Ovo može da bude veoma dosadno čitanje, ali …
Altruistično (bez strasti za rezultatom) i uspešno obavljam posao u kojem egoistično (strastveno) uživam. To bi mogao da bude uravnoteženi altruizam i egoizam Tifareta. I ako je to tako stvarno, onda rezultati u Malkutu, u novcu, ne mogu da izostanu. To bi moglo da bude ono pravo što Maslov naziva aktualizacija selfa, a što je izvršavanje Istinske Volje. To je nesebičnost koja anulira karmu a opet čovek je centriran na svojem mestu i otuda je zadovoljan. To je oksimoron kao i matematička nula. To je spoj sa nemogućim, kao što bi rekla naša kolegnica iz Skoplja.
Kada pogledamo svet oko sebe, ovo zvuči veoma idealistčno. Pitamo se sa razlogom – zar je tako malo ljudi na svojem mestu? Odgovor je – pitajte se koliko je ljudi srećnih? Izgleda da je dostignuti navedeno velika stvar ili čak nemoguća. Moguća je, ali je stvarno velika. Ako vi niste taj, takav i u toj pozicji, pogledajte u svoj Chokmah i Binah ilii preciznije – u tatu i mamu. Tada treba da vam je jasnije gde ste i šta ste i zašto niste tamo gde bi želeli da ste. Tada možete da vidite šta je urađeno a još više šta nije urađeno da bi vi bili tamo gde želite. Već sam rekao da najviše karme nastane ako se ne uradi ono što treba da se uradi. Bez obzira na razloge. Jer ne sumnjam u to da vaši Chokmah i Binah vole svojega Tifareta, svoje dete, vas.
Zanimljiva je verbalna formulacija o sopstvu, o čistom sopstvu: NULTA TAČKA ČISTE IZOLOVANE INDIVIDUALNOSTI. Veoma lepo, slično imenu ISAK iz Liber Samekh-a. To je centar LVX-a. Direktne asocijacije na Tifaret, centar Tifareta, kabalističku Nulu.
Stabilan, labilan, indiferentan. Takvi su Malkut, Jesod i Tifaret. Od Tifareta ka gore svaki sefirot je sve više indiferentan, ali je i sve profinjeniji, sve ‘ređi’, a od Tifareta ka dole svaki je sve stabilniji, sve ‘gušći’, tvrđi, teži, inertniji, do Malkuta. Tako je Keter krajnja nestabilnost a Malkut krajnja stabilnost. Tifaret je zlatna sredina, indiferentnost.
Altruizam i egoizam ne moraju samo da budu klipoti Tifareta. To su dva osnovna koncepta, tipa ispoljavanja ovog nivoa svesti. Samo ako su preterani ili ekstremni, tada su klipoti. Ova dva aspekta svesti savremena psihologija ponekad imenuje apolonovski i dionizijski tip, što je veoma blisko našem poimanju, i ako poznajemo mitologiju ta dva božanstva vidimo da je to veoma precizna i tačna klasifikacija.
U Tifaretu je na neki način znanje kompletirano, samim time da barem ono što znamo, mi to stvarno znamo koliko je to moguće uopšte proveriti. Naravno, to još nije Razumevanje. To još ne znači da mi znamo sve što bi trebali da znamo u tom momentu, u tim okolnostima s obzirom na evolutivni momenat. Od toga smo daleko jer svo to znanje koje trenutno posedujemo, celom svojom površinom je u kontaktu sa ne-znanjem. Kao što je to ustanovio Sokrat. Dakle to znanje je relativno dovoljno, ali ipak toliko i tako uravnoteženo je dovoljno samo sebi da samo sebe može dalje da usmeri, da smisleno krmari svoj put. Dakle, kada znamo dovoljno, tada znamo šta da radimo dalje. Tifaret je prva instanca na kojoj možemo da kažemo da znamo (relativno) dovoljno, i pored ne-znanja koje nas čeka a koje tek treba da pretvorimo u znanje. Jer i u slučaju Razumevanja moguća je tu izvesna doza ne-znanja, neapsorbovanog NOX-a a koji bi trebalo da je već Znanje-Razumevanje s obzirom na evolutivni momenat homo sapiensa. Samo što je to ne-znanje kod čoveka koji je osvojio Binah pravilna geometrijska opna sa odgovarajućom debljinom.
Neke od karakteristika Tifareta bi mogli ovako imenovati:
Altruizam i egoizam
Ograničene svemogućnosti
Ponizni ponos
Privilegovanost i osuđenost, i još bezbroj sličnih uravnoteženih kontradiktornosti.
A sve to zajedno bi mogli nazvati, uslovno rečeno – arogancija kreativnosti, što nije baš najsrećniji izraz pošto u sebi ima elemente klipotičnosti. To je prevazilaženje Joninog kompleksa! Tada nestaje kompleks do svih manje ili više vrednih, dakle kompleks manje ili više vrednosti o (u) sebi. Takav čovek je kralj koji se kraljevski odnosi do svakog drugog kralja a i do sebe. Kao mačke. Tek tada čovek ima pravo dostojanstvo. Dostojanstven odnos do drugih i istovremeno zna da drugi moraju da imaju dostojanstven odnos do njega. Tek tada se oblikuje pravi koncept prave slobode. Bez tog preduslova, ljudi ma kako moćni bili nemaju misaoni model pojma slobode.
(Fasciniran sam kako mali crv veoma sporo i uporno gricka veliku jabuku, koprca se u svojem malom svetu! To je fenomenalno. A sada idem da dalje analiziram strukturu Ruach-a homo sapiens.! Mala asocijacija na relativnost veličine kraljevstva običnog čoveka. Cinično.).
Tifaret ima impuls da se povećava (egoizam) ali i da nesebično daje drugima (altruizam). To je nekako kontradiktorno, ali nije. On daje ono što ima a očekuje, uzima od drugih ono što oni imaju a on nema. To je neka identifikacija koja to nije. Tifaret je u savršenom odnosu sa svime oko sebe a da ipak postoji razlika, jer ta savršenost nije istog intenziteta sa svime oko sebe. Plus, taj dobar odnos sa svime oko sebe je lako narušiv.
Kada je Tifaret realizovao sebe i tada je moguć klipot koji relativizuje sve gorenavedene karakteristike. I to se pokazuje baš u tom kraljevskom odnosu do drugih. Usled tetrisa ili prenosa karme dolazi skoro do neizbežnog upoređivanaja svojega Kraljevstva sa ostalim Kraljevstvima. Hvala bogu da je tako inače bi se evolucija tu zaustavila. Dakle, kada je naizgled dostignuto sve, relativno mirne vode ne-motivisanost, ’iz vedra neba’ sledi impuls da se Kraljevstvo poveća i ojača. Ko bi rekao? I tada je čovek već na putu ka Geburahu.
— —– —
Vizija Tifareta, harmonija, se može prikazati i kao bela svetlost. Svi koji su barem na kratko zavirili u ovo stanje uma su iskusili to kao blještavu svetlost, belinu. Bez obzira da li su razumeli šta je to i zašto je to tako i koji je to nivo svesti, znali su, osetili su da je to božansko, ta blještava svetlost koja je uglavnom belina. A belina, stanje bez senki je zato jer nema ograničenja u umu. Često je to nepodnošljivo blaženo stanje, neizdrživa svetlost.. To je prikaz uravnoteženog uma (bez unutrašnjih adhezija), bez ograničenja i bez razlika potencijala na površini, otuda nema šta da stvara senku, otuda je sve belina. To je odraz, prikaz stanja uma, posledica tog uravnoteženog stanja, harmoničnog stanja. To je veoma narušivo, krhko, nestabilno stanje. Sva viša stanja su nadgradnja toga i takođe sadrže svetlost, belinu, ali su već na nivou Geburaha stabilnija, trajnija i sadrže sve komponente stanja Tifareta (indiferentnost, ravnotežu, krst, svetlost) ali sa nadgradnjom i baš zato su stabilnija. Naravno i intenzitet te svetlosti je jači u odnosu na Tifaret. Jer kod Tifareta ta svetlost, koiliko jeste uopšte, može da bude malog ili velikog obima, volumena, intenziteta. Kod svakog čoveka je taj intenzitet, volumen, različit.
— —– —
Puno božanstava korespondira potpuno ili delimično sa Tifaretom. Svaka ta korespondencija je logična i objašnjiva. Apolon – jer je lep (Tifaret znači lepota) i jer je umetnik jer je blještav i takoreći nema neprijatelja. Dionizis jer je uvek u zanosu, ‘pijan’ od vina. U stvari on je u ekstazi harmonije, jer Tifaret je samadi, konačno samadi, prvi samadi i najniži samadi, zato je ‘ranjiv’, narušiv, zato je ta pijanost. On je u zanosu ne-sukoba ni sa kime, u zanosu diplomacije i elastičnosti do svega i svakoga. A to su karakteristike samadija. Pan takođe može u izvesnoj meri da korespondira sa Tifaretom jer podrazumeva sve, a u Tifaretu se po prvi put uspostavlja komunikacija centra sa svime bez obzira na intenzitet tih komunikacija. Silen je ‘star i pijan’ što nije baš estetski prikaz i čak je suprotan Apolonu. Ali moramo znati da je Tifaret podložan vremenu onda je Silen budućnost Dionizisa, što u stvari nije ništa slabo. To je Prva Budina Istina. Ili, Panta rei! Osim toga, ako uvažimo mogućnost da subjekat nije održavao (a u nekim slučajevima čak i ako jeste) taj samadi na Tifaret i ako ga je tetris poremetio, pomutio, anulirao, što je veoma moguće, dakle tokom vremena Pan može kao i Dionizis postati Silen, i terminom zen majstora ‘ostaje samo lepo sećanje na to dostignuće’. Svaki pijanac se seća svojih lepih dana. Horus i Harpokrat su tu da naglase cikluse Sunca (a posledično i Meseca), itd.. Tu su takođe i četiri božanstva koja se obožavaju prilikom četvorostrukog pozdrava Sunca a koja korespondiraju sa četiri vremenske tačke dana (jutro-podne-veče-ponoć).
— —– —
U postignuću Tifareta može značiti da izvesni pravci ili izvesne grupacije pravaca moraju međusobno biti u harmoničnom ili uravnoteženom odnosu da bi ceo sistem kao celina funkcionisao. A da bi se dostigla ta ravnoteža tih skupina pravaca ili samih pravaca, mora ih biti minimum dva (u četiri smera) jer su oni predstavnici četiri Elementa. I ta četiri faktora moraju biti međusobno uravnoteženi, a grafično predstavljeno je to jednakokraki krst. Zato je ta predstava krsta mnogo savršenija od kalvarijskog krsta koji je čak i klipotičan i ne predstavlja samadi. Samadi na Tifaret su međusobno uravnoteženi Elementi bez obzira na njihov intenzitet. Neke od takvih predstava su Sfinga, piramida, jednakokraki krst, androgin i ginander, krug sa centrom u sredini (mada je ta predstava mnogo kompleksnija, uopštenija i sveobuhvatnija), šestokraka zvezda, itd..
— —– —
Uvek kada hrišćani potenciraju tu gestu razapinjanja Isusa (vešanja na krst) ili kada on visi na krstu je to neka asocijacija na Tifaret, ali na žalost tako deformisana, bolesna, klipotična, da je doslovno treba izbegavati. Jer to je neuravnotežen, mazohističan prikaz. U krajnjoj liniji simbolizam u pozadini te geste i tog prikaza ima neku logiku ali bez temeljitog objašnjenja se to ne može ni videti ni shvatiti. Odnosno kao po pravilu se pogrešno shvata. Isus je obešen na krstu, dakle on umire na krstu. Kao prvo, to treba da je jednakokraki krst jer podrazumeva ravnotežu Elemenata. A ako je ravnoteža to podrazumeva anuliranost i to je matematička nula i samim time na neki način i smrt. Anuliranje je smrt. Svaka jednačina u sebi sadrži smrt. On je božiji sin. Tifaret predstavlja kabalističkog Sina od Chokmaha i Binaha i on umire da bi se manifestovalo sve oko njega. Matematička nula ne postoji ali ona je uslov da sve ostalo postoji. Komplikovano? Možda. Ko ne zna sve ovo je samo slepi vernik.
Učenici magike se na najnižem stepenu uče da to prevaziđu. Čak i kada uče MTR Pentagrama. Oni upotrebljavaju krst kada rade sa 4 Elementa i to na horizontalnoj ravni, ali čim ih uravnoteže i kada rade sa Tifaretom već uključuju svih šest smerova univerzuma rečenicom ‘u sredini sija šestokraka zvezda’. To je volumenska zvezda. To je mnogo zdraviji način apela na Tifaret. Vidimo da je važno uspostaviti tu osnovu, taj temelj, tu bazu od četiri pravilne tačke, znači ravnotežu Elemenata. Zato sve škole prave magike prvo zahtevaju tu ravnotežu, Elementarnu ravnotežu pa tek onda uravnotežavanje ostalih delova volumena (planetarnih faktora). Jer zodijakalni su i tako sami po sebi uravnoteženi. Takođe treba znati da samadi na Tifaret podrazumeva i izvesnu uravnoteženost planeta, bilo svake sa sobom, bilo međusobno (osim Marsa i Jupitera), mada je mnogo bolje reći harmoničnost među njima. Tu opet vidimo pomanjkanje simbolizma dvodimenzionalnog krsta u izražavanju postignuća Tifareta. Zato je još idealnija predstava Tifareta šestokraka zvezda ili šestokraki krst. Jedan takav krst sam video na crkvi u Herceg Novom pored spomenika Aleksi Šantiću. Ako me moje sećanje pod stare dane ne vara.
— —– —
Kod svega ovoga uvek je moguće reći (i tako je pravilno) – da, da, lepo to zvuči u teoriiji, ali kako to izgleda u svakodnevnom životu? Jedna reč je dovoljna – RAVNOTEŽA. Jesteli nekada videli uravnoteženog čoveka? Jeste li to vi? Jeste li videli čoveka bez problema? Čak i ako niste videli takvog čoveka, možete li da ga zamislite? Koliko takav štrči, odudara od običnog čoveka? Koliko je daleko od vas? Ili koliko metara ili kilometara vas odvaja, deli od ravnoteže? Napravite spisak stvari, frontova gde niste u ravnoteži i ustanovićete da je malo frontova gde ste u ravnoteži. Ali tada ne smete da postanete rezignirani. Važan je napor ka tom cilju. Konstantni, uporni, polaganii ’bez strasti za rezultatom’. Mač selekcije (moj omiljeni izraz) se izoštrava. Vaši problemi nisu kao rukom odnešeni jer vi tek počinjete da rešavate neke probleme koji su možda stariji od vas i po sto godina. Ne znate sa koliko velikom aždajom počinjete borbu ali ta borba je zanimljiva. Privlači vas jer prvi put se borite samo za sebe i ne znate koje sve izazove aktivirate. A za to ste i rođeni. Nije to mala stvar ali većina se zaustavi kada počnu da pišu o sebi gde sve nisu uravnoteženi. Svaki sekund inkarnacije je moguće iskoristiti i upotrebiti za korak ka toj ravnoteži. A ljudi vole vikend duhovnost i tako im prođe inkarnacija. I ispada da su živeli da bi umrli. Umesto da je obratno. Dakle, uravnotežiti strah sa ponosom, strast sa gađenjem, apetit sa povraćanjem, sadizam sa mazohizmom, ekstremno prijatno sa ekstremno korisnim, emotivnu zaslepljenost sa ružnoćom, lepotu sa intelektom, samilost sa strogošću, disciolinu sa anarhijom, lenjost sa radom, inertnost sa hiperaktivnošću, itd., itd., i u svemu tome pronađite zlatnu sredinu da bi na kraju uravnotežili altruizam i egoizam (sa svim njihovim derivatima) do svih i svega.
— —– —
Stanje Tifareta je odgovor izvesne potpunosti na pojedinačne delove opšte potpunosti. Otuda, pošto su ti pojedinačni delovi izvesne potpunosti već sadržani u opštoj potpunosti, harmoničnosti, taj odnos (odgovor, reakcija) je harmonična, a ne samo posledica prestrukturisanja unutar sistema da bi se pokazao harmoničan odnos na račun unutrašnjih tenzija.
Tifaret igra ulogu Ketera ali u manifestovanom, na mentalnom nivou isto kao i ulogu Malkuta na (takođe) mentalnom nivou. Tri uloge. Ta tri sefirota su Kruna, Kralj i Kraljevstvo. Sva ta tri sefirota (naravno i Jesod koji je istovremeno i Tifaret i Malkut ali na astralnom nivou), dakle sva ta četiri sefirota Srednjeg Stuba, u sebi sadrže matematičku, kabalističku Nulu oko koje se nešto dešava. Ta Nula je nevidljiva kod svih tih sefirota ali je prisutna. U Keteru je nevidljiva jer nam je nepojmljiva ovom našom svešću. Ali u Tifaretu, Jesodu i Malkutu nam je barem pojmljiva. Svi uravnoteženi mentalni koncepti su mogućnost da se ta Nula pojavi u Tifaretu. Sva astralna dinamika, od snova do svesnog manipulisanja sa pranom je dokaz postojanja te Nule u Jesodu. Sva dinamika u materijalnom svetu, od ratova, promene vremena pa do protoka električne energije u najsavršenijim elektronskim instrumentima je dokaz postojanja te Nule u Malkutu. Jer u slučaju sva ta tri sefirota, te dinamike su rezultat nadmetanja razlika potencijala a to nužno znači i postojanje matematičke Nule. Slično je i sa drugim sefirotima samo što u njima nije moguća trajna ravnoteža jer su po svojoj prirodi neuravnoteženi, jer su izvan srednjeg stuba i za ravnotežu im je potreban još jedan sefirot.
— —– —
Ima još …