Kategorija: Kabala

Kažu da je stiglo proleće, malo sam se ulenjio i ovoga puta objaavljujem isečak iz jedne moje knjige

271. Introvertnost  i ekstravertnost su tipovi uma koje određuje Sunce i Merkur, njihovi položaji i aspekti. Ali ti položaji i aspekti uopšte ne moraju da utiču na inteligenciju, elastičnost, ‘volumen’, potencijale i ostale kvalitete uma. Može čovek biti veoma društven, pričljiv a da je mentalno introvertan, što znači pomalo inertan ili konzervativan, ili obratno. To nisu samo osobine pričanja i sklonosti govoru. To su pokazatelji otvorenosti ‘vrata uma’ za nove vetrove, ideje, koncepte, uticaje tetrisa univerzuma kao i za sposobnost ‘žvakanja’ i upotrebe svega na hard disku mentala. Koja od ove dve osobine će prevladati zavisi od zastupljenosti sastavnih delova uma i njihovih međuodnosa, dakle od konstitucije uma a u drugom planu je i faktor tetrisa. Dakle moguće je da je čovek veoma introvertan a veoma radoznao, ili totalno ekstravertni flegmatik.

    Čisti um je po nekim merilima, s obzirom da je samodovoljan, veoma introvertan a po drugoj strani, s obzirom da sve prima u sebe, sve apsorbuje, sve reflektuje i sve integriše u sebe, je krajnje ekstravertan. Dakle oboje je prisutno u punoj meri a zlatna sredina, odnosno način kako to izgleda je indiferentnost. Samim time da je čist, on je ekstravertan, ništa ne krije, ali pošto vidi sve tajne drugih i na izvestan način ih prima u sebe, je introvertan.

272. Škrtost je bliska sebičnosti. Razloga za prisutnost tih osobina, koncepata može da bude više. Aspekt Saturna i Merkura u određenim kućama. Koncept Sunca sa Saturnom može stvoriti jaki egoizam koji stvara sebičnost. Favorizovanje sebe zbog bilo kojeg razloga, zbog brige za sebe, vanjske opasnosti, itd.. To je blaži ili jači oblik vampirizma. Znači ako je tu aspekat Merkura, Meseca i Saturna, može stvoriti osobine škrtosti. Škrtost i sebičnost su uvek blaže karakteristike vampirizma. Vampiri su škrti. Škrti čovek je blizak vampiru. Škrti narodi su apsolutno sa karakteristikama vampira. Ali škrtost ne smemo da pomešamo sa proračunatošću. Škrtost nema opravdanja. Drugo je praktična i pragmatična proračunatost. Sebični um ima u sebi nezadovoljenu razliku potencijala koja se pokazuje kao potreba, pohlepa i samo se trudi da je zadovolji. Samim time on je nečist. Sebičnost ima opravdanje samo ako se radi o Istini. Tada su svi sekundarni jer tada smo do njih indiferentni. Dakle škrtost je odstupanje od ravnoteže egoizma i altruizma u korist egoizma. ‘Sve ću da vam dam, samo da me ostavite na miru!’ je rekao učitelj Don Huana. Zar to nije altruistički egoizam, sebični altruizam. Oni su hteli deo njega, njegovu prisutnost a on im baš to ne da. Po tom pitanju je veoma škrt. Opravdano. Savršeni Tifaret.

    Postoje neki otrovi uma, koncepti uma, aksiomi kojih se um nesvesno drži da ih je nemoguće odstraniti osim drastičnim inicijacijama. Urođena škrtost je takav primer, ili razmaženost od malih nogu. Kao i prevarantstvo.

273. Destruktivnost je nadgradnja jeze, besa, ljutine. To je krajnje energizovan koncept koji toliko preplavi ceo sistem da postaje slepa sila, sumrak razuma i postaje opasan i za druge i za sebe. Uvek u takvim situacijama treba smanjiti energičnost a nakon toga mentalni koncepti neće dobijati potrebnu (suvišnu) snagu od Nefeša i Guf će biti pasivan. Otuda kažu ‘iscrpi ga’, ‘ohladi ga’, ‘baci ga u hladnu vodu’, itd.. Time se oslabi Nefeš i smanji snaga opasnog čipa u umu. Jer ako takav rezon i dalje opstaje u umu a nema sredstava da se realizuje onda mu preostaju samo oštre reči. Za početak bolje i to nego destruktivnost. Čisti um može izgledati pasivan u svojoj čistoći ali je uvek konstruktivan. Destruktivnost je u opoziciji čistom umu.

274. Vaspitanost, uljudnost, bon-ton i slične budalaštine su samo privremene i prolazne konvencije. Malo trajnije nego modne muhe. Kad odeš u Rim, ponašaj se rimski! To je u vezi vaspitanosti. Civilizacija podrazumeva pravila. Većina ih je suvišnih. Te norme nisu uvek u skladu sa tendencijama Nefeša i konceptima uma. Lepo vaspitan je onaj koji kontroliše svoj Nefeš i Ruach u svakoj situaciji i ko se uspešno smeje i protiv svoje volje. Bljutavo! Lažno. Netelemitsko!

    Zašto su ljudi vulgarni? Zato što ne znaju ili ne smeju da izraze svoje emocije i svoju seksualnost! Vulgarnost je norma, kategorija ponašanja i izražavanja sebe. To je nepoželjna kategorija. Ta merila, pravila, je postavila tradicija, praksa, evolucija, religija, itd.. Mnoga religiozna pravila o tome šta je vulgarno a šta ne, su prestroga, glupa, zaostala, štetna, de-evolutivna. Religije sve zabranjuju, osuđuju, a time potenciraju sramežljivost koja kada se previše akumulira i dođe do toga da popuste ventili izbija vani kao vulgarnost. Naravno postoji i drugi tip vulgarnosti koji je pre bi se reklo primitivizam, nekultura, necivilizovanost ili čak samo glupost, neotesanost, itd.. Životinje nikada nisu vulgarne, primitivne, bezobrazne i ne lažu. Samo zato jer su spontane. Jer nemaju more pravila. U tom moru pravila koje je čovek izmislio za sebe je i kategorija vulgarnosti. Ta kategorija govori kako ne treba. Puno toga je tu nepotrebno. Ali ko sme da dira u svetinje morala? Za pravilno funkcionisanje povezano sa seksualnom ‘vulgarnošću’ pogledajte kako su funkcionisali lama Drupla Kunlej, don Huan ili recimo Širdi baba!

275. Sklonost samoći, usamljenosti. Izvor te tendencije uma možemo potražiti u aspektu Saturna i Sunca ili u introvertnom tipu uma. Ali to ne mora da znači nekomunikativan um. To je um kojega iritiraju impulsi izvana (ljudi). To je dakle neka vrsta osetljivog uma, sa finim, osetljivim konceptima. Senzori percepcije svakog hermita su mnogo oštriji nego kod običnog čoveka. Njemu nije lako u gužvi i u buci. On ne ide u samoću jer voli samoću nego zato jer mu je naporno u gužvi. On uživa u samoći zbog svoje osetljivosti.

276. Ambicioznost je koncept – tendencija ka afirmaciji, rastu, razvoju. Aspekat u kojeg su uključeni Sunce, Jupiter i(li) Mars. To je sasvim telemitski i poželjan aspekat, samo je pitanje načina izvršavanja tog impulsa da li je to dobro ili ne, da li je ambicioznost zdrava. Već sama reč govori o motivisanosti a to je već otklon. Tip ambicioznosti je determiniše da li je dobra ili slaba, odnosno determiniše čistoću uma. Najbolja je ambicioznost uma da postane čist. Toj ambicioznosti ništa ne sme da stoji na putu. Sve ostale ambicioznosti su diskutabilne i treba da su u službi te ambicioznosti. Prihvatljiva je i ambicioznost biti najbolji u onome zbog čega si na ovom svetu. Ona jedino ne ugrožava čistoću uma. A ako ne znate zbog čega ste na ovom svetu (um vam je definitivno nečist), upotrebite svu svoju ambicioznost da to otkrijete.

    Koncept konkurencije i nadmetanja je jedan od načina ispoljavanja ambicioznosti i jedan od manifestacija izreke – homo homini lupus. Konkurencija i nadmetanje su posledice impulsa za širenjem, povećavanjem, rastom, razvojem, dakle posledica gravitacije (i koagulacije). I pošto svako živo biće ima taj impuls, kod biljaka i životinja se to manifestuje surovom borbom do smrti, a pošto je čovek ‘civilizovano’ biće, ta borba je malo lepše uređena i imenovana konkurencija, nadmetanje, takmičenje. Ali i kod tog ‘civilizovanog’ bića ponekad popuste ventili i taj nivo međusobne borbe se spušta čak i ispod nivoa životinja. Tu se vidi raspon uma, odnosno pakleni potencijali uma, koliko paklene mogu da budu nečistoće uma, a koje nijedna životinja nema. Ti pakleni potencijali treba da su tu, oni su sastavne komponente uma ali treba da su pod ‘centralnom upravom’ uma a ne da se povremeno osamostale. Jedino čisti um sve to ima pod kontrolom. Samo zahvaljujući indiferentnosti koja nema motiva samim time ne postoji ni pogonsko gorivo da se neki koncept osamostali i radi po svoje. Čisti um je apsolutno centralizovani um. Sve komponente takvog uma deluju u cilju ‘centra’ (koji nema motiva osim vlastite čistoće) i tu nema soliranja a samim time su i ambicioznosti naglašene i relativizovane istovremeno. Najbolja je ambicioznost ka indiferentnosti. Najzanimljivije u tome je što se ambicioznost i indiferentnost isključuju. To je samo jedan od pokazatelja paradoksa postojanja.

277. Originalnost? Beskonačno je načina kako čovek (um) može da bude originalan, neobičan, poseban, da nema smisla ni pokušavati ih nabrajati niti analizirati. Sve te karakteristike možemo svrstati pod neobičnosti. Ali ako pod originalnošću mislimo nešto specifično veliko, značajno, to mora da bude dobar koncept, produkat specifičnog aspekta u zavisnosti na kojem životnom frontu se javlja ta originalnost. I uvek je to u umu znak ravnoteže ili uspostavljanja ravnoteže velikih opozicijskih tendencija. Dakle izuzetnost a ne samo štrčanje iz gomile. Svaki čisti um je originalan na svoj način. Ipak, ako smo precizni, originalnost pod koju spadaju inovativnost, kreativnost i specifičnost, su posledica anuliranja izvesnih razlika potencijala, a to znači da je neka napetost postojala koju je bilo potrebno anulirati. Dakle stvar je samo intenziteta tog napona, područja života na kojem je prisutan i baze subjekta koji anulira taj napon. To su ključne komponente od kojih zavisi originalnost.

Zašto su vežbanja toliko teška?

    Postavimo to ovako. Svaki početak je težak. Ali svaka stvar je u početku lepa i zanimljiva. Jer je nova mada se još uvek ne snalazimo u njoj. Početak je uvek najlepši, bilo o čemu da je reč, mada je težak. Jer je tu faktor radoznalosti, tu je i početnička sreća, plus još nije postala rutina. To važi za sve, bilo šta da počinjete. Ili vežbanje ili sam život. Detinjstvo je najlepši deo inkarnacije. I ljubav je u početku lepša nego kada postane rutina. Kada neka stvar postane rutina onda je obavljena levom rukom, sa lakoćom, takoreći nesvesno, ili ako je potreban napor, tada postaje nesnosna. Baš to je slučaj sa našim vežbama i dnevnim praksama. Zato uvek treba da se setimo koliko nam je važmo da svaki dan peremo zube, ili koliko puta tokom dana treba da peremo ruke. I uvek su te radnje u ‘nevidljivoj’ funkciji kao i naše vežbe. Plus da naše kontinuirane vežbe imaju kumulativni efekat.

Ali i pranje ruku ima kumulativni efekat. Probajte da tri dana ne perete ruke! Neka vam ta nepodnošljivost postane stimulans za vežbe.

Koja je najraširenija bolest na svetu?

    Sramežljivost. 90% populacije boluje od te bolesti. Skoro kompletan hrišćanski svet. Ne možemo ni da zamislimo koliko je problema homo sapiensu prouzrokovala ta bolest. Možda je smislenije pitanje – šta je uzrok tome, gde su epicentri te epidemije. Popularna psihologija (ha ha, koji glupi termin) samo pokušava da otkloni posledicu a uopšte ne pomisli na uzroke.

Možete li da objasnite rečenicu koju često pominjete – tu smo da se učimo i uživamo?

    Učenje nije samo sedenje u toploj sobi i studiranje i čitanje neke knjige. Svaki životni problem je neko učenje. Šta je u stvari neki veliki životni problem? To je ubrzana potreba po učenju, jer tu lekciju nismo savladali, iz bilo kojih razloga i sada treba na brzinu da je naučimo rešavanjem tog problema. To je velika lekcija, teška lekcija koju treba savladati u kratkom vremenskom periodu. Bez muke nema nauke. Uživanje nije samo hedonizam. To je i zadovoljstvo zbog napredovanja u učenju. Svako zadovoljstvo preko potrebe je simptom, derivat đavola. Svaki problem kojega čovek ima, svaka bolest, je znak potrebe po učenju, odnosno znak neke nenaučene lekcije, znak nesavladanosti nekog gradiva u životu. Otkrivanje smisla toga i rešavanje tog problema je učenje. Dakle, to uopšte nije tako prijatno. Ta fraza je lepa pedagoška formulacija za veliki životni rad.

Zašto je pod u masonskom hramu crno-belo šahovsko polje?

    Nije to samo u masoneriji. Taj dizajn poda u hramu je poznat još iz starog Egipta. Lepo piše u 8.-om Aetiru u Liber 418 kakav treba da izgleda pod u Hramu.

    Značenja i razloga je više. Naglašena je dualnost ali ravnopravna, uravnotežena, međusobno smenjujuća, isprepletena, geometrijski pravilna. Jer sve ispod Bezdana je u svetu dualnosti. Trodimenzionalne dualnosti. Neki (neznalice) Malkut nazivaju svet tame. Totalno pogrešno. Tu je pola svetlo pola tamno. Bilo koju stvar da gledate vidite samo polovinu, odnosno onaj deo koji odbija svetlost ka vašem oku. Zatim, takav pod izražava onu istinu iz Sefer Yetziraha: ‘Keter je u Malkutu, Malkut je u Keteru’. Dakle i u tom Malkutu, najnižem i najudaljenijem sefirotu je prisutan Keter. Bog je prisutan svuda. I na kraju hemijsko objašnjenje. Dijamant (Keter) i grafit (Malkut) su isti hemijski element, ugljenik, C.

    Kad sam bio mali, veoma mali, pomislio sam da je dizajner hrama bio navijač Partizana. Ili Juventusa. Iuventus – ventus. Pitajte masone da li znaju nešto o tome.

Koja je razlika između Geburaha i ATU IV ili ATU XVI?

    ATU IV kao i ATU XVI su delovi makrokosmosa a Geburah je jedna desetina mikrokosmosa, odnosno izvesni produkat svih komponenti makrokosmosa, svih 22, ali sa puno karakteristika ATU IV i ATU XVI. Staze su cigle a sefiroti su kuća, spratovi kuće.

    Postoje li sličnosti između procesa sa psihogenima (ajahuaska, meskalin, itd.), Liber Samekh, Dharanom, osveštavanjem sefirota sa vežbom Plameni Mač, Abramelinovom metodom, Bardonovim sistemom, itd., i prizivanjem đavola?

    U svim tim slučajevima je to pokušaj anuliranja Apepa. Sa psihogenima je to pomoć izvana. To je lenj ali brz i opasan način. Liber Samekh je blaži način ali ipak dinamičan, ritualni. Dharana je najsporiji ali i najsigurniji i najteži način. Idealno je ako magičar može da upotrebi sve te tri metode.

    U svim tim metodama je isti cilj. Uvek je to torpedovanje, napad, osvetljavanje Apepa. Na različite načine. Čak i početni ritual MTRP je u istoj funkciji. To je polagani i bezopasni način, sličan Dharani. Samekh je malo jači i direktniji. Abramelinov sistem je puno žešći. Lojolin system je sličan sa više zahtevne Dharane (naravno, sa svojim nedostacima). Bardonov sistem je takođe skup zahtevnih Dharana sa bolje izabranim objektima te vežbe i zato je savremeniji. Ajahuaska je žešći i agresivniji način, ali kao što rekoh, to je uz pomoć vanjskih stimulansa, uz manji sopstveni napor i zato je rezultat kratkotrajniji i manji. Omogućava uvide ali ne i pobede. U skladu sa uloženim naporom. Vežba Plamenog Mača i Zmije Mudrosti je nežna i sveobuhvatna i zahteva puno vremena

    Osim ajahuaske i direktnog priziva đavola improvizovao sam sa svim tim metodama i još nekima uz moje nadgradnje. Najviše sam radio Liber Samekh u kombinaciji sa Abramelinom i Dharanom, ako tako mogu da kažem. I naravno, imao sam izvesne simptome. U skladu sa mojom karmom, mojim Apepom. To znači da će svako imati simptome, snove, vizije, halucinacije, koincidencije, sinhronicitete, ubrzanje odrađivanja karme, itd., u skladu sa svojom karmom, bez obzira koju metodu da izabere. Jer on uvek udara, suočava se sa svojim Apepom.

    Ovome možemo dodati i priziv đavola. To je najdirektnije i najkonkretnije prizivanje Apepa da se pojavi. Dakle, u svim tim slučajevima je to suočavanje sa svojim personalnim đavolom, sa svojom ličnom karmom koja se predstavlja zgusnuta u vizuelnom obliku i zato su te predstave i vizije horor i strašne. A sa čime drugim je uopšte i moguće suočavanje osim sa neuravnoteženim delovima sebe? Šta je uopšte personalni đavo osim toga?

Zašto neki ritual ‘ne radi’?

    Nismo mu dali dovoljno energije. Kao što neki oblaci daju kišu a neki ne. Ili nije urađen u pravo vreme. Ili tehnički nije pravilan. Ili ga nismo ‘podmazali’ žrtvom. Možda ga je potrebno izvesti više puta, dakle kvantitet. A sve to znači da nema dovoljno energije. Znači, treba ga pojačati na sve te navedene načine. Ili sa još nečim. Na primer, boljom lokacijom izvođenja (poboljšanje hrama) ili upotrebom jačih magičkih oružja. Tu može biti još puno zastoja, jer ritual je ‘rekonstrukcija odnosa snaga’ na astralu. Najčešći uzrok je nerealnost cilja, neprecizna volja, raspršenost energije, a traži se fokusiranost, slaba dharana operatora, itd.. Sve to treba korigovati.

Kako postati slobodan a ne prekinuti sve veze? Kako postati indiferentan a ne prekinuti sve veze?

    Sloboda ne znači prekid veza. Sloboda znači nezavisnost. Indiferentnost, koja podrazumeva viši tip slobode, isto tako ne znači prekid veza. Čak naprotiv. Podrazumeva povezanost sa svime oko sebe ali nezavisnost od svega. Pre svega se misli na emotivnu i ekonomsku nezavisnost. Uplašićemo se ako preciznije pogledamo na šta je sve navezan običan čovek. Ako ide putem inicijacije, ako ide ka samadiju, sve te navezanosti jedna po jedna se labave i nestaju. To je uslov samadija. Istovremeno to je viši tip slobode. Ako na nešto realno gledamo ili ne trznemo na nešto, to ne znači da smo prekinuli veze sa time.

Da li se je desilo, da li je moguće da je mali čovek uradio veliku stvar?

  To je a priori filozofski, matematički i logički paradoks. Znači nije moguće. Može se desiti da se mali čovek nađe u specifičnim okolnostima i učini potez koji je veliki. Ali to je slučajnost koja ne postoji, jer slučajnosti nema, dakle, to je faktor sreće koji takođe ne postoji (jer sreća je uvek rezultat nekog, nečijeg i nekadašnjeg minulog rada). Dakle taj čovek sa takvom prošlosti je ipak ne-mali čovek. Nisu njemu bogovi bez razloga izrežirali tako privilegovanu i opasnu situaciju da bi on mogao da dokaže da nije mali čovek. Može se desiti da mali čovek postaje veliki čovek čineći veliku stvar. Ali to je samo naizgled. Jer taj mali čovek ipak ima veliku energetsku pozadinu za tako veliki potez, za koju mi ne znamo i za koju možda ni on sam ne zna. Dakle, on je samo naizgled mali čovek Ta energetska pozadina se ne vidi ali ona ipak postoji. Dakle, i u najslabijem slučaju on je po potencijalima ipak veliki čovek. Ipak, moramo da dodamo i činjenicu, kao što i praksa pokazuje, da poštenim naporom i ‘mali’ čovek može da postane veliki.

Kako bog vrši selekciju? Svi su njegova deca i sve on jednako voli. Zamislimo da ima 12 sinova ili više ili čak 22. Svi su oni različiti. Od umetnika, generala, naučnika, lopova, prosjaka, direktora, ubica, profesora, predsednika, sveštenika, pekara, prostitutki i svih ostalih mogućih varijanti. Svi su oni njegova deca i sve ih on voli. A vidi da su neki loši. Kao i njegovi unuci. On zna da treba da uradi selekciju. Ali ne može on tek tako da ubija svoju krv. Uvek traži blagi način čak i ako ubicu treba da ubije. Jer, ako on udari na svojega sina, udara na sebe. Zato te selekcije teku sporo. Oni potomci koji su najdalji od njega, njih najlakše žrtvuje. I obratno. A blizina bogu se rangira po mnogim kriterijumima, osobinama. Dakle, ako već mora da ubije deo sebe, zbog nekog sopstvenog nesavršenstva, onda on to čini sa što manje bola za sebe, tako da i egzekucija nekog dela sebe treba da ima kolateralni ili direktni dobitak. I najveći grešnik je njegovo dete. I njegova ekzekucija, ako ona mora da se dogodi, će biti izvršena sa nećkanjem ili sa nekom koristi, profitom u nekom obliku.

    To je malo pesničko-religiozni pristup i objašnjenje, što ne znači da nije tačno. Ali čak i to objašnjenje se uklapa u mnogo više tehničko objašnjenje karme – Ljudi se međusobno ‘traže’ i nađu, sa kompatibilnim karmama, da bi jedni drugima omogućili izvršavanje karme, bez obzira da li su one bolne ili ne i da li su oni svesni toga ili ne. Različiti ljudi znaju različite stvari. I baš zato je ovaj svet zanimljiv. Kada bi svi znali sve bilo bi dosadno. Znate ono – kreativni lažov izgubio inspiraciju i otišao kod poštenog čoveka po savet. Spontanost nameće igra NOX-a i LVX-a, to je tajna života. Suprotnost spontanosti je programiranost a to je predvidljivost i predviđenost. Opet bi bilo dosadno. Igra tetrisa i baze tera čoveka na spontanost. A čovek se bori da što više sazna o NOX-u i time smanji tu nužnu neizvesnost.

    Umesto da se bore, oni se mole. Onaj ko se bori u najslabijem slučaju pokušava da bude jači. A u najboljem slučaju postaje jači i pobeđuje. Čim se moliš, sebe stavljaš u podređeni položaj. Nikoga ne treba moliti. Ni boga. U stvari možda jedino boga ne treba moliti. Jer bog ti uvek da baš ono što si zaslužio. Molio ti njega ili ne molio, on je odličan matematičar na duge staze. Nikada manje, nikada više. Bog voli trgovinu. U stvari čak i ako je ne voli uvek trguje pošteno. Ljudi trguju nepošteno i zato neki ljudi vole da ih se moli, a neki ljudi moraju da mole druge ljude. Zbog slabosti i zbog ne-znanja. Ali ako već moliš boga, to znači da hoćeš nešto više nego što zaslužuješ. To je opet trgovina. Zar nije dostojanstvenije ponuditi nešto bogu za poštenu trgovinu nego se ljigavo moliti? Ljudi pribegavaju molitvi jer ništa ne košta. A u stvari, prava molitva je veliki napor. Prava molitva treba da bude kvalitetna dharana. Ali i tada je to prava trgovina, poštena trgovina.

    Bog iz mašine ili bog iz vedra neba. Kako izgleda pravi primer deus ex machina? Koje su to astralne eksplozije i pucanja? Kakve su to drastične promene u materijalnosti, drastične slučajnosti, drastični i neverovatni preokreti? Kolike zalihe energije su potrebne za to?  Mnogo veće nego za obična događanja! Jer to je preusmeravanje toka reke.  To je veliko posezanje u uobičajeni scenario! Koliko jaka invokacija je potrebna ili neki drugi napor da bi se dogodio deus ex machina? Zavisi odakle se startuje, šta se želi, dakle, od predispozicija. Sve magičke moći su primer deus ex machina. Ali samo za posmatrača sa strane koji ne zna pozadinu. S obzirom na složenost tetrisa (i baze) i raznolikosti dinamike, ponekad je dovoljna i mala promena pa da izazove velike posledične promene. Menjanjem jedne kockice mozaika, jedne figure tetrisa, menja se kompletni kasniji tok događanja. I ako se takva stvar ubode, pogodi, onda i bez magičkih moći izaziva taj efekat. Ne smemo zaboraviti – MOGUĆNOSTI JE BEZBROJ! Ali samo ako poznajemo sve kockice mozaika, ako vidimo celu sliku. A mi, bića koja sebe prepotentno imenujeo ljudi, veoma veoma retko vidimo koliko toliko celu sliku svih silnica koje oblikuju našu svakodnevnu realnost. Jer ne pznajemo onih 22 sina boga i njihove međuodnose. Dakle, to je prvi korak.

    Ništa u materijalnosti se ne dešava bez astralnog pokretača. Čak i u slučaju da je više nego vidljiv materijalni pokretač, da je uzrok događanja čisti materijalni pokretač, jedini pokretač. To samo znači da je na astralu toliko energije da ona već ima svojeg materijalnog predstavnika koji lakše  pokrene događanje, nego u slučaju da on ne postoji pa je potreban deus ex machina. Znači, ako hoćemo promenu u materijalnosti, samo treba da sakupimo dovoljno prane pravog tipa i ta prana će pokrenuti svoje materijalne predstavnike u skladu sa njihovom prirodom i funkcijom.

    Ako neko izvede neku uspešnu i jaku invokaciju, prizove izvesnu energiju u materiju i tu sprovede neke konkretne promene koje su izvan planiranog spontanog toka događanja, scenarija, to je deus ex machina. Za druge ljude koji to nisu očekivali i nisu svesi da je to rad nekog čoveka, to je čudo. Ali za tog magičara koji je to izveo to je normalna posledica njegovog rada. Deus ex machina je čudo, ili neočekivani preokret događanja. Ali sa božije tačke gledanja, sve je logična posledica nečeg prethodnog i deus ex machina ne postoji. Odnosno, sve što se dešava je deus ex machina. Isto tako možemo reći za neki srećan preokret da je to deus ex machina. A u stvari to je samo posledica nekog i nečijeg minulog rada. Zato je Konfučije rekao da je sreća za budale. Ali ljudi vole da veruju u deda Mraza, u Crvenkapu i sedamdeset i sedam patuljaka, u bezmadežno začeće i još bezbroj budalaština, samo da bi im to olakšalo život. Ako im to olakšava život, neka veruju. Samo ne znam da li noju spašava život to što stavi glavu u pesak.