najteža od svih kazni. Um naviknut na konstantnu aktivnost i primanje konstantnih impresija se lomi pod strahovitim nedostatkom dinamike impresija, bilo da su to hedonistička uživanja, bilo kontakti sa ljudima, bilo da je to lenjo vrludanje misli. Pošto je biće koherentna celina taj rad sa umom, mentalni nivo, je tesno povezan sa ostalim nižim nivoima bića, znači animalnom dušom (astralnim nivoom) i fizičkim telom (materijalnim nivoom). Oni bitno utiču na stanje uma. Znači osim samog uma, uzroci smetnji i prekida mogu da budu i sa tih nivoa. Otuda je u jogi tolika potreba po savladavanju nižih nivoa, udova joge, naročito asane i pranajame. Time se eliminiraju uzročnici smetnji sa tih nivoa.
    ‘Mentalna samoća’ može da bude usmerenost uma na nešto do identifikacije sa time (zbog elastičnosti fine materije uma, čidakaša) ali i ujedinjenje uma u samom sebi, fokusiranost ka sebi i u sebe. To ujedinjenje nužno vodi ka samoanuliranju. To podrazumeva sveobuhvatnost. Tako da ‘mentalna samoća’ je u stvari sveobuhvatnost, sveprisutnost. Dok čovek još nije u mentalnoj samoći, bilo da je to jednosmernost ili ujedinjenost (u sebe fokusiranost) on je u mentalnoj mnogostrukosti. Kada je u stanju usmerenosti onda je prisutan samo u jednoj komponenti te mnogostrukosti. A kada je u stanju u-sebe-fokusiranosti tada je transcendirao i jednosmernost-usmerenost. Dharana je prelaz, proces od spontanog plutanja do konačnog ujedinjenja uma, odnosno fokusiranosti u sebe.
     Dharana nudi i omogućava usporenu i razređenu ali zato i dugotrajnu inicijaciju pakla. Jer svaki napredak u dharani je u stvari ubijanje jednog nekontrolisanog pipka uma, ‘ubijanje jednog malog đavola’ u samom praktičaru. Za razliku od dramskih, ritualnih, dharana je veoma spora ali i najsigurnija inicijacija. Dramski rituali inicijacija su konstruisani da protresu odnose između više komponenti uma i da ih ponovo slože ali na viši, uređeniji način. Dharana radi isto to samo sporije, bez ‘šok efekata’. Dakle, samo dharanom je moguće savladati sve nesklade u umu, sve neravnoteže anulirati. Isto tako je moguće osloboditi se sve karme, svih ‘grehova’.