Ovaj svet jeste beskonačni okean lepote. Ali u zavisnosti od ugla gledanja to može da bude i okean pakla. Ali to nisu polarnosti. Isto kao što sreća i nesreća, raj i pakao, ravnoteža i neravnoteža, centriranost i decentriranost. To nisu polariteti jer opozicija neravnoteži je isto neravnoteža ali suprotnog predznaka, a ravnoteža je raj, sreća, međusobna anuliranost neravnoteža. Opozicija decentriranosti je decentriranost na drugoj strani u odnosu na centar. To se potpuno uklapa u volumensku predstavu uma.
Polariteti su jin i jang, plus i minus, Vatra i Voda, Otac i Majka, Chiah i Nešamah, Chokmah i Binah, Izanagi i Izanami, muško i žensko, Adam i Eva, levo i desno, gore i dole, napred i nazad, množenje i delenje, itd.. Zatim, adhezione i kohezione sile, sabiranje i oduzimanje, invokacija i teranje, ukratko, bezbroj osnovnih dvojnosti od kojih nastaje bezbroj polarnosti odnosno multipolarnosti.
Bog i đavo nisu polariteti, dobro i zlo nisu polariteti. Oni se dijametralno razlikuju ali nisu polariteti. Znanje i ne-znanje nisu polariteti. Ali tipovi đavola i tipovi ne-znanja mogu da budu polariteti. Nebo i Zemlja kao Čien i Kun jesu polariteti, ali samo u kontekstu Ji Džinga, kao eksponenti janga i jina, ali u svim drugim konvencionalnim shvatanjima nisu polariteti. Ne može tao, bog, Pan, Harmonija da ima polaritet. Ali sve unutar tih pojmova počiva na polaritetima svih vrsta i stvara polaritete svih vrsta.
Kod svih polariteta gde je moguće na sredinu postaviti matematičku i kabalističku nulu, ta polarnost ima smisao. I obratno. Ne možemo mi na pola puta između boga i đavola da postavimo nulu. Jer ta nula je božija a svako odstupanje od nule u obliku neravnoteža, napona, razlika potencijala, je već đavo u nekom svojem obliku. Dakle on može da bude svuda. Isto tako, to svuda je božije. Čak i najdublji paklovi su od boga. Čak i ono ‘gore i dole’ u Hermesovom zakonu nije klasični polaritet, jer to nisu opozicije nego izraz celine.
Najekstremniji primer čistih a ipak sjedinjenih polarnosti je Staza Gimel sa svojih bezbroj oksimorona.
Savršenost i nesavršenost nisu polariteti. Savršenost se razlikuje od nesavršenosti samo u kompletnosti. A kada govorimo o subjektu ili svetu oko sebe, stvar je samo u subjektu, u njegovoj sposobnosti da vidi sve. Dakle, od njegovih ‘naočara’ zavisi i kompletnost i savršenost. Dakle ovaj svet, savršeni vidi kao savršenog jer ga vidi kompletnog. Jer samo kompletan može da vidi kompletno. On je čak i jedno sa njim. Otuda rečenica u Liber AL ‘Savršen i Savršen su jedan’.
Čist i nečist nisu isto ali nisu klasični polariteti. Ne možemo reći čisto je levo a nečisto je desno (ili obratno) kao što to ne možemo reći ni za većinu ovde navedenih primera. Opozicija nečistoći je nečistoća suprotnog predznaka, suprotne pozicije gledano iz sredine, iz čistoće. Isto je i sa znanjem i ne-znanjem. Poznato nam je kako je starogrčki filozof predstavio znanje. Ono je sredina, širi se iz sredine u sve smerove. To je bezbroj parova opozicija kao i kod ovih naših primera. I kod nas je čistoća, znanje, ravnoteža, dobro, itd., uvek u sredini a okolo je puno, bezbroj parova opozicija. Isto je i sa nirvanom. Samsara nije opozicija nirvani. Nirvana je ravnoteža parova opozicija, ali takva ravnoteža da uopšte nema napona i zato reč nirvana znači – ugasnuće. Ona je bez dualnosti mada počiva, temelji, je sastavljena iz dualnosti. Kao i naši navedeni pojmovi.
Klasično ustaljeni polariteti kao što su dobro-zlo, bog-đavo, ljubav-mržnja, itd., u stvari su netačne i nepravilno postavljene polarnosti. To dovodi u pitanje i onu Budinu izjavu ‘Kako mogu da uravnotežim, anuliram toliku mržnju osim putem ljubavi?’ Dovodi je u pitanje jer nije objašnjeno šta on misli pod tim pojmom ‘ljubav’. On je mislio samo na emociju jednako intenzivnu ali suprotnog predznaka a to ne mora da je uvek ljubav u našem konvencionalnom smislu. Jer, božija ljubav je pottebna i da bi nastala ta prvobitna neravnoteža. Cilj Bude je centriranost, sredina, anuliranost, indiferentnost ili mir spokoja. Dakle, to nije blažena ljubav kako je mi shvatamo u konvencionalnom smislu. Takva ljubav je samo ekstaza uravnoteženja, jer ljubav je mogućnost anuliranja, mogućnost sjedinjenja, a cilj je indiferentnost koja se održava konstantnim nastajanjem razlika potencijala i konstantnim njihovim anuliranjima, a kontinuitet svega toga je ta kosmička ljubav koja održava sve.
Jednako možemo reći i za pojmove dobro i zlo. Dobro je ako je sve harmonično. To je božiji koncept dobroga a ne uski i profitabilni i komfortni koncept dobroga kojega ima čovek. Dobro je ako je sve toliko uravnoteženo da je sve u harmoničnoj dinamici. To je lepo predstsvljeno sa krstom svastike. Inače reč svastika u jednom od prevoda znači – dobro je. Znači, sve je OK.
Još jedan par suprotnosti koji se često upotrebljava su vatra i voda. Oboje su dobri i potrebni ali oboje može da stvara probleme. A dobro je ako su uravnoteženi.
Ko može da kaže da je nešto od sledećih parova suprotnosti dobro a šta loše? Gore-dole, levo-desno, ispred-iza. Svaka ta oznaka, kategorija, može da bude i dobra i loša. Ali pošto ne možemo da nijednu izdvojimo od ostalih, uvek moramo sve da ih uvažimo u određivanju šta je dobro. A dobro je samo pozicija u centru svih njih. Svaka od tih pozicija ima svoju nesavršenost a jedino savršeno mesto je u centru svih njih.
Ne možemo reći da je pravom putu opozicija krivi put. Isto tako ne možemo reći da je tama opozicija svetlosti. Pravi put je jedan a svi okolo su ne-pravi ili krivi. Svetlost je u sredini a sve okolo je tama. Istina i laž se razlikuju ali nisu opozicije. Istina je jedna a laži je puno. Scila i Haribda jesu opozicije, polariteti, a more i kopno nisu opozicije mada su različiti.
Plus i minus u matematici, elektronici, fizici, jesu opozicije, odnosno pozitivno i negativno. Oni su samo sastavni delovi. Ali, plus ili pozitivno ne znači i zlatnu sredinu. A to je ono pravo dobro, ravnoteža kojoj se teži. Mi kao da (u evropskim jezicima) nemamo termin za to. I posledično u svesti nemamo pravilno oblikovan koncept i lako nam se dešava da se vežemo za takozvano ‘pozitivno’ ili ‘plus’. Pravo dobro je samo zlatna sredina, ravnoteža koja jedina obezbeđuje spokoj a tek spokoj obezbeđuje indiferentnost samadija.
Ovde moram da navedem formulu Solve e Coagula. Možda je previše pojednostavljeno ako to nazovem formulom, mada nije pogrešno. Pre bih tome rekao raspon unutar kojega se odigrava sve. Sve se dešava unutar i po zakonitostima te formule. Sva dinamika i sva harmonija. Ako iz Tifareta gledamo gore i idemo gore, dešava se razređivanje, solviranje. Ako iz Tifareta gledamo i idemo ka dole dešava se koagulisanje. Tifaret je zlatna sredina, centar, kao i sadašnji momenat. U našem fizikalnom, materijalnom svetu je bezbroj ispoljavanja ta dva smera. Diletacija i kontrakcija, adhezija i kohezija, udisaj i izdisaj, povećavanje i smanjivanje, sabiranje i oduzimanje, zagrevanje i hlađenje, prizivanje i teranje (u magiki), itd., itd..
Ništa od toga nije samo pozitivno i samo negativno, jer sve to može da bude i pozitivno i negativno, zavisi od situacije. A pravo i jedino pozitivno je ravnoteža među njima. Čovek u svojoj uskosti uma tu ravnotežu, tu zlatnu sredinu retko kada vidi i shvata kao pravo pozitivno i jedino dobro.
Dinamika nije opozicija statiki. Statika (ako uopšte postoji) je nula (ako nula uopšte postoji), a dinamika je i levo i desno, i gore i dole, i ispred i iza, kao i u svim ostalim patrovima opozicija.
Polariteti u rasponu uma
To je širok pojam i nije ga lako objasniti jer ga je moguće i potrebno ga je analizirati iz više različith uglova i aspekata. Kada sam pre nekoliko godna objavio knjigu Kritika nečistog uma mnogi su me pitali da li je to neko filozofsko razglabanje ili nastavak onoga što je Kant rekao u svojim analizama uma? Nikako. Ja nisam filozof jer se ne isplati biti flozof nitii pisati filozofske rasprave. Filozofi već preko 200 godina nisu ništa ni rekli ni uradili. Čak i to Kantovo delo (Kriitka čistog uma) je više rasprava o logci nego o analizama uma. Nema filozofa danas koji bi kritikovao Kanta?! Pa zaboga, ko bi kritikovao kritičara uma? Ha ha. Ali taj fini, uglađeni, elegantni i poštovani gospodin Kant iz Kaliningrada, koji je takoreći oblikovao filozofiju zadnjih 200 godina, nije ništa rekao o umu što kabala nije znala vekovma pre njega.
Dakle, moja knjiga je psihološko-kabalistčko seciranje uma na sastavne delove. Slično kao kada ustanovljavate, otkrivate koje sve programe imate na software-u i sposobnosti svakog od tih programa kao i međuodnose tih programa. Ne znam da li se uopšte koja nauka bavi time osim stidljivo amaterskih pokušaja psihologije. Ali i dalje ostaje nerešeno pitanje ko je instalirao te programe u naš software ili su se možda sami razvili. Oboje.
Bezbroj puta sam upotrebio termin uravnoteženost uma. Čim kažemo uravnoteženost, to podrazumeva minimum dva faktora i odnos među njima. Automatski je tu prisutan i raspon, što je izraz koji govori o odnosu ta dva faktora ali i o intenzitetu svakog od njih. Taj intenzitet se vidi i po bazi podataka koje sadrži u sebi. Raspon ne podrazumeva automatski da je tu i uravnoteženost, nego samo polje, prostor, volumen od krajnjih tačaka jednog do krajnjih tačaka drugog smera. Razumeli ste već da je idealno da je raspon što veći a da je tu ravnoteža. Kompleksnost i savršenost uma je u tome da je tih raspona u umu bezbroj. Svaka karakteristika, komponenta uma ima svoj intenzitet od nule pa do kuda dospe kao i svoju opoziciju koja takođe ima svoj intenzitet do kuda doseže. One su par opozicija koje čine rspon na tom polju, odnosno pravcu. Takvih polja-pravaca je bezbroj. Ako to predstavimo dvodmenzionalno dobjamo predstave koje sam izneo u knjizi Kabala u teoriji i praksi. A ako to izrazimo volumenski, što je pravilnije, dobjamo neku predstavu ježa, uslovno rečeno. Ali sa različitim dužinama bodlji u zavisnosti od opšteg nivoai tipa svesti subjekta.
Najjednostavnije i najuprošćenije rečeno naš um se sastoji od bezbroj polariteta koji su uravnoteženi ili neuravnoteženi ili veoma neuravnoteženi koji su povremeno uravnoteženi a povremeno ne i čiji se intenziteti skoro svakodnevno menjaju. Veoma živa i živahna stvar. U zavisnostiod tih raspona, intenziteta, uravnoteženosti, oblika tog bruto volumena kao i od eventualnih ali i sigurnih unutrašnjih tenzija (‘rupe ementalera’), dakle od opšte unutrašnje konstitucije, zavise potencijali uma. Dakle, memorija, baza podataka, inteligencija, sposobnost kalkulacija i kombinovanja unutar te baze podataka, itd., kao i ispoljavanje svih drugih tendencija pa sve do homo religiosisa.
Od tih raspona zavisi i sposobnost učenja, kreativnost, sklonost mudrosti, svi afiniteti, pa do dobijanja nadimaka u svakodnevnom životu. Najbolje je imati neki aerodinamičan nadimak! Jer on je nastao kao odraz stanja vašeg uma u kojem polariteti ne štrče nego su relativno uravnoteženi.