Djana

    Ne znam da li je u bilo kojoj knjizi o jogi pomenuta osnovna razlika između djane i samadija, odnosno na koji način praktičar može da ih razlikuje jer one su po viziji iste. I sada šta je šta? Obe su vizije iste, ali u djani je to jedna misao a u samadiju nema misli, mada je stanje isto i čak vizija može biti ista. U stvari to je i jedina razlika između ta dva stanja. Zato neki autoriteti čak  ponekad identifikuju ta dva stanja. Mora biti jasno – djana je jedna misao a samadi je stanje bez misli! Ali čak i jedna misao čiji je sadržaj da nema misli je samo djana a još ne i samadi Tu je i istovetnost i razlika između djane i samadija. Djana je logičan i trebalo bi da bude i spontan rezultat dharane. Rezultat napornog rada, a sada je tu drugačiji napor održanja tog stanja koji je jednako naporan.    U dharani, subjekat (operator) je u nekoj vrsti konflikta sa objektom, okolinom, koja ga obasipava impresijama preko čula ali i zbog previranja u samom umu, a čak i ta previranja možemo nazvati objektom. Dakle, nepromenjivi deo ili subjekat se bori i malo po malo pobeđuje objekta samo time da ga smanjuje. Neprimetno je to i integracija objekta u subjekta. Dakle subjekat se povećava, objekat se smanjuje, redukuje, malo po malo do te mere da nestaje potpuno. Ili ako je tako po volji subjekta, objekat može da bude jedan parcijalni deo, bilo koji deo subjekta. Imati samo jedan jedini deo, pojam, predmet, ideju kao objekat pa makar to bio i subjekat sam, je stanje djane. Dakle stanje uma gde je objekat samo jedan, izabrani pojam. To je identifikacija uma sa tim pojmom, predmetom. Sve ovo je mnogo lakše shvatljivo našem zapadnom, racionalnom umu, ako se predstavi kao volumensko širenje LVX-a na račun Apepa do potpunog anuliranja Apepa i dolaska do pozicija Tahutija na toj nedeterminisanoj granici LVX-a i NOX-a, belog i crnog, svetlog i tamnog. Zato je Tahuti predstavljen da stoji na beskonačnoj šahovskoj tabli. Vidi skicu u knjizi Brojevi 126-156, i moje komentare na Liber Israfel (u vezi šaha).    Mnogi autoriteti izjednačavaju djanu i samadi i govore ‘samadi na ovo’ ili ‘samadi na ono’. Na izvestan način to ima logike ali samo dok to traje. Zvuči malo besmisleno ako neko kaže ‘bio sam u samadiju na žuti trougao’, mada dok je to stanje trajalo zbog te identifikacije mogli bi reći da je to tačno. Ali ipak to nije tačno. Pokušajmo to da predstavimo ovako: pratjahara je izdvajanje iz konglomerata misli, neko izdvajanje iz dinamike uma da bi taj konglomerat, zbrku uopšte registrovali, postali je svesni da uopšte postoji i da smo to mi sami; dharana je svesna borba sa tom zbrkom da se smanji broj misli, da se obuzda i savlada ta zbrka; djana je redukovanje tih misli samo na jednu misao, svoju svesno izabranu. I samim time subjekat postaje ta misao jer ništa drugo ne postoji. Samadi je anuliranje i te jedne jedine misli. Dakle nije samadi jedinstvo subjekta i objekta nego je to djana. Samadi je anuliranje i subjekta i objekta (ako objekat uopšte i postoji za anuliranje). Samadi je anihilacija i subjekta i objekta čak i ako je objekat u stvari sam subjekat. Čista nekonceptualnost! U stvari jedina takva djana za nas i ima smisla, jer to je najviša djana i samim time ima elemente samadija.    Otuda je djana dovoljna da neko postane prorok ako hoće da i dalje živi u svetu živih ljudi. Ako malo kritičnije pogledamo, ne postoji živ čovek koji je dostigao samadi i ostao živ. Dakle, svi samadiji ispod Nirvikalpa samadija (mada ih je i Buda imenovao samadijima) nisu samadiji, ili po Drvetu Života, svi osvojeni nivoi svesti ispod Ketera su samo djane, mada se već osvojeni nivo Tifareta smatra za samadi. Ovo je ono mesto u starom zavetu kada Jehova kaže Mojsiju – Niko ne može videti moje lice i dalje živeti! Ali i djana je na Mojsiju uzrokovala ogromne, čak i fizičke promene!    Dakle nas ovde zanima djana, govorimo o djani u kojoj još uvek postoje subjekat i objekat ali gde je objekat subjekat sam a još uvek nije došlo do anihilacije. I tu dolazimo do relativno univerzalne ravnoteže koji zovemo indiferentnost, mada to ovde nije najbolji termin. Nema konflikta ni sa čime mada su svi mogući konflikti tu negde, latentno prisutni kao mogućnosti i samo čekaju. Samim time da nema konflikta sve teče, sve je moguće i harmonija ma kakva ona bila, je savršena. Ovo je teško objasniti i zamisliti i baš zato je pre ovoga potrebna dharana tako dugotrajna i tako teška. I tek kada se čovek izbori sa njom time dobija snagu da podnese ovo stanje. Postoje sporije i brže dharane ali uvek su naporne i ta količina napora kojega treba investirati je ekvivalentna alhemijskoj promeni u umu koja je potrebna da bi čovek podneo ovo stanje, a sve je to ekvivalento početnom konglomeratu misli u umu. Ako se čovek nije naoružao ovim treningom a ipak se odvaži na dugi put pomoću nekog stimulansa, osetiće nešto od ovih blagodeti ali ništa od toga neće imati pod kontrolom, neće biti gospodar i može postati rob.    Pratjahara je ‘latentni ne-rad’, mada je i to rad, dharana je glavni, najteži i najveći rad a djana je rezultat i jedini rad u djani je na održanju tog stanja, i samadi je takođe samo rezultat. Dakle djana ima sličnosti sa dharanom jer su oboje rad a sa samadijem ima sličnost jer su oboje rezultat. Zato mnogi jogijski autoriteti ove tri faze povezuju u jednu. Razlog više, jer postoji dharana na Ništa ili na Sve, što je u stvari djana i to je istovremeno pokušaj brzog ulaska u samadi, neka vrsta pokušaja ‘preskakanja’ djane. Nemojte da mislite da je to lako. Namerno govorim samo o radu a ne o rezultatima kako to izgleda, jer su kod svakog različiti. Jedino ću vam reći – radite dharanu! Prva prava djana koja vam se pojavi je apsolutno neka vizija vašeg Tifareta, jer drugačije i nije moguće. Pošto je Tifaret mesto bez senki, obično je to vizija svetlosti barem u početku a kasnije to može da bude i spektar boja, jer univerzalna harmonija je spektar boja. I dostupnost svega, ali ne u jednakoj meri. Naravno, može da bude i neki oblik vizije ili dinamike, a sve u skladu sa konstitucijom uma subjekta.    Svako ko je bar malo radio zahtevnije oblike dharane ili barem temeljito razmišljao o razmišljanju, ima predstavu o onome šta religiozni dušebrižnici misle pod lukavstvom đavola. Tek tada mogu da primete to perfidno i u početku neprimetno delovanje. Ali problem je što ni ti dušebrižnici to ne razumeju najbolje. Oni samo govore o nivou Nefeša a pravi đavo je na nivou uma, Ruach-a. Zato je pravi rad na sebi na nivou Ruach-a. Djana je najzad neka konkretna pobeda nad đavolom. Ali ne i konačna.    Sve ovo se može veoma lepo objasniti volumenskim predstavama uma, LVX-a, Apepa i NOX-a. Ovo je važno znati, jer mada dva čoveka žive na istoj našoj planeti, u istom univerzumu i u istoj ulici, njihove predstave djane će biti različite (ali ne zato jer je veoma malo verovatno da u istoj ulici dva čoveka dostignu djanu!). One će biti različite jer njih dvojica imaju drugačije konstitucije i volumene LVX-a a samim time i drugačije personalne Apepe.    Ako kažemo da je djana stanje uma, ako je to rezultat, to podrazumeva da to stanje traje. A da bi trajalo, da bi subjekat uspeo, da bi bio sposoban da to produži, održi izvesno vreme (što duže to bolje), potrebna je takva konstitucija uma koja je toliko uravnotežena da može da odoli valovima, plimama i osekama tetrisa na astralu i mentalu. A to se postiže dharanom (pod uslovom da su prethodnim nivoima obuzdani Nefeš i Guf), otuda je dharana glavni rad a djana i samadi rezultat. Ako se nekom srećkoviću dogodi zbog specifičnosti momenta (ili iz bilo kojih razloga) da uleti u djanu, a bez konstitucije uma koja garantuje održanje i barem izvesno trajanje tog stanja, onda će prvi astromentalni val u čidakašu da poremeti ili minira, uništi to stanje i um se vraća u dharanu ili čak u još niže, obično stanje. Subjekat je u stanju kao da mu je neko dozvolio da vidi najslađe slatkiše ali ne i da ih jede. Neka mu to bude dodatni stimulans za dharanu! Amen.    Djana je toliko naporna koliko je potrebno napora da se održi mir, ravnoteža. Mogućnosti za smetnje i poremećaje je isto koliko i kod dharane samo što smo sada jači, samim time da smo dogurali do djane! Ako je praktičar korak za korakom otklanjao ‘podvodne hridine’ iz svojeg uma, dakle ako je uravnotežio sve kontradiktornosti u svojem umu, onda će i njegova djana biti trajno kosmičko stanje sa veoma dugotrajnim rezultatima, i obratno.