Kategorije
Kabala

CXLV. Stvaranje čoveka I

Alo majmuni, ne ljudirajte se!

Samo je ludima dozvoljeno majmunisanje.

Zamislimo da ste vi jedna kap vode u okeanu. Ona je sastavni deo okeana, biva u okeanu. I u jednom momentu ta kap ‘odluči’ da malo ojača, da poveća sebe (ili joj okolnosti to omoguće i nametnu). Ali cena toga je da je otežala, ogrubela, usporila se, mada u sebi i dalje sadrži sve karakteristike tog okeana.. Dobila je i neke prednosti, na primer brže napredovanje, mogućnost za to. Kada se je konačno oblikovala (rođenje) naizgled je izgubila sve veze sa okeanom. Naizgled, jer ona je deo okeana i dalje, prebiva u istom okeanu, njena suštinska priroda je i dalje priroda tog okeana čiji je ona neodvojivi deo. Baš ta veza sa tim okeanom je njen Sveti Anđeo Čuvar i garancija stalnog dotoka mezle u nju i dalje. Dakle, Svetog Anđela Čuvara možemo imenovati da je to nivo te osveštenosti, odnosno njena svesnost te veze. Ona čak može da zna ili ne zna da ta veza postoji. Može da je bude svesna mada je uopšte ne upotrebljava jer je previše gruba. Ona ima mogućnost napredovanja i punog uspostavljanja te veze, odnosno osveštenosti. Taj njen silazak u grublje je silazak u vreme. A u vremenu je sve prolazno tako da u jednom momentu taj njen grubi deo odlazi (umire) a ona se ponovo vraća svojem okeanu, mada je celo vreme (inkarnacije) bila u njemu. Ona može pomisliti da se je negde vratila, mada je celo vreme bila tu, a to zavisi od intenziteta ne-znanja i zaborava. Možda je ona nakon povratka zadržala neku svoju individualnost ili ne, zavisi od toga koliko je iskoristila vreme dok je bila inkarnirana. Ali čak i da joj to ne uspe, čak i da ništa nije uradila, okean je (skoro) na istom, odnosno ipak je malo napredovao. Precizniji detalji ovog ekstremno složenog procesa mogu se opisati, aplicirati na nekim od kabalističkih shema a naročito na Shemi 231 Vrata i naravno, preko volumenske predstave uma. Glumac je jedan ali ima više uloga. Uloge su različite inkarnacije ali glumac, suština (i svest o tome ako je dostignuta, ili okean) ostaju isti. Čisti um je povezanost sa univerzalnom svešću i istovremena funkcionalnost u grubom svetu, drugim rečima svesnost konstantne identifikacije sa okeanom. Dakle, nivo osveštenosti sebe i te povezanosti sa okeanom je Sveti Anđeo Čuvar. Kao potencijal to ima svako.

Kako kosmos, univerzum funkcioniše? Zašto uopšte? Šta ga pokreće?

Kosmos znači – uređen. Dakle harmonija koja je smisao sama sebi, sama sebe pokreće jer je savršena, jer je zatvoren krug jer je jedini pravi perpetum mobile. Ali ako je tako, ako je sistem savršen, čemu onda čovek?

Slučajno. Čovek je nastao sasvim slučajno zahvaljujući toj (unutrašnjoj i vanjskoj) harmoniji tokom miliona godina. Zahvaljujući omnipotentnosti sistema, okeana, univerzuma, čovek je jedan od takvih proizvoda. Na ovoj našoj planeti je u obliku kojeg poznajemo. To je spontani i slučajni produkat. Čisti slučaj, krajnja spontanost. SPONTE A = 666. Broj čoveka je takođe taj broj. Dakle spontano A, spontano Luda (u Tarotu), SPONTE A. Zanimljivo bi bilo analizirati etimologiju reči luda i ljudi. A kako je u drugim jezicima?

Otuda je čovek neka vrsta potrošne robe za boga kao što je sve na ovoj planeti potrošna roba za čoveka. Čovek je bogu prilično nevažan bez obzira koliko je sebi važan, odnosno koliko misli da je važan. Za retko kojim čovekom bog plače. Koliko je slučajno rođenje, nastanak, veoma slično je i sa smrti, nestankom. Zato boga to ne tangira previše. Bog svaki dan stvara i odnosi mnogo ljudi. I ne uzbuđuje se zbog toga. Čovek jeste i produkat i kopija boga ali ipak je čovek samo potrošni materijal. Zbog te kopije, identičnosti sa bogom, zbog činjenice da je čovek mikrokosmos, čovek je to interpretirao da ga je bog stvorio namerno, svesno. To je samo pokušaj čoveka da malo glorifikuje sebe. Da digne sebe. Malo pretenciozno i pored svojih potencijala. Tačno je da ‘Svaki muškarac i svaka žena je zvezda’. Ali samo po potencijalima, zbog već pomenute identičnosti.

Ta nevažnost čoveka bogu je prisutna na bezbroj načina. Danas je to najočitije u čovekovom nepoznavanju sebe i nepoznavanju svoje identičnosti sa bogom. Ljudi treba da rade da bi živeli, da bi zadovoljili homo hedonisis, da bi uživali u preostalom slobodnom vremenu, u hrani, vinu, smehu, seksu, zabavi, u druženju sa prijateljima, nogometu. U zapadnom, mazohističkom sistemu nije tako. Tamo ljudi jedu da bi radili, žive da bi radili, tamo ručak nije uživanje, nije ritual hedonizma nego je to izgubljeno vreme kada nisu radili. Verovatno Martin Luter to nije tako planirao. To nije karakteristika slobode. A da ne govorimo o coitus delict! Tamo je sve programirano da sve što radiš, radiš da bi mogao još više da radiš. OK, rad je stvorio čoveka ali u svakom radu treba biti hedonizma. Ili se čovek razboli. Mi ne zagovaramo lenjost, nikako. Ali zagovaramo hedonizam u konstantnom radu. U koncept homo religiosis treba instalirati koncept homo hedonisis. Jer, tu smo da se učimo i uživamo! To kažu taoizam i telema. To je najkraći i najkompletniji i najsavršeniji odgovor na sva pitanja o smislu čovekovog postojanja. Sve ostalo su deformacije sa manje ili više gluposti i mazohizma. Retko koja sveta knjiga govori ovo. Retko koja knjiga je sveta. A ljudi ih ljube po hramovima. Čovek je stvarno vreća puna gluposti.

Ako je ona kap vode očuvala barem delimičnu ili punu svest o svojem poreklu i svojoj vezi i identičnosti sa okeanom, onda ona odlično pliva po tom okeanu i obavlja tu svoju novu, dodatnu funkciju sve dok traje. Ali ako nije očuvala tu svest onda će se suočavati sa svim vrstama guranja, sudara, gužvi i bezbroj vrsta konflikata sa ostalim kapima oko sebe. Samo zato jer nije svesna da je ona deo svega toga i zato jer ima neke nepotpune i deformisane predstave o sebi, A to ima jer je zaboravila ko je i šta je. A zaboravila je zbog prenosa karme. Od predaka ili je donela sopstvenu karmu od pre, a koja je opet zaborav o svojem poreklu, prošlosti, identitetu. Pošto se u okeanu konstantno dešava mešanje i prelivanje delova tela između mnogih kapi vode, i ta jedna kap, koju posmatramo je nastala od nekih drugih kapi, od delova njihovih tela. I svaki deo je doneo deo svoje istorije i memorije i karme. Dakle, ta naša posmatrana kap ima prošlost mada izgleda da je nastala on ničega. Ti novonastali delovi mogu biti ‘prvi put rođeni’ ili ‘mnogi put rođeni’. Ali u oba slučaja im sledi neizbežni prenos karme. Dakle, nikako ne možemo da negiramo i izbegnemo Prvu Budinu Plemeitu Istinu.

Da li ste primetili da celo vreme govorim o Binahu. I delimično o Chokmahu. Da li znate odakle naši izrazi – ćale i keva?


Kada vidimo koliko je žalosti oko nas, koliki prenos karme se dešava na decu svakodnevno, vidimo koliko je čovek, odnosno u kolikoj meri je produkat ne-znanja, spontanosti, inercije, slučajnosti. Mada se sve dešava po matematičkoj preciznosti i pravilnosti. Ali čovek, kao subjekat odlučivanja u svemu tome je strahovito mali. Vidimo koliko puno je pio iz reke Lete, koliko dugo je plivao po reci Leti, reci zaborava. Ja to zovem astromentalna reciklaža. I uvek kada se čovek suoči sa tako groznim činjenicama, pita se – šta da radim, šta je rešenje? Odgovor je samo jedan – pročisti vlastiti um! Sve ostalo su sekundarne metode, magija, asketizam, basme, razni treninzi, itd.. Ukratko, skoro svaki čovek je produkat slučajnosti koja je matematički precizna. Kako to? Sa njegove nejake tačke gledano, on je prava slučajnost, kap vode u bujici. Ali ta kap vode je nošena i imala put sasvim u skladu sa svojim potencijalima i svojom veličinom, snagom, čistoćom. To da nije bila svesna sebe većinom vremena, to ne menja njenu sudbinu.

ima još …

Kategorije
Kabala

CXLIV. Caru carevo, bogu božije II

A šta da damo carici???

Nikada nisam zagovarao oskudicu kao stimulans. Čak ni ekstremne radove na sebi. Ali sam poduzeo oboje bezbroj puta. Nikada nisam zagovarao siromaštvo ali svakodnevno treniram i zagovaram indiferntnost do bogatstva, nevezanost na bogatstvo. To nije rasipništvo. Veoma cenim bankare i to što rade ali ne cenim motiv zbog kojega to rade. A to je preterana pohlepa. I pohlepa i oskudica su pogonsko gorivo ali nisu smisao sami po sebi. Dakle, treba ih obuzdati i održati na evolutivno potrebnom nivou. Đavo je potreban u ograničenim količinama, količinama koje su pod kontrolom. Kada siromaštvo i današnja pohlepa postanu smisao, to sigurno vodi u grešku, to je skretanje sa puta inicijacije. Tifaret zahteva oboje i to uravnoteženo. Istorija pokazuje da se to često zaboravi, zato je toliko krvava. A čovek se malo nauči od istorije. To samo govori da je ono ‘carevo’ često postalo prejako, a ono božije nije pravilno shvaćeno i samim time premalo, ili zloupotrebljeno i bez efekta.

Ako čovek krene putem inicijacije, jedna od instanci na koju dolazi je i nivo koji je izražen brojem 666. A to znači, najčešće je tako, potpunu promenu a za neke retke i potpuno uništenje dotadašnjeg života ili barem dotadašnjeg shvatanja života. Pa i odnosa do novca. Ali to ne znači i odricanje od novca. Nego samo indiferentan odnos do novca. Koji istovremeno uključuje i škrtost i rasipnost. Znači dozvoljena i poželjna je i pohlepa i altruizam. Uravnoteženi.

Kažu da je zaljubljen čovek slep. Možda je i ljubomoran (što je oblik egoizma) ali je i altruist. Sve bi hteo da ima da bi sve to dao voljenoj! Treba da imate svo bogastvo sveta da bi ga dali drugima. Ali nemojte to da radite ako nemate veliko bogastvo.

Kako da objasnimo da lažni car zakamufliran u boga je najčešći stanovnik hramova? Veoma komplikovano je to!!! Kada bi svi bili hermiti, car bi umro od gladi ili bi i sam morao da postane hermit. Jer tada niko ne bi plaćao porez i niko ne bi išao na izbore. A to bi bilo veoma monotono. Konstitucija univerzalne harmonije je drugačija i zato je svet ovakav kakav jeste, dinamičan, šaren, raznolik i baš takav treba da bude. I baš zato caru treba dati carevo a bogu božije. I Malkut i Keter traže svoje. Caru carevo znači plaćati porez. Bogu božije znači pronaći smisao svega toga (i toga plaćanja poreza) i osvestiti odnosno zadovoljiti svoj impuls homo religiosis.

— —– —

‘Veruj u boga a kamilu dobro priveži’, je takođe jedan od školskih primera tog aksioma. Kao i ona – Škote, kupi srećku! Dakle, svi nivoi treba da su zastupljeni i zadovoljeni.

Napravite ritual, prizovite boga, žrtvujte mu nešto da ga privučete, ali mu u materijalnom svetu omogućite manifestaciju, sredstva da se pojavi i uradi ono što od njega tražite. Ne treba i nema smisla uvek očekivati deus ex machina. Ponekad je i to moguće, dešava se. Dešava se samo od sebe usled ugodnih tranzita i tetrisa ali ne treba se na to oslanjati. Ako idete u školu sami treba da donesete olovku i praznu svesku.

U stvari ovaj aksiom je veoma dobar savet za praktičnu magiku. Možete vi da veoma energično prizovete bogove ljubavi da vam ‘donesu’ idealnog partnera ili partnericu, ali ipak nemojte da sedite kod kuće i čekate da vam taj idealni pokuca na vrata. Pomognite jadnom bogu, izađite među ljude, na zabave, itd., i olakšajte bogu posao. Pomognite mu, ni njemu nije lako.

Kupite srećku, natočite gorivo u auto, ipak se malo pripremite za ispit, napišite molbu za posao, ponesite sa sobom novu svesku i olovku, ispunite one uslove koji se od vas zahtevaju. Bog može da vam omogući da pretičete preko pune linije (zar to nije malo devijantni primer deus ex machina?) ali to nije pravilo. To je čak i kršenje pravila. Ne oslanjajte se na to. Deus ex machina je retka retkost.

Dakle, put inicijacije ne oslobađa od obaveze plaćanja poreza, ne oslobađa od moralnih normi mada ih relativizuje, ne rešava sve probleme kao rukom odnesene. Dakle caru carevo. Ali ako se krene na taj put to znači da i bogu treba dati božije. Svakome svoje. Jer čovek je u sredini svega.

— —– —

Dakle, ako smo praktični do krajnosti, naša braća moraju da plaćaju porez i da poštuju zakone i uobičajene konvencije do predaka ali sve to na aerodinamičan način, čak i ako nam se to ne sviđa. Ali samo onaj minimum, da to ne bi ugrozilo resurse koji su potrebni za put inicijacije. Sve ostale kulturne, moralne, bontonske i ostale ljigave konvencije (ma koliko one bile careve) možemo da ignorišemo ako nas i za milimetar sprečavaju u našem projektu, a taj projekat je – Veliko Delo. Čak je dozvoljeno i ismejavati neke od tih konvencija bez kojih neki ne mogu ni da dišu.

— —– —

‘Nije problem što čovek teži da sakuplja materijalna blaga. Ali ne može čovek istovremeno sakupljati materijalno bogastvo i težiti bogu, jer Isus kaže – ne može se služiti i bogu i bogastvu. Ako se je neko odlučio za službu bogu, on mora odbaciti materijalizam, pohlepu i trku za svetovnim stvarima. Jer neće moći da objasni ljudima šta je bitno a šta ne.’ Tako kaže onaj pametni dečko Ivan Pernar

Kategorije
Kabala

CXLIII. Caru carevo, bogu božije I

Istorija je prepuna primera da su prosvetljeni ljudi bili u sukobu sa političkim sistemom, mada su uglavnom bili apolitični. Samo da je neko na putu inicijacije već se u izvesnoj meri ne slaže sa sistemom. To je onaj klasični ‘sukob’ Tifaret – Geburah. Počnimo od Sokrata, zatim Isus, Mansur Al Haladž, mnoge lomače srednjeg veka, Jakob Molensis, čak i Lojola je bio zatvaran, zatim Franz Bardon, naš monah Kalist, čak i Mitrinović i Crowley su bili u nemilosti. To su samo neki od mnogobrojnih. Ali takvi ljudi su dugoročno gledano uvek u skladu sa prirodom i ciljevima ljudi, uvek rade za dobro čoveka, da ne kažemo da su u skladu sa božijim scenarijem. Znači li to da je car povremeno u koliziji sa božijim scenarijem? Do izvesne tačke da, ali ako gledamo sa prave visine i to je OK. Mada, ipak, najveći carevi, ali stvarno najveći i najsvetliji carevi iz istorije, uvek su bili u skladu sa božijom voljom.

Tu se vidi razlika između božijih zakona koje uvažava čovek inicijacije (manjina) i ljudskih zakona koje piše čovek i kojih se drži i uvažava običan čovek (ogromna većina). Zato nije lako biti u zlatnoj sredinii koja je izražena rečenicom – caru carevo, bogu božije. U stvari, ta rečenica uopštre ne afirmiše tu sredinu jer ona nije na sredini. Isus nije dao caru carevo i zato je bio ubijen. Odnosno, možda mu je i dao ali je hteo nešto da mu uzme, i zato je nastradao. Barem kažu da je ubijen, a ovde mislim na interpretaciju o njemu. I još mnogi svetli i sveti ljudi iz istorije su uradili isto.

Svako hoće svoje i čak i preko toga ako je moguće. Bogovi često od čoveka zahtevaju previše, sasvim ignorišući materijalne faktore. Car često traži previše ne obazirući se na božije u čoveku, kao ni na njegov dignitet i sposobnosti. Zato je potrebno pronaći neku ‘zlatnu’ sredinu koja ne mora da je na sredini. Ali ako je čovek dovoljno jak, i dostigne samadi i čak pridobije magičke moći uz božiju pomoć, tada može i treba da carevo redukuje na minimum a da bogu ponudi maksimum. To je jedan od osnovnih smislova magičkih moći.

Cara treba disciplinovati da je zadovoljan sa što manjim, jer car je često pohlepan a bog nije. Bog hoće sve od čoveka ali nije pohlepan. Car deklarativno hoće samo desetinu od čoveka, mada hoće mnogo više jer je pohlepan. Ono što daš caru više nije tvoje i zato mu treba dati što manje. Ali ipak mu treba nešto dati. Ono što daš bogu je i dalje tvoje i zato bogu treba dati što više. Sve što daš bogu vratiće ti, ali ako stvarno daš bogu a ne nekome drugome u slepoj veri, nekom posredniku, pontifeksu, pastiru. Jer to funkcioniše po matematičkom zakonu karme. Ali bez obzira koliko daš caru, nećeš toliko dobiti nazad. Zato hermit ništa ne da caru a sve daje bogu.

Ovo je veoma teško shvatiti, jednako kao i rečenicu – uvek biti u bogu. Radi se o svesti o bogu i svesti o tome da sve što radimo radimo sa tom svešću a ne zbog nekih parcijalnih ciljeva. A baš to se dešava čoveku i to kod 99,99% ljudi. Tu je smisao reči kada Jehova kaže da neće tolerisati ako ljudi prihvate neke druge bogove. A zamislite, kao što sam rekao, 99,99% ljudi pada u tu zamku. Teško je čoveku da održi svest o tome da sve što radi je na neki način božija volja i da svaki njegov udah i izdah čini samo zato jer to bog omogućava. Ovo je veoma komplikovano pitanje i veoma nerazjašnjeno od religioznih autoriteta, a veoma je važno!!! Svakodnevno nešto pretpostavljamo bogu. Istovremeno, ništa od ovoga što sam rekao ne podrazumeva bogobojažljivost ili a priori strah pred bogom ili božijom osvetom. Ako nisi ništa pogrešio i čak i ako si ateista, bog ti ne može ništa. Jer bog je nešto veoma slično tebi samo mnogo, mnogo veće i jače.

Da se vratimo našoj temi. Čovek je društvena životinja i caru treba dati carevo. I ono što daš caru funkcioniše po zakonu karme ali je rastur veliki zbog previše posrednika. Ha ha. Postoje i posrednici do boga, trgovci u hramu, zato i njih treba isključiti. Najbolje to rade hermiti. Oni nisu ni kupci ni prodavci, zato njih trgovci ne vole. Ni car ih baš ne voli jer ne plaćaju porez.

Da sve ovo ne bi bila samo teorija moramo precizirati šta se daje bogu a šta se daje caru. Caru se daje materijalno. Ponekad i sam život. A bogu se nude i daju predanost, samodisciplina, rituali, molitve, dharana, kao i sve komponente samadija. Bog je ljubomoran i samo hoće da mislite na njega. Ali ne da ne mislite i na sebe, nego na oboje istovremeno a što je u stvari jedno. Za cara je materijalno sve što hoće, a za boga materijalno može samo ponekad da posluži kao sredstvo.

Kad tako pogledamo, bogu nije teško udovoljiti. Ipak, ljudi mnogo više daju caru nego bogu. Bog hoće vaše vreme, ljubav, misli, prisutnost, svesnost, itd.. Ali ne u smislu žrtvovanja. Samodisciplina da, ali ne i žrtvovanje. Tome radije kažemo napor. Napor vežbe, rad na sebi. Usklađenje sa njim. A car hoće rezultate rada izvan subjekta. Čak i ako niste usklađeni sa carem, on hoće rezultate vašeg rada.

— —– —

Jedan hermit sa asfalta, kojega ja najbolje poznajem je rekao: ‘Ne dam ni caru carevo ni bogu božije. Hoću sve da zadržim za sebe. Odnosno, ja mogu nešto i da im dam, ali su sve to samo moje investicije od kojih hoću profit.’ Ali, na carevu sreću, retko koji hermit je dobar trgovac.

Ima logike u tom trgovačkom rezonu. Jer niko ne voli gladne proroke. Ili barem, niko ne ceni gladne proroke. Ili drugačije rečeno – gladne niko ne ceni pa čak i ako su proroci. Mnogo više se cene gladni samuraji nego proroci. Samuraji su upotrebljiviji. Čak i caru. Siti proroci su više na ceni od gladnih ali im se manje veruje. Jer su klipotični. Osim toga, ako su siti nemaju potrebu da budu proroci. Ako su siti pa još i pohlepni, teško da mogu da opravdaju tako visoku poziciju na Drvetu Života, put od Cheseda do Chokmaha. Samuraji, bili siti ili gladni, mogu lakše da vas spasu. Veća je verovatnoća. Na žalost, kada su u pitanju ovi naši balkanski narodi, bojim se da su gladni samuraji jedini spas. I za naše generacije i za generacije naših unuka. Ali nije to jednostavno shvatiti. Alo akademici, probudite se!