Kategorije
Kabala

CLXXIV. Monasi na asfaltu

 Ovo je možda neobičan termin. Neki bi rekli oksimoron. Pošto je ovih dana Sunce bilo u Devici, astro znaku sa kojim korespondira ATU IX, Hermit, pravo je vreme za ovu temu.

    Monasi i iza zidina manastira često nisu shvaćeni a koliko tek su ovi na asfaltu nepoznati, nejasni, neshvaćeni. Odmah na početku se zapitajmo kojima je teže? Pa naravno, ovima na asfaltu. Jer su ispostavljeni svim zahtevima života među ljudima a opet moraju da rade sve efemerije koje rade i monasi po manastirima. Stari Kinezi su rekli – ako imaš na izboru dva puta, izaberi teži! Veoma logično. Jer tada brže napreduješ.

    Ako sam ja monah na asfaltu i ako sam na božijem putu, onda bog treba da mi pomogne, da me zaštiti. Svedoci smo da su monasi svih religija često bili ispostavljeni raznim maltretiranjima, pretnjama i zlostavljanjima. Često je to veoma čudno. Božijeg čoveka maltretira obična raja. Kako to? I on ne može ništa da uradi da se odbrani. Takoreći goloruk je. I onda na kraju kažu – spasila ga je jaka vera. Ha ha! Kako glupo i nepotpuno objašnjenje. Ako je to uopšte objašnjenje. Znam šta je jaka ili kvalitetna dharana, ali ne znam šta je jaka vera. Svaki buzdovan može da ima jaku veru. I najčešće je ima. Tvrdoglavost, upornost do ludila, držati se nečega kao pijan plota, konzervativnost do bola, dogmatizam, itd., su sve simptomi jake vere. Da li te navedene vrline (koje to nisu) mogu da spasu? Ha ha.

    Jedna stvar je ako je ta ispostavljenost maltretiranju njegovo ubrzano odrađivanje karme na bolan način jer uglavnom je to tako. Ali ako si slab i nejak, dodatno si ispostavljen. I logično je da se pitamo – čemu tolika opasnost, zar ne može malo blaže pa neka i duže traje?

    Dakle, čak i ako je puko odrađivanje karme, monah na asfaltu mora da bude sposoban da svakome, ama baš svakome, uzvrati udarac. To ne znači da on treba uvek i svakome da uzvrati udarac, ali on uvek mora da bude sposoban za to. Jer njegova funkcija kao božijeg čoveka je da ojača. Može on puno toga da istrpi i često puta i mora, jer i to je test njegove indiferentnosti, ali mora posedovati moć da uzvrati udarac. Ne mora to da znači da je on jak kao Tajson i da može svakoga da nokautira. To su uglavnom druge metode. Konvencionalne i nekonvencionalne. Ako ne mogu da ga nokautiram fizički, posetiću ga dok spava, sa velike daljine. Jer božijeg čoveka niko ne sme da dira. Ako je suprotno tome, onda je pitanje koliko je on božiji.

    Ova znanja nisu sistematizovana čak ni u svom elementarnom obliku, čak su i danas elegantno zabranjena. Jer se ne uče ni na kojem oficijelnom fakultetu, univerzitetu ili koledžu. Sve to otežava stvar nama istraživačima. U literaturi je prava džungla. Sve moramo sami. Otuda sporost i mnoge greške. Postojeći obrazovni sistemi već 250 godina svesno koče evoluciju. I danas osećamo posledice mračnog srednjeg veka. Današnji čovek na putu inicijacije, odnosno monah na asfaltu, mora da se snađe u svemu tome.

    Uporedimo današnjeg prosečnog čoveka od 30 godina bilo gde na planeti sa prosečnim čovekom od 30 godina iz recimo 1974-te godine. Koliko današnji tridesetogodišnjak zna o sebi i životu oko sebe. Tu se misli na: globalnu cirkulaciju kapitala; poznavanje anatomije čoveka; razumevanje TV dnevnika između redova; emancipovanost polova; veštačka inteligencija; inicijacijska znanja, itd., itd.. Vidimo da je onaj iz 1974-te godine više znao o svetu oko sebe nego ovaj danas. Šta je uzrok tome? Slab obrazovni sistem. Brža evolucija i čovek ne može da održi korak. Bilo šta da je od toga, mada je ovo prvo, slede drastične selekcije.

    Gde su u svemu tome monasi na asfaltu? Kao prvo, moraju da održavaju korak sa evolucijom. A to znači da moraju da budu u areni života svaki dan. A ako su sakriveni iza zidova manastira ne mogu da drže taj korak. Privremene izolacije su potrebne ali zahteva se život među ljudima. (Čovek je društveno biće, je rekao drug Engels). To znači i brži tempo napredovanja od običnog čoveka. Moraju da imaju veoma širok i veoma intenzivan spektar znanja o svemu. Ili barem o što više tema, na što više životnih područja a ne samo o ezoterijskim znanjima. Zatim nekonvencionalni način i metodi sticanja znanja. Stalno improvizovanje. I što je najvažnije, svakodnevne vežbe, prakse.

    Šta su radili preci poslednjeg Mohikanca? Šta radi poslednji Mohikanac danas? Gleda TV!

    Sve je jasno. Ako nećete da budete poslednji Mohikanac, prestanite sa TV. Odmah započnite dharanu. I razmišljajte zašto je pod masonskog hrama dizajniran kao šahovska tabla sa crno-belim poljima! Nije valjda dizajner bio navijač Partizana?!

    Ljudima na putu inicijacije je uvek bilo teško. Uvek su se suočavali sa svojom karmom, karmom svoje porodice i karmom svojega naroda. I svako od nas, monaha na asfaltu, mora da je svestan toga i da prepozna te karme, jer to su prepreke na našem putu. Sa time se suočavamo, hteli ili ne hteli, bili toga svesni ili ne.

    Lako je biti čist među čistima. Treba ostati čist u areni života a život je stalna borba. Setimo se kako su rekli za kralja Solomona i njegooj čistoći u ovom svetu Diskova.

Srećan vam Jesenji Isemerias