Kategorija: Joga

    Već pratjahara mada izgleda kao pasivno stanje je aktivnost uma. Veći je napor sedeti na obali i opirati se bujici nego se prepustiti bujici. Ceo život, do ovog momenta ste bili u bujici i nije vam bilo teško. A sada je potreban napor, aktivnost da se ostane posmatrač svojih misli. Dharana je sledeći korak, još mirniji ali još naporniji i još aktivniji. To je napor da se održi jedna misao u umu, da se odbije, ignoriše sve ostalo. Svako učenje ili čak vožnja automobila su lakši oblici dharane. Dijana je još naprednija i aktivnija faza održanja samo jedne misli bez uplitanja. To je blizu intenzivan naučni ili kreativni rad. Ali samo blizak. Zajedničko im je samo što su napori veliki. U svakodnevnom životu stanje našeg uma je neka vrsta dharane i pratjahare jer to je nužno za funkcionalnost. Na žalost, kod većine ljudi su česta stanja uma koja su niža i konfuznija, dakle ispod nivoa pratjahare. Pratjahara bez napora u kojem je subjekat nošen bujicom a da toga nije ni svestan. Ali čak i u takvom stanju subjekt može da pridobije mnoga znanja ali uvek su to klasična znanja, nikada inicijacijska. Jer za inicijacijska znanja je nužna minimum dharana. 

    Kao što je u pranajami bilo potrebno da postanete svesni svojega disanja ovde je potrebno postati svestan svojih misli, odnosno biti svestan da se ‘uvek nešto misli’, da su uvek tu misli. Moj prijatelj Stipe, bioterapeut, je rekao da ‘um je blesan koji uvek radi’! Potpuno se slažem. To je u tesnoj vezi sa disanjem. Ne znam da li u organizmu čoveka postoji još neki organ ili deo tela koji u tolikoj meri radi bez potrebe. A proizvod uma su misli. Šta mislite koliko različitih misli imate tokom dana. Bilo nesvsnih, spontanih, bilo svesnih, namernih?! I koliko ste ih imali do sada u životu? Da li to odgovara broju kapi u reci? Nije važno, ali sigurno ih je toliko da bi on njih mogla da nastane reka. I ako ta reka teče po neravnom terenu ona je nemirna, krivudava, divlja. Vi ste ta reka. Ti nisi ono što misliš da si, ti si ono što misliš!

    Reka je u stvari slepa energija koja teče po inerciji, ne pita se zašto, kako, kamo, odkuda. Ako može ona teče, ako ne ona se akumulira dok ne prevrši prepreku ili dok prepreka ne popusti. Tako se to dešava celu inkarnaciju sa svakim čovekom. Sve dok ne počne polagano da kontroliše reku, svoj um. Nasilnim obuzdavanjem je nije moguće savladati. Treba je smanjiti a sebe povećati mada smo mi sami ta reka. Treba je promeniti, osvestiti. Pratjahara je prvi korak. Posmatramo je i vidimo kolika je. Šokoirani smo njenom veličinom, dubinom, brzacima. Uspeh u ovoj vežbi je da nas ti brzaci ne povuku sa sobom. Mi ih neutralno posmatramo i vremenom smo sve imuniji na njih. I ne samo to. Mi smo sve jači a brzaci, virovi, dubine, itd., su sve manji, sve manje su opasni za nas i sve ih je lakše kontrolisati.

    Kako sve ovo lako i lepo zvuči! I tako je malo ljudi koji se praktično prihvate da rade pratjaharu i dharanu, pa i među njima mnogi smatraju da je pratjahara nevažna, nepotrebna, nepraktična, gubljenje vremena i jednostavno je preskoče i počnu odmah da rade dharanu. Zbog velike žurbe i možda malo mazohizma preskoče laku vežbu i započnu deset puta težu. Naravno da samo nekima uspe taj preskok i istraju. Tu je važno mesto selekcije. Jer sve neobavljeno na svim dosadašnjim nivoima se vidi ovde i ovde udara sa svih strana, a najviše se vidi ako je preskočena pratjahara.

    Ali, nećete verovati, više je ljudi koji rade dharanu (mada su i oni retkost) nego pratjaharu. Koliko ljudi poznajete koji izvode ovu vežbu? Druga stvar je kvalitet dharane onih koji preskoče pratjaharu. A ne shvataju da je rad na pratjaharti u stvari strahovito olakšavanje rada sa dharanom. Sav rad na pratjahari je investicija u rad dharane.

    Mnogo je lakše pisati i govoriti o prva četiri nivoa joge jer se tu radi o konkretnim i vidljivim aktivnostima tela (i uma) na fizičkom nivou. A ovde počinje nevidljivi rad sa nevidljivom stvari, rad uma na umu. Ništa od toga se ne vidi, polagano se napreduje da je pitanje da li se uopšte i napreduje, nema kompetentnog autoriteta da vas oceni, pohvali, usmeri, nema sagovornika za razmenu iskustava i razmišljanja, prepušteni ste sami sebi. Nije lako. Takoreći izgubljeni ste. Ali zar je drugačije u životu? Identično je u životu. Samo da ste navikli na tu ispostavljenost još od prvog dana života. A sada sve to sumirate i intenzivirate preciznim pogledom na svoj um i sebe. I vidite i osećate sve frontalne i bočne vetrove i uticaje koji doslovno šutiraju vašu lađu levo i desno. I konačno vidite zašto tako sporo plovite, zašto ste tako malo uradili u dosadašnjem životu. Drugim rečima, ne da niste ostvarili milionske svote, ali s obzirom na to da ste mikrokosmos, da imate božanstvenost u sebi, veoma ste malo ostvarili. U tom smislu malo. I sada pratjaharom vidite šta je sve bilo (i šta je još uvek) protiv vas.

    Tek u pratjahari čovek dobija neke predstave o tome šta je ljudski um, kakav je to konglomerat, kakav je to složen i komplikovan mehanizam, kakva je to nepregledna džungla i koliko je sve to istovremeno neuređeno, nekontrolisano, spontano i koliko tu ima inercije u delovanju. Istovremeno i savršenstvo i anarhija. To može i da uplaši i da fascinira. U dharani se vidi koliko teško je to kontrolisati, urediti, obuzdati i vidi se kako ti mehanizmi i podmehanizmi deluju, po kojim zakonitostima, koliko su te energij osetljive, koliko lako ih je poremetiti, itd.. Kažem, tek u ovoj fazi, jer ako to čovek ne iskusi na sebi i u sebi onda je to samo analitičko znanje, koje samo po sebi nije bez vrednosti ali je bez inicijacijske vrednosti.

    Uvek kada čujemo izraze kao duhovnost, ubrzana evolucija, rad na sebi, osveštavanje, itd., misli se na korekciju, poboljšanje i stavljanje pod kontrolu gorenavedenog mehanizma. Dakle, vidimo kako se olako upotrebljavaju ti pojmovi i koliko su daleko od pravog rada i pravog značenja. Zato, ako imate puno misli, ako je vaša reka uzburkana i dinamična, ako teče po veoma neravnom terenu karme, ne savetujem vam da preskočite pratjaharu. Imaćete mnogo koristi ako shvatite da takoreći od rođenja neprekidno mislite. Shvatićete da je to nužno zlo. Smisao nužnog zla je da ga spoznamo i obuzdamo. Nema teže stvari od (koncentrisanog) razmišljanja, ali isto tako nema stvari koju čovek tako puno radi kao što je razmišljanje. Kontradiktorno. Svake sekunde budnog stanja vi nešto mislite. ‘Glupan uvek nešto melje’. Da ponovim, koncentrisano razmišljanje je veoma težak posao, prava dharana je najteži posao kojega čovek može da se prihvati. Zato olakšajte sebi taj posao sa ovom vežbom.

Ako vam je hladno, radite pranajamu. Ako ste umorni, iscrpljeni, bez energije, radite pranajamu. Ako vas nešto boli radite pranajamu. Energije nikada dosta.

To je samo logična nadgradnja svega do sada navedenog (ili urađenog, ako ste vredni i disciplinovani). Svesno korigovanje tokova prane, svesno korigovanje Nefeša (astralnog tela, animalne duše), svesno poboljšanje tokova, zdravlja, probijanje nekih ‘začepljenih’ kanala ili suženih. Sve bolesti su u stvari suženje ili začepljenje tih kanala protoka prane a koji konstituišu Nefeš. Ta kontrola i korekcija nužno vodi do poboljšanja zdravlja ali i do dizanja estetike fizičkog tela. Ako smo samo dovoljno dugo u asani te korekcije će se dogoditi u izvesnoj meri ali pranajamom to ubrzavamo i pojačavamo. Ovo je prvi opasni nivo gde se lako pretera čak i sa jednostavnom vežbom ako Guf i Nefeš nisu spremni za to. Da bi se te opasnosti redukovale na minimum potrebno je prethodne nivoe temeljito obraditi, savladati. Ako smo savladali pranajamu tada postajemo vlastiti bioenergetičar koji sam šalje dodatnu pranu u oboleli organ, jedan organ ili deo tela hladi drugoga zagreva, ili obratno, po potrebi.  Ako nije potreban takav rad na sebi, lečenje, onda se je moguće usmeriti u vlastito ojačavanje, akumulisanje energije u svoj sistem. Već smo rekli (u Kabali u teoriji i praksi, kao i u Strukturi) da su Guf i Nefeš temelj i zidovi kuće i oni su nosači Ruach-a, uma. Dakle ojačavanjem Nefeša ojačavamo zidove da su stabilniji za krov. Stvaramo bolju bazu, kvalitetniji benzin ili električnu energiju za rad uma. Sve su to preduslovi za lakši i kvalitetniji direktni rad na umu, dharanu. Sve teškoće, problemi koji se jave tokon ovih vežbi su znak nepripremljenosti i baš zato je važno da se napreduje postepeno jer usputne povrede animalnog tela (a samim time i fizičkog) su veoma moguće. Baš zbog toga i postoji toliki spektar asana čija je funkcija da olakšaju rad u bilo kojem delu tela da se javi zastoj. Da olakšaju proboj astralnih kanala. Baš iz tog razloga nije svakome potrebno da savlada svaku asanu. Dovoljno ih savladati par simetričnih da se time olakša pranajama.

U svim knjigama i literaturi o jogi pominje se važnost prohodnosti nosnica. Ako nisu prohodne pitanje je dana kada će se pojaviti slabost (nefunkcionalnost ili bolest) nekog dela tela ili organa. Ali isto tako je važna i prohodnost pojedinih meridijana od čega zavisi zdravlje i funkcionalnost pojedinačnih organa u telu. Nosnice su glavni ulaz. Već sama asana (naročito ako je simetrična) i ako dovoljno dugo traje omogućuje normalizaciju i pročišćavanje kanala prane samim time jer ih čini simetričnim. Zato je najbolje pranajamu raditi u asani i to simetričnoj.

Ako vam je hladno, radite pranajamu. Ako ste umorni, iscrpljeni, bez energije, radite pranajamu. Ako vas nešto boli radite pranajamu. Energije nikada dosta. Svaki čovek diše celu inkarnaciju. Hteo ne hteo on mora da diše i zašto to ne bi dodatno iskoristio, učinio efektnijim, ekonomičnijim. Prvi korak je da uopšte postane svestan da diše, zatim da uspori ali i da produbi svoje disanje. Samo to. Ta dva koraka su najteža. Kada se to dostigne sledeći koraci su jednostavniji i lakši. Praktična uputstva, šta i kako, kada i koliko u vezi pranajame se mogu naći svuda.

Rezultati pranajame mogu da budu razni, sve u zavisnosti od sistema, konstitucije i stanja Nefeša. Od zujanja u ušima (jednom ili u oba), znojenja, toplote, osećaja iskrivljenosti tela, podizanja, napetosti u glavi, itd., itd.. nisu to nikakvi super fenomeni. Treba ih mirno prihvatiti i strpljivo nastaviti vežbu. Kada se pojave takvi fenomeni tu je velika opasnost ili da se vežba ubrza (jer konačno se nešto događa), da se intenzivira (nepotrebno i pogrešno) ili da se zaustavi i likuje u dostignutom (a što u stvari nije ništa posebno). Svaki fizički organizam ima svoje kapacitete preko kojih ne može tek tako. Tako i pluća. Bilo kakvo preteravanje u pranajami uzrokuje bol u plućima ili napetosti oko srca! To je alarm da se uspori ili privremeno prekine jer ste posegnuli u ritam rada srca a to ne smete tako naglo. Srce je imalo taj ritam od rođenja do tog momenta a to su verovatno decenije. I ne pokušavajte to sa par sati vežbi da promenite. To se dešaava kod svih nestrpljivih. Pranajama jeste (relativno laka) energetska injekcija ali pitanje je koliko i kako to sistem prihvata i podnosi. Tu je pre svega sposobnost sistema da tu energiju apsorbuje. To nije kao energetska injekcija hranom kada se prejedemo, slično jeste ali mnogo opasnije.

Sistem može u sebe da primi onoliko energije koliki su mu potencijali, ne više. Ako dovodimo energije više od toga, ona će se raspršiti, neće biti prihvaćena. Ako dovedemo ekstremno previše energije sistem može da pregori. To je kao kada bi hteli u posudu od pola litra da nalijemo litar vode. Višak vode će se preliti, rasutu, izgubiti. Tako je i sa pranom koju dovodimo u organizam a koji još nije sposoban da je apsorbuje. Zato je tu zadatak svih prethodnih nivoa joge da tu posudu osposobi za to!

Problem svih oficijelnih religija je što ne uvažavaju osam udova joge. Prava funkcija religije je da sve objasni, pokaže put i način, stimuliše i vodi čoveka ka bogu. Ali nijedna oficijelna religija nije otišla dalje od jame i nijame osim ako molitve shvatimo kao bledi oblik dharane. Ipak, u suštini religije nisu sposobne ni asanu da obrade i instaliraju u svakodnevni život. One samo govore šta se sme, još više šta se ne sme a najviše šta se mora. Rimokatoličko hrišćanstvo je u jednoj svojoj bizarno grotesknoj fazi određivalo i koje poze su supružnicima dozvoljene prilikom koitusa (koji je i tako grešan) a ni reči o dijani (na primer). Kada bi rimokatolički sveštenici poznavali i savladali pranajamu imali bi manje problema sa homoseksualnošću i pedofilijom.

Dvonogo biće koje neki nazivaju čovek a neki, koji hoće da mu daju malo više digniteta ga zovu homo sapiens, uvek ima neke ambicije. Čak i ako nema pojma ni o čemu on ima ambicije. OK, neka ih ostvari, ali neka bude svestan sledećeg:
Sada si ti prosečan čovek! Kakav je prosečan čovek? Dakle, ti si ni dobar ni slab, ‘relativno grešan’, nemiran, nejak dečko koji nema pojma ko je ni šta je ni zašto je! Ni zašto je takav ni šta treba da bude! Ni gde ideš ni gde ćeš doći za godinu dana ili dvadeset godina. Uh, ti stvarno premalo znaš o sebi, da ne kažemo da ne znaš ništa. Ti prvo postaješ dobar dečko – jama i nijama! Zatim postaješ miran – asana! Postaješ jak – pranajamom! Uvidiš da imaš roj misli – pratjaharom! Boriš se protiv tog roja misli i smanjuješ ih – dharanom! Održavaš samo jednu misao – dajanom! I (p)ostaješ bez misli – samadijem! Prosvetljen! Dakle nestaješ! Kapiraš? Tek tada postaješ neko i nešto!

Pratjahara je da pronađeš žicu!
Dharana je pokušaj hodanja po žici!
Dijana je hodanje po žici!
Samadi je stajanje na žici, ili još preciznije (i zahtevnije), to je stajanje na nauljenoj kugli! Ili čak lebdenje!

Asana je prvi pravi fizički (ne)rad sa svojim telom. U prethodna dva nivoa (jama i nijama) je bilo moguće da ništa posebno nije bilo potrebno korigovati, uraditi. Možda smo i pre toga bili takvi i živeli tako da smo potpuno u skladu sa direktivama jame i nijame (što je malo verovatno), ali sada se zahteva rad.
Asana treba da bude trajna. Cilj asane je kontrola tela. Nije neophodno da napravimo špagu ili noge za vrat. Cilj je kontrola, svesna kontrola svakog mišića tela. Tu se ne radi o kontroli unutrašnjih organa koji imaju svoj prirodni ritam i bolje je da se čovek svesno ne upliće u njihov rad. Priroda je pronašla optimalan način. Drugi cilj asane je da specijalnim položajima tela ili nekih delova tela se omogući drugačiji, bolji protok prane kroz telo u cilju uspostavljanja bolje ravnoteže, zdravlja, bržeg i kvalitetnijeg odmora, itd.. Asana time strahovito pomaže pranajami i obično te dve prakse teku paralelno. Ali asanu je moguće praktikovati i bez pranajame ali i bez asane u pravom smislu. Ukratko, cilj je kontrola tela. Bez obzira gde smo i šta radimo treba da smo svesni svojega tela i šta ono radi. Znači nema nevoljnih ili nesvesnih pokreta. Kada pogledamo sa više tačke vidimo da se istovremeno možemo usavršavati u jami, nijami, asani, pranajami, pa čak i u dharani. Bilo koja kontrola tela može da bude asana. Najbolja je pasivna asana ali jednako je teška i aktivna, dinamička asana. To je na primer, pola sata ili duže raditi jedan do detalja identičan pokret i da malo ulepšamo stvar, neka to bude polagan pokret, dva puta na minut. Ovo zvuči kao inspiracija za mazohizam, ha ha!

Asana je u stvari pasivna pranajama ili uvertira za pranajamu. Samo vežbanjem i istrajavanjem u asani se konstantni tokovi prane u telu menjaju, koriguju, uravnotežuju. Ti tokovi, čiji konstrukt čini animalnu dušu, Nefeša, imaju svoje tokove koji se vremenom zbog raznih odgojnih, socijalnih ili drugih životnih prilika menjaju a često i deformišu. To su pravi uzroci raznih navika ali i bolesti. Asanom se ti tokovi koriguju a samim time i celo telo stavi pod kontrolu uma. Zato je asana pasivna pranajama. Aktivna pranajama koja je nadgradnja tog procesa je dodatno, namerno, svesno (disanjem i koncentracijom) preusmeravanje tih tokova. Svi prekršaji tela tokom asane, nesvesni pokreti, su u stvari prekršaji animalne duše, Nefeša, koji je pokrenuo telo. Telo je bez te duše samo ‘neživi’ predmet. Asanom disciplinujemo animalnu dušu, astralni nivo, i time ga stavljamo pod kontrolu mentalnog nivoa. Zato su u početku najbolje simetrične asane. A za potrebe pranajame ili još viših ciljeva kao i u terapeutske svrhe, rade se ostale komplikovane asane.

Asana je metod za dostizanje kontrole nad telom i isto tako indikator nivoa te kontrole. Česti uzroci smetnji u asani su nedovoljno savladani jama i nijama. To se najlakše i najbolje vidi u ishrani. Ono što pojedeš to si! Sve ono što je naše.telo je ušlo kroz naša usta. Niži nivo kvaliteta hrane oblikovaće odgovarajuće telo i uzrokovaće odgovarajuće tokove prane u telu, koji nisu sinhronizovani sa tendencijama uma da umiri telo. U istu kategoriju spadaju sve supstance koje možemo okarakterisati kao otrove a koje mi unosimo u telo zbog raznih razloga. Sve to stvara ekvivalentne ‘navike’ i tendencije tela. Sa svime time se čovek bori tokom asane. Otuda asana može postati mučenje, mada naizgled čovek samo mirno sedi. Malo drugačijom terminologijom, asana je pobeda nad prilično niskim ‘pipcima đavola’.

Bol prilikom asane je bol korekcije cirkulacije prane. To je alhemijska promena u Gufu i Nefešu a posledično i u Ruach-u. Što je vežba napornija rezultati su veći, što je bol intenzivniji korekcija je veća, usklađenje je veće. Samo da to ne postane mazohizam, bol zbog bola ili upornost kao cilj. Bolovi u asani, ako se savladaju, puno olakšavaju pranajamu, posebno ako je asana pojačana krijama.  A sve to olakšava dharanu. Logičan zaključak je da većinu od osam udova joge, ako ne i sve, treba vežbati istovremeno.
Nemam drugog podsticaja niti ohrabrenja za početnike osim – počnite sa lakim, udobnim asanama od pet minuta. Lakši način ne postoji. Istrajavajte, produžavajte trajanje vežbi, idite do granice bola, i malo preko, ali ne previše. Jer ako ste mladi, a verovatno jeste, vaša mladost vam je protivnik u tome što radite, spontano (u dobroj veri i nesvesno) vam otežava trening. Ali, zar je drugačije kod bilo kojeg sportiste?! 

Mi danas živimo u dinamičnom svetu naročito na zapadu, mada je ta dinamika prisutna na celoj planeti. Danas je teže pronaći vreme i uslove za asanu ili bilo koji drugi oblik meditacije nego recimo našim precima pre sto godina ili više. Imali su manje stresa a više vremena. Ali znajte, najlakše nađe vremena onaj ko je najviše zauzet. U toj žurbi ljudi improvizuju na razne načine do takozavne instant asane. To je ‘uhvaćenost foto aparatom’ u bilo kojem momentu za nekoliko minuta, ili kontrola samo jednog dela tela jedno izvesno vreme, ruke, noge, prstiju, jezika, itd., kao kada se zaustavi film. Ipak, to nije prava asana. Prava asana zahteva vreme jer se njome koriguju protoci prane. I to je ono što izaziva nesnosne bolove u najudobnijoj pozi.