Kategorije
Kabala

CLV. Jesod – veoma nejasni sefirot

Nijedna stvar ne uspeva, ne dešava se, bez dovoljno astralnog pokretača, bez dovoljno prane, bez kritične mase energije, dakle bez dovoljno jakog Jesoda. A jakost Jesoda zavisi od prohodnosti viših sefirota. Nije bez razloga Božije Ime Jesoda – Svemoćni Živi Bog. Znači on je anmator koji pokreće, koji oživljava daje život. Otuda je to Baza, kostur, nosač i pokretač ovog mnaterijalnog sveta. Dakle, bez ‘produvavanja’ sefirota i bez dotoka mezle u Malkut, u materijalnosti ništa se ne dešava. Vidimo koliko su važne vežbe Plamenog Mača i Srednjeg stuba. Hrišćani su to pesnički rekli – Nijedna stvar ne uspeva bez božijeg blagoslova. Tačno je to. Ali toj tvrdnji je potrebno puno dodatnih objašnjenja i podnapisa. Jer se veoma lako pogrešno shvati i veoma lako postane dogma kao i većina hrišćanskih religioznih tvrdnji.

    Jesod je nevidljiva baza, nosač, kostur, animator, pokretač ovog materijalnog sveta. On doslovno oživljava ovaj svet. Otuda njegovo ime – Šadai Al Chai. Bez njega ne bi bilo dinamike. Duhovni razvoj je uvek predstavljen kao put od odozdo ka gore, od tela ka duhu. I u kabali i u jogi. Dakle od Malkuta ka gore. Ali treba da znamo da je to uvek rad Tifareta. Jer to je uvek rad uma (a Tifaret je centar uma, Ruach-a), znači rad i sa telom i sa emocijama i nagonima i sa umom. Uvek je to rad Tifareta ali sa različitim entitetima, nivoima bića. Tifaret je tačno na pola puta između Ketera i Malkuta, a Jesod je na pola puta između Tifareta i Malkuta, mada ako to apliciramo na fizičko telo, to ne izgleda baš tako. Jesod je kao neki kontra pol Daotu koji, u većoj meri ne postoji nego što postoji, mada po potencijalima veoma postoji, dok Jesod ima ograničenije potencijale, usmerene, već fiksirane i veoma postoji.

    Dakle, to nije čista svest Ketera, to nije relativna svest Tifareta ali nije ni totalna ‘ne-svest’ Malkuta. Otuda su kabalisti ovom sefirotu pripisali snove. Jer to je zamagljena, prigušena svest i svetlost Tifareta. To je zbog zgušnjavanja prane. Jer funkcija Jesoda je da sakupi što više prane, božije mezle, od svih gornjih sefirota da bi mogao da animira i pokreće fizički svet. A mi mislimo da je fizički svet dovoljan sam sebi za opstanak. Nije. Bez tog astralnog animatora ne može ništa da uradi. Onoliko koliko energije dobije odozgo u tolikoj meri će Jesod animirati svet Malkuta. Isto tako, u zavisnosti od tipa energije koju dobije na takav način će animirati svet Malkuta. Opet vidimo nužnost rada Tifareta. Jesod ima neku svoju autonomiju i zakonitosti ali on je tu da odreaguje, da reflektuje, izrazi, da sakupi, filtrira i prosledi odgovarajućim materijalnim predstavnicima. Dakle, da ih aktivira, pokrene. Slično odnosu Sunca i Meseca.

    Ne možemo mi osvestiti Jesod osim preko rada Tifareta. Snovi su izraz odnosa snaga tokom resetiranja, dakle dok Tifaret spava. Ali to tumačenje opet treba da sprovede Tifaret. Jesod je finalno oblikovanje i usmeravanje prane. Minut do dvanaest. Dok su još moguće korekcije.

    Dakle, ako uradimo ritual, time radimo korekciju odnosa snaga na višim sefirotima, korekciju protoka mezle, kasnije prane, korekciju dotoka pane u Jesod, u Jesodu se dešava finalna korekcija scenarija i samim time sledi drugačija animacija materijalnih predstavnika u Malkutu i naravno – drugačiji tok događaja. U skladu sa ciljem rituala i količinom prane koliko smo je doveli u Jesod. U Jesodu je moguća korekcija scenarija i konstantno se dešava ta korekcija, ‘minut do dvanaest’.


    Sva dinamika je posledica razlike potencijala. Već na nivou Chokmah-Binah se vide polovi i prva razlika. Sve ispod je posledica te primarne razlike. I ta primarna razlika je uzrokovala ‘izvorni greh’. Koji glup izraz! I te posledice se protežu do Malkuta samo što se ta dinamika u Malkutu imenuje fizika ili hemija ili elektronika ili mehanika, itd.. Zato jer se je energija na tom nivou zgusnula do materije koju naša čula tako registruju. Ali ta dinamika se je događala i na višim nivoima, na svim sefirotima. I svaki materijalni predmet ima neraskidivu vezu sa višim nivoima, sa svojim uzročnicima (direktnim ili indirektnim). Neki te veze imenuju astralni čuvari, duhovne hijerarhije, pranični nivo, itd.. Ali ta veza postoji. To možemo slikovito prikazati preko leda….

    Dakle, sve što se dešava na nivou Malkuta, u materijalnosti, se dešava i na nivou Jesoda. Jesod je predzadnja faza. To više nije svest, nije više mentalni nivo, događa se uranjanje u materiju i samim time ‘zamagljivanje’ svesti u korist očvršćavanja, zgušnjavanja, otežavanja, ukratko – koagulisanja. I baš zato su ovaj nivo svesti imenovali svet snova. Dakle, astralna previranja na tom nivou tako izgledaju i čista svest Tifareta ih tako vidi, kao film iz snova. Naše sanjanje je zato toliko čudno, nejasno, nemoguće, toliko odudara od realnosti Malkuta baš zato jer je na nivou Jesoda moguće mnogo toga što u Malkutu nije moguće a istovremeno mnogo toga nije moguće a što je na nivou Tifareta moguće. Ali ovo ne znači da je svet fantazija, mašte ili halucinacija na ovom nivou, mada može da bude. Sve to navedeno je moguće na svim  nivoima Ruach-a.


    Sve što je povezano sa genetikom, porođajem, trudnoćom, rođenjem, Mesecom, vodom, začećem, menstruacijom, ciklusima Meseca, spada pod Jesod. Zatim akvarijumi, reke, mora, jezera, plime i oseke, kiše, nautika, lov (sa lovačkim psima), atletika (gde se nešto lovi), vampirizam, snovi, galvanizacija, bazeni, kinologija i kinolozi, dresura pasa, kupališta, broj 9 i mnoge permutacije i kalkulacije tog broja (81, 369, 729, itd.), lovci, meteorolozi, hidrometeorološki zavodi, mlekari, mlinari, nautičari, ribari, rafinerije, ribarnice, saune, semenarne, toplovodari, vodovodari, vodoinstaleteri, ginekolozi, prvo seksualno iskustvo, odgoj dece i odnos do dece, halucinacije, vre,e, itd., itd.. Pod Jesod spadaju sve Mesečeve životinje, vuk, pas, gavran. Postoji neko čudno i nerazjašnjeno prijateljstvo između vukova i gavrana. Postoji oko 400 vrsta pasa i svi se mogu ukalkulisati pod 7 Vrata Jesoda (sedam sefirota unutar Jesoda, po sistemu 50 Vrata Binaha).

Kategorije
Kabala

CLIV. Slušanje svojega srca – III

Samo nadprosečni su sposobni za nadprosečne stvari, a slušanje svojega srca je nadprosečna stvar

Biti telemit znači – biti svoj. To je – ja jesam. Nije važno kakav sam, šta sam, gde sam, ali – ja jesam. Nije važno šta si, važno je da to ne negiraš. Ako si to što jesi, znači da si na svojem mestu. A ako si na svojem mestu znači nisi na tuđem. Tada si kod svoje kuće, u svojoj kući. I tada čuješ sebe najbolje. Ceo život treba da bude ispunjen aktivnostima da se pronađe to mesto i kada se pronađe da se održi na tom mestu. Jer i održavanje na tom mestu podrazumeva aktivnost. Uvek je problem da čovek to počne da istražuje tek kada ima kritičan problem a ne dok sve teče glatko. Znači kada se suočava sa brdom karme. Kada ga zaboli zub, kada dobije otkaz, kada ostane bez novca, kada izgubi prijatelje, partnere, itd.. I naravno da mu tada nije lako da sebe pronađe i da održava to idealno stanje ako je u velikom problemu ‘da mu voda teče u grlo’. Ali svaki problem je nekada bio mali, svaka dogma u umu je nekada bila nova i mala ideja, možda čak i hereza. Zato je potrebna preventiva i kontinuitet vežbanja. Treba biti veoma izbirljiv prilikom unošenja informacija u svoj mozak i do stvari koje mogu emotivno da uznemire čoveka. A danas je vreme stimulisanja svega pa i stimulansa. Nema bolje preventive od kontinuiteta vežbi. A šta je drugo redovno pranje zuba, nego to?

Sve se to dešava zbog prenosa karme kojega ne vidimo sve dok problem ne postane kritičan, bilo da se radi o zdravlju, novcu, poslu, ljubavi, rejtingu, ili nekim drugim životnim opasnostima. A kada se taj prenos karme najviše dešava? Pa pogledajte kada se čovek najlakše i najviše uprlja? Kada je najčistiji. A kada je čovek najčistiji? Kad se rodi i dok je dete! Roditelji, shvatite ovo!

Zato je potrebna hrabrost, istrajnost, samodisciplina, veliki rad, odricanje, samoposmatranje, samoanalize, pošteni napor, i mnoge druge srednje prijatne stvari, da dostignete nadprosečnost o kojoj govorimo. Jer, slušanje svojega srca je nadprosečna stvar. Dakle, čišćenje svojega uma, uravnotežavanje svojega uma i povećavanje svojega uma. Svakodnevna dharana ili neki drugi oblik zahtevne koncentracije.

Uvek se pitam zašto se većina edukacije sastoji od dresiranja starih konja. Edukacija za odrasle? Postoje filmovi za odrasle, a edukacija je za mlade. Osnovne škole treba da promene svoje ime. One su škole bildovanja uma, silovanja uma, trovanja uma, prežderavanja uma. Treba da se zovu – škole negovanja uma. Rimokatolički mazohizam je previše instaliran i prisutan. Njima su škole postale kaznionice a trebalo bi da su učionice. Zar nije bolje sprečiti nego lečiti? Pravilnim sunčanjem i zalivanjem sprečimo stvaranje potrebe po inicijaciji i time očuvamo multipotentnost. Deca već u startu slušaju svoja srca. To treba samo očuvati. Deca su a priori telemiti. Dok ih roditelji ne iskvare.

Nije niko bez razloga tu i baš takav kakav jeste. Samo da je tu, znači da su mu date neke determinante izvan kojih ne može i nema smisla da pokušava da ih ignoriše. Ali ako su one već tu znači da imaju smisao i sigurno nude neko zadovoljstvo. Unutar tih koordinata on dobro čuje i dobro se snalazi. Nemoguće je zameniti svoje Chokmaha i Binaha. Treba samo najbolje upotrebiti to sa čime raspolaže a što su oni dali. A to je dovoljno, verujte mi.

Slušati svoje srce znači biti ono što jesi. Dete svojih roditelja. Sa svojom karmom i svojom misijom, čak i ako je to neprijatno. Tada se čuje svoj glas iz srca. Na kraju, od toga je nemoguće pobegnuti. Svaki pokušaj bežanja od toga je neuspešan i razočarenje. Prihvatiti sebe znači prihvatiti sve svoje pluseve i minuse. Bez obzira na kritike. Ali, lakše ih je prihvatiti nego sagledati. Jer nema ko da nam to kaže, ukaže. Osnovne komponente svoje ličnosti nisu tu bez razloga. Ako smo ih svesni sve mogu da budu dobro oružje u odrađivanju karme i izvršavanju svoje misije.

Kad sam bio dete, radio sam sve po svojoj volji, jer sam slušao svoje srce‘. Srce je uvek ili za ili protiv a um kalkuliše. Srce uvek pošteno igra, takoreći otvorenih karata a um kalkuliše na sve moguće načine i zato često zavede samog sebe. Znate li da je čovek jedino biće na Zemlji koje je sposobno da laže!?

Slušati svoje srce bi mogli opisati i na sledeći način: tu je puno i indiferentnosti i teleme i tu je jak ego. Dakle, voleti sebe, ceniti sebe, biti svestan svojih vrednosti. Ni sekirati se ni za koga, ni za šta, biti bez nepotrebne milosti za drugoga. Ima tu puno i hedonizma i linije manjeg otpora, mada je to ponekad i oportunizam, a ja bih to nazvao elastičnost i pragmatizam. Dakle, neka ide kako ide jer ići mora, a mi ne možemo izvan granica mogućeg. To slušanje ima puno zajedničkog sa Velikom Ravnotežom, odnosno održavanjem iste. Moj školski drug Sherlock Holmes je rekao da čovek ne može da reši sve slučajeve. Ja dodajem da čovek ne mora sve da ima pod kontrolom i zato treba da pusti da se neke stvari dešavaju tako kako same idu.

Indiferentnost je oblik slušanja svojega srca. Biti indiferentan do svega i istovremeno učestvovati u svemu, na aktivan i pasivan način ali bez vezivanja za bilo šta. Oslobođenost od svega mada prisutnost u svemu. Slušati svoje srce je prilično egoistična stvar, gledano sa bolesne pozicije hrišćanskog altruizma, humanizma i drugih ljigavih koncepata napravljenih za slabije i kilave. Ako to uravnotežimo sa nužnim egoizmom, dolazimo do zlatne sredine koja je sinhronizovana sa srcem, a to je indiferentnost u kojoj su uravnoteženi altruizam i egoizam.

Koja životinja neprekidno sluša svoje srce? Mačka. I to uvek. Mačka je najtelemitskije biće na planeti Zemlji. Dakle, slušati svoje srce znači – telema! Kod čoveka to varira u zavisnosti od čistoće uma. Ne treba da odjednom postanemo egoistički altruisti kao mačke. To nije ni moguće. Ali korak po korak je moguće uz dozu potrebne samoanalize i samokontrole.

Slušati svoje srce znači biti neuznemiren! To znači biti na svojem mestu, na svojem putu. To znači biti originalan, unikatan. A svi smo originalni i unikatni. Ako nisi unikatan, nisi svoj i nisi na svojem mestu. Današnji političko-ekonomski sistem doslovno ubija tu unikatnost u čoveku i propagira uniformisanost. Ako nisi na svojem mestu onda si na tuđem mestu. A tamo se ne čuje dobro, tamo se čovek ne oseća dobro.

Slušati svoje srce je takoreći pesnički izraz. Slično onome – nositi boga u srcu. Onaj ko nosi boga u srcu je čovek u ‘zemlji bez želje’. Znači srce mu nije kontaminirano raznim željama. Kako je lep jogijski izraz za ovo – ne lepljenje. To je pre svega osnovni telemitski impuls a to je – ceniti sebe! Jer ako sam sebe ne ceniš, niko te neće ceniti. Jedino pravo poštovanje je samopoštovanje. A da bi imao razloga da sam sebe ceniš, treba da budeš jak. Telema je zakon snažnih. Dakle, slušati svoje srce je, drugačije rečeno – Čini po svojoj volji.

Samoća koju treba tražiti je usredsređenost na vlastito srce, i ako je jednom nađeš, više ti neće biti važno gde se nalaziš. Tada ti ništa izvana neće smetati.

Kategorije
Kabala

CLIII. Nema ništa teže nego objektivno pogledati u sebe

(Slušati svoje srce – II, i dalje nemamo dobar naslov)

Ako bi zamislili kako to izgleda totalno odbaciti svoj um a da um još nije spreman za to, to bi bilo spuštanje na nivo biljaka i životinja. Deevolutivno. A transcendiranje svojega uma je suprotan proces i ima karakteristike nad-bića. Ubrzani evolutivni put. To kaže i prosvetljeni Nisargadata kada kaže da je njegov nivo svesti takav da je pitanje da li je on još uvek ljudsko biće. Jer, to da čovek jeste čovek, čini ga najviše njegov um a tek kasnije fizički oblik. Zbog uma se razlikuje od drugih živih bića na planeti. Um ga čini čovekom. A ako i to prevaziđe, da li je i dalje čovek? Zbog različitosti umova su i sve razlike među samim ljudima. Jer svako ima različitu prohodnost sefirota, nivoa svesti, sastavnih delova sebe.

Nešamah nije odbačeni um nego samo usavršeni um. Panteles znači savršen i ima vrednost 671. U kabali veoma važan broj. Nešamah je u svakom čoveku kao potencijal, ali ostvaruje ga samo uravnoteženi um tog čoveka. Odbaciti svoj um ne znači ignorisati sve pojedinačne koncepte, ne baviti se sa njima pojedinačno, nego um shvatiti kao celinu i samim time mu nadgraditi dinamiku na funkcionalni optimum. Tada je um aktivan optimalno mada naizgled ništa ne radi. Time je anulirana svaka parcijalna aktivnost uma, svaki ‘separatistički’ koncept, i um u globalu je ‘u leru’. To u sebi sadrži puno karakterisitika koje smo imali u momentu rođenja ali sada obogaćeno sa pređenim životnim putem i svime što ide uz to. Kako bi bilo lepo sve ovo reći u jednoj praktičnoj i razumljivoj rečenici. Ali, govorimo o nevidljivoj stvari pomoću te nevidljive stvari – o umu pomoću uma. Zato moramo na ovaj način da govorimo. Kada je um ‘u leru’ tada čujemo svoje srce.

Transcendirati svoj um znači razbiti ili anulirati sve kritične razlike potencijala i time direktno doći u indiferentnost. Najbolje je ako je to moguće uraditi brzo, naglo, drastično, odjednom, itd., kratkotrajnom katarzom. Kao hirurško odstranjivanje tumora ii šupljeg zuba. Ali na mentalnom nivou to nije lako a može da bude i opasno. Čovek može da ‘odbaci svoj um’ samo ako je sposoban za to. Ako ga je ‘omekšao’ ili pripremio za to. Inače može biti veoma bolno, kao klinička smrt. A ako duže traje, inicijacijski period može varirati, ali u svakom slučaju je to period ‘previranja’ i pun tenzija, stresa, itd.. Zato je najbolji i najsigurniji put sa puno gradacijskih samoinicijacija. Ali ljudima je to presporo i smatraju dosadnim i zato ih je tako malo koji rade na sebi. Ali, šta im ja mogu.

Transcendiranje uma podrazumeva prevazilaženje svega što um misli da je konačno. Znači tu nema više nikakvih mentalnih problema, nikakvog straha ni stresa, ni nesigurnosti, ni bojazni, niti motivisanosti za nešto. Prevazilaženje svih kulturnih konvencija. To je veoma daleko od našeg uobičajenog funkcionisanja uma da većina ljudi samo odmahne rukom na sve to. Imaju pravo na to, ali ne znači da su u pravu. To jeste na izvestan način smrt uma. Ali smrt koja to nije. Kao i smrt kod inicijacije. To je prevazilaženje uravnoteženjem, kompletiranje skoro do statike koja može izgledati kao smrt. Savršena mandala je statika i zato je smrt i zato se odmah po kompletiranju uništava. Zato transcendiranje nije statika. Zato je izraz ‘odbacivanje uma’ pogrešan. Netačan, neprecizan. Potrebni su nam jasni termini.

U prethodna dva teksta sam na malo duhovit način opisao kako to izgleda telemitska mislenost. Ko je čuo za pamflet o obaveznom seksu? Ha ha. Ko je video čoveka bez problema? Ha ha! Dakle, šta to čoveka sprečava da čuje svoje srce, ili tehnički rečeno, šta ga to sprečava da nije telemit? Nečistoće u umu. Senke u umu, rupe ementalera. Koncepti uma koji često dovode um u stanje letargije, ili neki to zovu ubeđenost, tvrdoglavost, jednosmernost rezonovanja, ograničenost rezonovanja, itd.. Ego bez podloge. Šta je to ego bez podloge? To je egoizam. Ego sa podlogom nije egoizam nego jak ego. A cilj je jak ego, dakle sa podlogom. Takav um čuje i sluša svoje srce, signale iz centra svojega bića. Ego sa podlogom čuje svoje srce, ali to nije ego u konvencionalnom smislu. Ništa nije pogrešno ako slon kaže da je veliki ili ako lav kaže da je kralj! Samo što se tu javlja pitanje da li je to uopšte ego. Da li me pratite? Mačke uvek slušaju glas iz svojeg srca.

Ego bez podloge (a to su neravnoteže) stvara lažnu sliku o sebi. Time je glas srca kontaminiran raznim željama. Misli da je veliki i za sebe kaže da je prvak sveta. Nekompetentna izjava nečistog uma. Tu su senke u volumenu LVX-a, rupe ementalera koje stvaraju netačne koncepte o sebi. I tu se ne čuje glas srca. Baš zbog tih senki. Kompetentni prvak sveta može za sebe da kaže da je prvak sveta, jer to je istina. On realno vidi sebe. Možeš da imaš veliki ego ako imaš jednako veliki talenat i hrabrost da ga podupiru, opravdavaju, održavaju, ili drugim rečima čistoća i uravnoteženost uma. Ako je ego veći nego talenat i hrabrost (znači prisutne su nečistoće i neravnoteže u umu), onda se ne čuje glas srca i samo je pitanje dana kada dolazi bumerang. Ako su talenat i hrabrost veći od ega tada se događa da subjekat nije dovoljno cenjen, jer sam sebe ne ceni što je opet znak neke kontaminacije. Jer za dobrim konjem se prašina diže. Ako je konj dobar to treba da se zna i vidi. I iza njega treba da je veliki oblak prašine.

Slušanje svojega srca je uslov slobode i posledica slobode. Isto tako to je i uslov indiferentnosti i posledica iste. Ne može čovek koji je opterećen raznim fizičkim i mentalnim brigama i ograničenjima tek tako da umiri svoj um, da sve to tako ignoriše i bude indiferentan. Potreban je rad, ili da to reši na fizičkom nivou ili da transcendira na mentalnom. Ali ako to reši samo na fizičkom a ne transcendira i na mentalnom, tada postoji realna mogućnost i opasnost da se problem ponovi i ponavlja.

Dakle, slušati svoje srce znači biti miran sam sa sobom. Spokojan. Miran sam sa sobom znači znati svoje limite, svoje mogućnosti, neka vrsta realne skromnosti ili realne (ne)ambicioznosti. Pokušao sam sve što mogu i sve što je potrebno a više od toga nema smisla jer je nemoguće bilo šta više uraditi. Znači tako kako jeste je u redu. Ne uzbuđivati se ni za šta. Ali to nikako ne podrazumeva neaktivnost. Treba uraditi ono što je potrebno i ono u čemu uživamo. Još ako je to spojivo, nema bolje. Ako je čovek miran sa sobom tada je miran i sa svime oko sebe. Zar to nije blizu indiferentnosti? Ali treba znati, i mir sa sobom, i mir sa okolinom kao i indiferentnost, podrazumevaju konstantnu aktivnost. Neaktivan čovek ne može da čuje glas svojega srca. Slično vožnji bicikla. Čisti um konstantno uvažava tetris jer to je uslov njegove čistoće i samim time uslov realizovanja njegove teleme.