Kategorije
Joga

Samadi

Samadi je treći najvažniji događaj u životu svakog čoveka (naravno, onih koji su ga dostigli), ali najčešće je i najvažniji događaj. Ostala dva događaja su rođenje i smrt. Ali kod svih tih događaja, samadi je direktno ili indirektno prisutan.


    Već ljudi koji su disciplinovani u dharani su retkost a o djani da ne govorimo. O onima koji su dostigli samadi ima još manje smisla govoriti, mada teško da ne čujemo za takve ljude, ma koliko su retki. To je malo apsurdno i kontradiktorno. Ali, hteli to ili ne, takvi ljudi uvek nekako ‘procure’ vani ka svetlosti. Veoma malo ljudi je pisalo o samadiju, i to iz puno razloga. Prvi i osnovni razlog je jer je veoma malo ljudi uopšte dostiglo samadi. Drugi razlog je što je samadi strogo individualni jer je ograničen arsenalom Ruach-a kojega ima na raspolaganju. Zatim, to je tako fantastično iskustvo da su svi fascinirani tim iskustvom da im je analiziranje tog stanja sekundarno a post festum je veoma teško, odnosno samo po sećanju. Neki to objašnjavaju kao beskonačnu belinu, bivanje u Isusovom telu, bivanje u telu blaženstva, lebdenje nigde i svuda, svemogućnost, indiferentnost, bivanje u rajskom vrtu, u beskonačnom spokoju, stanje čiste svesti i još puno za realni život nemogućih predstava. A još manje ih je označilo i opisalo nivoe i stadije samadija, razlike među tim nivoima, zahtevnost i karakteristike svakog nivoa. I pored lepote tih objašnjenja, to nama danas nije dovoljno. Nama su potrebna naučno tehnička precizna objašnjenja. Sve to nam daje dovoljno razloga da smo nezadovoljni zaostavštinom spiritualno razvijenih ljudi iz istorije homo sapiensa.    Dakle, to su neki od razloga nejasnosti tog mentalnog stanja, tog stanja uma koje je jedino čisto stanje uma. Nečistom umu je veoma teško da pojmi a još teže da pokuša da objasni čisti um. Čisti um je prosvetljeni um, um u ravnoteži. Ravnoteža je stanje bez motiva, nemotiviranost čak i za jednu jedinu misao djane. Osnovna karakteristika svakog uma u samadiju, pa makar to bio i najniži nivo samadija, prvi samadi, samadi nivoa Tifareta, je indiferentnost. Odnosno, indiferentnost takva kako je pojmujemo fizikalno, je osnovna karakteristika tog najnižeg samadija. Svi viši nivoi samadija imaju tu indiferentnost nadgrađenu. Zamislite ‘kontrolisanu ili nemotiviranu indiferentnost’ Geburaha!?! To je stav realno moćnog gde jedino impuls iz Cheseda odlučuje da li se aktivirati, uključiti u bilo šta, ili ne! Ali i prvi, najniži samadi je uravnoteženi um. Zvuči malo kontradiktorno – uravnotežen um a indiferentan? Ali baš tako je. Um ne može da bude statičan i stabilan, mada ravnoteža to podrazumeva.  To je dinamična ravnoteža koja je jedino moguća u indiferentnosti.    Ovde moramo da dodamo da je svaki um ograničen svojom bazom podataka i da ta baza nekako daje ‘volumen’ samadija koji je tom umu dostupan. Drugim rečima, samadi tog uma je ‘ograničen’ fondom svojega znanja i razumevanja. Takav, prosvetljen čovek, um u samadiju, još uvek nije sveznajući ili svemogući u svojim kalkulacijama i manipulacijama sa konceptima. Dakle, tačna je tvrdnja da nepismen čovek može da dostigne samadi i to je fantastično dostignuće i po kvalitetu prva klasa, ali se ipak razlikuje od samadija obrazovanog čoveka. Razlika je u kvantitetu, ‘volumenu uma’ koji je u samadiju kao i mogućnostima tog uma da upotrebi to božansko stanje.    Sve dok čovek ne dostigne samadi na Tifaret, prvi pravi samadi, najniži samadi, on sam sebe ne vodi, ne odlučuje sam o sebi, bez obzira kako on gledao na to, da li je svestan toga ili ne. On samo delimično određuje sebe, delimično vodi sebe, a u izvesnoj meri je vođen, bilo da je to od sistema, društvenih pravila, nekog drugog čoveka, jakih tranzita, okolnosti, svojih slabosti i kompleksa, svojih ubeđenja, itd.. Sve dok ne dostigne samadi on je kao adolescent kojemu je potrebno vodstvo izvana. Na osnovu toga vidimo koliki je procenat odraslih ljudi. To nije baš ružičasta slika, ali tu smo. Takođe je moguće da čovek dostigne navedeni samadi a da još uvek mora da se povinuje mnogim okolnostima. Komplikovano!    Ako je tu indiferentnost onda je to blizu ravnodušnosti, znači nemotivisanosti. Ako je tu nemotivisanost onda je tu spokoj, nepostojanje tenzija i napetosti i zato je to spokoj, odnosno blaženo stanje bez napetosti. U svakodnevnom životu su tu uvek neke napetosti, motivi, težnje, potrebe, tendencije, tako da i ne osetimo taj spokoj nemotivisanosti. Ponekad u momentima ravnodušnosti možda pomislimo da je to baš to stanje, ali to su najčešće rezigniranosti ili umor ili zasićenosti a koje izazovu kratkotrajnu ravnodušnost. I takve ravnodušnosti obično vode u pospanost i to nije samadi.    Kod većine ljudi se samadi (bez izuzetaka) pokazuje kao belina, svetlost i skoro uvek se gubi osećaj za vreme. U samadiju je um čist, nema senki, nema tame, sve je svetlost, svuda gde dopire LVX je osvetljeno, svetlost dopire jednako daleko u oba smera i tako u sve smerove i tu nema neosvetljenih zona, tu nema razlika potencijala koje bi stvarale senke. Tu nema ni senke jedine misli djane koja je sama po sebi nečista i ima svoju senku. Otuda je sve osvetljeno, bez obzira koja boja dominira. U toj anuliranosti nema razlika potencijala, nema dinamike za koju je potrebno vreme (mada je tu sveopšta dinamika) u kojoj se i po kojoj se meri vreme. Vreme teče i u samadiju (to važi za sve samadije ispod Bezdana) ali to je sada neka vrsta statike i nemamo sa čime da uporedimo i izrazimo to proteklo vreme. Jer se ništa nije dogodilo. Subjekat kao da je bio isključen iz svih događanja mada je celo vreme bio unutar dinamike univerzuma a i sam je imao izvesnu (uravnoteženu) dinamiku unutar sebe. Ali bio je tako usklađen sa univerzumom da nije trpeo zbog ‘isključenosti’ iz univerzuma.    Samadi možemo nazvati i univerzalna ravnoteža što je samo još jedan od pokušaja da determinišemo indiferentnost. Ravnoteža se najbolje izražava na vagi ili koordinatnom sistemu. Ali to je predstava samo jednog elementa sistema uma. A takvih elemenata, sastavnih delova, je takoreći bezbroj i svi oni su u sopstvenoj ravnoteži, odnosno uravnoteženi su sopstvenom suprotnošću. Nisu ni u kakvom konfliktu sa svojim korelativom, opozicijom. A ako nisu u tenziji sa sopstvenom opozicijom time se isključuje i mogućnost da su u bilo kakvom konfliktu sa nekim drugim delom sistema. Dakle, samim time se postavlja i pitanje realnog postojanja subjekta!?! ‘Savršen i savršen su jedan savršen.’ Dakle nema više ni one jedne jedine misli djane! Podsetimo se one pojednostavljene izjave, definicije samadija, da je to sjedinjenje subjekta i objekta? Subjekat je čovek, um, koji je dostigao samadi. Objekat je sve izvan njega. To spajanje u stvari i ne mora da bude spajanje, identifkacija, nego je to uspostavljanje međusobne harmonije, sinhronizacija u tolikoj meri da su toliko usklađeni da funkcionišu kao jedno. Otuda se to imenuje spajanje. A to je samo univerzalno usklađenje.    Samadi je neodređeno, nepoznato stanje uma jer ga ne možemo determinisati niti uporediti ni sa jednim (nečistom umu) poznatim stanjem uma. Možemo reći da je samadi sastavljen od svih stanja uma plus da su sva ta stanja istovremeno transcendirana. Bilo šta da kažemo o samadiju putem konvencionalnih klasifikacija i kvalifikacija uma, je nepotpuno ako ne i netačno. Čak i ljudi koji su dostigli privremeni ili trajni samadi izbegavaju dublje analize tog stanja jer ne mogu puno da kažu na takav način, ne mogu da ga izraze uobičajenim sredstvima konvencionalnog nečistog uma. Zato obično upotrebe neku opštu rečenicu koja može da govori puno ali i ništa, ako u umu slušaoca ne postoji ‘isti žargon’. Ako ovde upotrebimo izraz ‘jedno sa svojim Svetim Anđelom Čuvarom’ to je tačno i to je dovoljno. Bez obzira što je to na prvi pogled veoma nejasno i ne govori puno. Pokušajmo to da verbalizujemo na sledeći način: subjekat je u ravnopravnom dijalogu, čak i u dobroj slozi sa svim delovima makrokosmosa. Jedino je u momentu rođenja bio u takvom stanju kada je determinisan energetski konstrukt kojega zovemo Sveti Anđeo Čuvar. To nije koncept uma, to je stanje uma bez koncepata, ali uz izvesnu prisutnost svih mogućih koncepata, ali tako aranžiranih da nijedan ne štrči, nije uznemiravajući za druge i pored eventuelne različitosti u njihovim intenzitetima. Dakle, ubijanjem misli (uravnoteženjem opozicijom) i koncepata uma (što nije samadi) dolazimo do stanja bez misli i bez koncepata, što jeste samadi.    Možemo li samadiju dodeliti i karakteristiku nemotivisanosti za bilo šta pa čak i za sam život? Teoretski sigurno da, ali u višim samadijima i praktično da. Svaki nivo samadija podrazumeva indiferentnost, što je nemotiviranost za bilo šta pa čak i za sam život. (Kako bi drugačije objasnili Isusov svesni odlazak u smrt?). Samo što intenzitet te karakteristike nije isti na svim nivoima samadija. Što se penjemo po sefirotima ta nemotiviranost se povećava, pojačava, odnosno kao da se ta indiferentnost nadgrađuje. Ali u praksi, pošto čovek dok je inkarniran ne može biti izolovan, ne može biti neispostavljen tetrisu univerzuma koji ga konstantno obasipava raznim uticajima, vetrovima sa svih strana, ti uticaji konstantno stvaraju izvesne razlike potenciala koje vape za anuliranjem. I evo, neki oblik motiviranosti je već tu. Znači, teoretski da, ali u praksi je to neodrživo, isto kao što ni matematička nula u fizikalnom pojmu momenta inercije (ne) postoji! Ali ona je itekako realna i funkcionalna je kod svake rotacije.   Taj pojam nemotivirnosti za bilo šta pa i za sam život lako možemo povezati i sa apatijom, nezainteresovanošću, inertnošću, stastikom. Tačno tako i jeste. Ali baš zbog stalnog tetrisa se to ne dešava. Čak i onim ograničenim i tupim umovima a kamo li prosvetljenim. Jer kada bi čovek dostizanjem samadija stao i prestao da se razvija to bi za njega bio kraj evolucije i ostao bi na tom nivou u tom istorijskom momentu. A homo sapiens tek treba da očekuje korist od prosvetljenog uma. To je ta poziivna uloga Apepa (kojega uvek iznova treba ubiti) u odnosu do Horusa.    Često upotrebljavam izraz indiferentnost. Zato jer je to matematički, geometrijaki veoma precizan termin i precizno oslikava stanje uma. Uglavnom se upotrebljavaju izrazi kao nenavezanost, praznina u srcu, praznina u umu, oslobođenost želje, nemotivisanost, neproračunatost, spokojnost, odsutnost cilja, bez strasti za rezultatom, zemlja bez želje, ne-lepljenje, nekonceptualnost, itd., itd.. Jedan od mojih omiljenih termina je – anuliranost razlike potencijala. Više volim svoje izraze od pesničkih ili epskih jer su precizniji. Najbolje je biti svestan i jednih i drugih bez obzira koje upotrebljavamo. Svi ti termini su epiteti za samadi, mada nijedan od njih ne govori o nivou samadija. Nivoi se determinišu drugim epitetima i karakteristikama. Intenzitetom, snagom, nadgradnjom indiferentnosti, ‘volumenom uma’, moćima i uvidima koji dolaze sami po sebi, simbolima koji dolaze, trajanjem, itd.. Jer, strahovita je veličina beskraja! Mnogi oksimoroni ‘sedaju’ na svoje mesto. Svaki koan nam je logičan. To smo osetili samo kada smo se rodili. Ali, ko se seća toga, kada nismo imali instrument da to memorišemo, a plus bili smo zapljusnuti beskonačnim bolom doline suza!    Samadi na izvestan način podrazumeva i besmrtnost, odnosno to je dostizanje izvesnog nivoa besmrtnosti. Dakle, osim mnogih identičnosti sa rođenjem, samadi ima mnogo dodirnih tačaka i sa smrću. Samadi, odnosno približenost samadiju je pokazatelj šta opstaje u Bardo stanju, mada zbog specifičnosti tog stanja, moguće je da ostaje malo ili mnogo. Zavisi od ‘volumena’ uravnoteženog dela Ruach-a.    Taj samadi rođenja je spontani, bez ega. Ego se kasnije sam razvija jer je potreban kao motor svesti, motiv za napredak, evoluciju. Ali pre nego što se ego sasvim osamostali i konačno nas odvoji od jedinstva sa svime, je prisutna izvesna identifikacija koja se pokazuje time da deca često za sebe govore u trećem licu. Odrastanjem i razvijanjem ega, taj samadi momenta rođenja se polako gubi u korist ega, odvajanja sebe, razlikovanjem sebe, identifikacijom sebe, identitetom. Imao čovek dostignuti samadi ili ne, ako nešto preživi Bardo stanje, taj deo je ponovna identifikacija subjekta sa svime. A intenzitet toga pokazuje ‘volumen’ Ruach-a, volumen onoga što je preživelo posmtnu dezintegraciju.    Svaki samadi kojega čovek dostigne je na izvestan način determinisam tadašnjim evolutivnim momentom homo sapiensa. To znači da se samadi današnjeg čoveka razlikuje od samadija čoveka od pre recimo 100 godina, i pored svih sličnosti. Jer samadi današnjeg čoveka treba da u sebi, u umu tog čoveka, sadrži odraz današnjeg momenta, što je mnogo veća masa znanja (kojega treba ukalkulisati u svoj harmonični mozaik sebe) nego pre sto godina. Naravno, moguć je danas samadi sa veoma malom dozom znanja, ali taj samadi nije odraz sadašnjeg momenta i doživeće odgovarajuće ‘priznanje’ za svoje dostignuće. Nameće se zaključak da je današnjem čoveku teže do samadija nego bilo kome bilo kada u istoriji? Nije tako, jer tu su i olakšavajuće okolnosti evolucije. ‘Sve je uvek kao što je bilo’. Samo da je danas veća količina materiala uma kojega treba obraditi.    Svako ‘normalan’ u samdiju postaje nenormalan zato jer više nije običan nego je božanski. Ali nečisti umovi to ne mogu da shvate i besmisleno je pokušavati daltonistu objašnjavati boje. A tek slepcu! Otuda je jedan lepi broj, broj 666, broj Velikog Živog Bića, Božanskog Bića, proglašen đavoljim brojem. A to je tek broj najnižeg samadija. Kako bi tek anatemisali brojeve postignuća viših samadija?! Zato još jednom – velika je, čudesna je, strašna je veličina beskraja! Ako se čovek ponovo rodi, on neće (ne želi) ponovo da bude isti, i on više nije isti kao i pre. Drugi to vide, vide da je drugačiji, vide da nije ‘normalan’ i ne razumeju ga i osuđuju ga, a ponekad ga obese i na krst!      Element teleme je danas neodvojiv od samadija. Jedno bez drugog je danas nezamislivo ako dotični um u samadiju hoće da bude u koraku sa vremenom, danas u aeonu teleme. Nemoguće je danas biti u stanju svesti Tifareta bez komponente teleme. Lično smatram da to nikada ni u istoriji nije bilo moguće da su odvojeni, mada to niko nije potvrdio. Ili je to razlog da za postignuća prethodnika pomislimo da su nepotpuna (što je malo verovatno) ili nisu na to obraćali pažnju jer možda nije ni bilo potrebno s obzirom na evolutivni i istorijski momenat tada u kojem su oni dostigli svoj samadi. Ne znamo koju tamu duha su oni tada rasterivali, protiv kojih otrova uma su se borili, itd.. S obzirom da mi danas rasterujemo jednu veoma ropsku, dekadentnu tamu duha, zato nam komponenta teleme u postignuću izgleda i jeste toliko značajna. Dakle, danas niko ne može dostignuti nivo Tifareta a da to nije telemitsko stanje. I pored malo manje strogog pristupa samadiju u usporedbi sa prethodnim udovima joge, sve ono što važi za djanu, po pitanju zahtevnosti, težine, samodiscipline, itd., važi i ovde!!! Jer, samadi je gledanje smrti u oči ali bez životne opasnosti, mada je subjektu tada svejedno za svoj život!

Kategorije
Joga Knjige

Hata joga pradipika

Hata joga pradipika
Hata joga pradipika

O jogi postoje hiljade i hiljade knjiga. S obzirom na širinu teme verovatno je potrebno toliko knjiga. Prvo čitamo sve što nam dođe u ruke. Kako napredujemo već razlikujemo koja knjiga je kvalitetna a koja nije, koju smo preazišli, itd.. Mnogi se zaustave već kod prve knjige na koju nalete bez obzira na kvalitet te knjige.

Ako pogledamo iz kontra smera i zapitamo se – da li postoji knjiga u kojoj je napisano sve o jogi, sva mudrost joge, da mi ništa osim nje nije potrebno, da ne gubim vreme sa čitanjem desetine nevažnih knjiga? To je pravilan pristup. Na to pitanje možemo dati sledeći odgovor: Postoje tri relativno male ili ne previše debele knjige o jogi u kojima piše sve!. Nije jedna nego su tri ali su međusobno veoma slične, na momente skoro iste. To su Siva Sanhita, Hata joga pradipika i Kundalini Upanišada. Ni u sanskritu ne postoje bolje i jezgrovitije knjige o jogi. Sve tri postoje i u engleskom jeziku u nekoliko malih varijacij. Nakon toga, na nižim nivoima su sve ostale knjige, kao uputstva, objašnjenja, upozorenja, itd., itd., sve do prepisivačkih derivata.

Naravno da je potrebno izvesno predznanje iz matematike ako želimo da upotrebljavamo logaritamske tablice. Jednako je i po pitanju joge ako želimo da razumemo i upotrebimo ovu knjigu. Ali bolje je ovu knjigu pročitati pet puta nego jednom pet nevrednih knjiga. Ako se radi o jogi, potrebne su i vežbe. Pred nama je prevod knjige o jogi kojoj su potrebni niži derivati kao objašnjenja ali koju bi ipak trebalo više popularizovati. U knjizi su i teorija i praktične vežbe, prikaz osnovnih asana, analiza svih osam udova joge. Ukratko sve! Uz izvesno prethodno znanje i istrajnog aspiranta, ovo je prava knjiga o jogi!

Autor:Svami Višnu
Prevodilac:Goran Sarvan
IzdavačBabun
ISBN:86-83737-29-2
Br. strana:
133
Povez:broširan