O ovome su mnogi pisali, mnogi pametni i oni koi su sebe proglasili pametnim.
Šta li je pesnik hteo da kaže? A tek filozof? Ovo otvara bezbroj pitanja da smo u opasnosti da dobijemo žulj na mozgu.
To može biti istinito ali ne mora uvek da je tako. Jer, postoje i neki koji postoje a ne misle, ha ha. Barem 30% populacije na planeti je u mentalnoj komi. Velika većina je u polusnu a ostali se lagano bude. Ova Decartesova izjava se više odnosi na percepciju. Subjekat registruje objekat. Jer on je to oboje. To registrovanje, opažanje, distinkcija, je imenovana – cogito. Homo sapiens ima nužni egoizam i zato voli sebi da pripisuje titule. U ovom slučaju je to kao aktivnost mišljenja, razmišljanja. A ne znaju koliko je to zahtevan i veoma nejasan, neobjašnjen proces. A još manje znamo sredstvo sa kojim se to radi. Velika je razlika između opažanja, mišljenja, razmišljanja, zaključivanja, odlučivanja. Itd.. To su srodni ali ipak različiti procesi u umu.
Da li to znači da ako ne misli on ne postoji? Ako nema um, nema svest, on dakle ne postoji. Jer misli sa umom, sa svešću. Ne postoji za sebe. Čak i ako drugi smatraju da on postoji. U tom slučaju on postoji za njih ali ne i za sebe. Mada ne može sebe da negira. Kako čudno. Dakle, faktor spoznaje i spoznato. Ha ha. To znači – da misli može samo um, svest. I to je faktor koji je relevantan za neko ili nečije postojanje. Ipak, tu je velika zavrzlama, jer mada kamen nema svest o sebi a ni o drugom kamenu, ali postojanje drugog kamena on ne može da ignoriše. Ha ha. A to još više važi za biljke i životinje. I šta ćemo sad? Kada čovek umre on gubi svest slično kao kada pada u san. On tada takoreći ne postoji. A fizika i matematika nam govore o zakonu o održanju energije. Dakle, prava re-inkarnacija postoji samo ako se očuva kontinuitet svesti. To je uslov svesne re-inkarnacije. Ali postoje i nesvesna re-inkarniranja, i u tom slučaju, mada je to nelogično, entitet sa neaktivnom svesti se instalira u embrio, inkarnira se. Ili je možda do ulaska u embrio posedovao svest, samosvest, ali je ulaskom u materiju i okivanjem u telo zaboravio, privremeno ili trajno, svest o sebi. Zbog inertnosti materije software je blokiran. Reka zaborava, Leta, ga je temeljito okupala. To je najčešći slučaj kod reinkarniranih.
Ako je spavanje mala smrt, da li je prava smrt veliko spavanje? Zvuči logično. Tokom spavanja ne znamo za sebe. Tada ne mislimo, svest nam nije aktivna i postavlja se pitanje – da li i tada jesmo? Kako ko. Ha ha. Jesmo, ali ne za sebe. Jesmo samo zbog faktora da ćemo se probuditi. Inače nismo. Barem za sebe. Ali za druge, za budne, mi celo vreme jesmo, a naročito za onoga ko bi prilegao da malo odspava u našem krevetu. Možda mu čak i zauzimamo njegov krevet. Ne samo da postojimo, nego im i smetamo. Naročito ako smo debeli. Ha ha, ne postojimo a nekome smetamo. Kako može da postoji spoznaja ako ne postoje dva faktora spoznaje. Subjekat koji spoznaje i objekat (ili takođe subjekat) kojega se spoznaje. Nominativ i akuzativ.
Ovde se samo po sebi postavlja puno pitanja. Šta znači da čovek izgubi svest? Da li je to mala smrt? Kako čovek da održi svest u spavanju ili u smrti ako to teško uspeva i u budnom stanju? Uslov za održavanje svesti je stanje misli, odnosno uma, slično dharani. Šta znači imati svest da si mrtav? Ako se održi svest i posle smrti, da li se je uopšte rodio ako se reinkarnira? Da li je uopšte umro u tom slučaju? Možda je samo u tom slučaju nerođeni mada je inkarniran? Ako održi svest i nakon smrti da li je tokom inkarnacije uopšte bio živ? Jer on je bio i živ i mrtav.
Dakle, cogito ergo sum, ima logike. A to se potpuno poklapa sa nastavkom koji glasi – ono što mislim to sam. Ili kao što su neki stari naši prijatelji davno rekli – ti nisi ono što misliš da si, ti si ono što misliš. I ako misliš da si umro, onda imaš šanse da stvarno umreš i da se dezintegrišeš i ideš u astromentalnu reciklažu. A ako održiš kontinuitet svesti, tada imaš šanse da preživiš Sudnji Dan, Bardo stanje i da u zavisnosti od svojih kvalilteta, finalnog salda, odlučiš da li ćeš da se ponovo rodiš i gde i kome i kada, odnosno da li uopšte hoćeš ponovo da dolaziš u ovu dolinu suza. Neki ljubitelji logike, nakon ovih rezona postavljaju legitimno pitanje: Ako se takav reinkarnira, pitanje je da li je on uopšte umro, da li je bio mrtav, odnosno, ako takav dođe ovde kod nas u ovu dolinu suza, da li je on uopšte živ, jer za njega se nije puno toga promenilo? Sasvim logično pitanje. Neki takvi ljudi, a sreo sam ih samo nekoliko takvih, su mi rekli da sebe smatraju mrtvima. Mada su veoma živi, po našim merilima. Ima tu još jedno pitanje, meni veoma logično, a to je – ako si već došao u ovu dolinu suza sa očuvanom svesti, zašto si to uradio? Da nisi možda glup ili si pogrešio autobus? Ili si slučajno izbegao abortus? Izbegao abortus i ušao u autobus. Ali, nemojte nikome da postavljate ta pitanja.
Ne znam da li postoji neka nauka u kojoj vlada takva džungla terminologije kao u ovim našim ezoteričnim naukama. Prva sledeća je savremena psihologija u kojoj se takoreći tuku ko će da izmisli nove termine za dušu, duha, boga, um, razum, emocije, astralni nivo, svest, podsvest, nadsvest, itd.. Moj skromni doprinos toj džungli – polusvest koju ima polusvet, ha ha. To je pravi haos. Odmah iza njih je religija ali ni filozofija ne zaostaje puno. To su doslovno džungle termina. Ali izgleda da je sve to potrebno jer ne postoji bolji test i filtriranje i selekcija za mladog ili srednje mladog aspiranta. Ako se probije kroz taj konglomerat ideja i termina i uspe da razluči šta je šta, znači da je materijal finog kvaliteta i bogovi će ga sigurno nagraditi. Dakle, stvari treba pojednostaviti. Počnimo od terminologije. Zato uvek treba pokušati kompleksnu stvar objasniti tako da te i mala deca razumeju.
‘Postojanje je čista radost’ kaže Liber AL. Zbog mogućnosti sagledavanja, spoznaje. Biti svestan sebe, sa svime što to podrazumeva, je velika stvar! Više nego dovoljno razloga za radost. U ovoj dolini suza. Pa vi sada izaberite.
— —– —
Srećan Vam Letnji Solsticij