Postoji početak i ne-početak. Postoji početak i lažni početak. Postoji početak (i uspešan nastavak) i početak bez nastavka a što je u stvari neuspešan početak. Bolje je ne početi nego početi i ne nastaviti. Početi i ne istrajati nije samo abortus nego neuspešan abortus. To je teško i zamisliti šta sve tu spada s obzirom koliki je to raspon. Sreo sam desetinu takvih početnika koji su se predstavljali kao vrhunski čarobnjaci. Danas su to neuspešni abortusi. Bivši ljudi. Znao sam to i tada, ali nije moja funkcija da sprečavam padanje kiše. Kiša je dobrodošla. Otuda ovakav naslov.
Čisti um je prazan um. Kao čisto slikarsko platno? Ne baš. Čisti um je prazan samo u momentu rođenja, i otuda povezanost dostignutog samadija sa rođenjem. Čisti um, i pored toga što mu dodajemo epitet – prazan – je kao potpuno ispunjeno slikarsko platno da nema nijedne praznine a da cela slika-platno zbog toga izgleda prazno i pored sadržaja svega što ima na sebi. Otuda je Kastaneda rekao za don Huana da izgleda potpuno prazan, da je zastrašujuće prazan. Neki jogiji za sebe kažu da su mrtvi mada razgovaraju sa svojim učenicima, sede pored njih i zajedno jedu. Šta to znači? Da nema nijedne uobičajene ljudske slabosti, nema ništa što ga čini krhkim ljudskim bićem i pita se da li je on uopšte ljudsko biće, jer deluje zastrašujuće. Ljudi, takav je svaki čisti um! Svaki nečisti um pada u trans straha pored takve osobe, samo ako to ta osoba čistog uma želi a ponekad i nezavisno od osobe čistog uma..Iz sličnog razloga se neki ljudi boje broja 666 a da pojma nemaju zašto a ne znaju ni da li tu postoje razlozi za strah. Ali to ne znači da takva osoba nema ljudskih osobina. I njemu je potreban kišobran kada pada kiša. Takva osoba ima čak i više ljudskih osobina nego osoba običnog nečistog uma, ali ih ima međusobno usklađene, uravnotežene. Takva osoba je čak i hipersenzitivna, mada izgleda kao da je od kamena, ili prazna, kao što kaže Kastaneda. Prazna, bezosećajna, nestvarno mirna i nezainteresovana, nadljudski strpljiva a u stvari je to krajnja indiferentnost. Takva osoba je krajnje opasna zbog energija koje je uspešno pokorila, obuzdala u sebi i koje ima pod kontrolom. Takva osoba je opasna za druge zbog svoje sopstvene ravnoteže. Drugi su u opasnosti zbog svojih sopstvenih neravnoteža. Kakva slučajnost, baš zato se đavo boji krsta.
Ostrvo tonala se može očistiti do maksimuma ali opet ne potpuno, kaže don Huan. Nešto ostaje na tom ostrvu. Ali čistoća tog ostrva, ili bolje reći strukturisanost svega u umu, je preduslov za ispoljavanje, dostizanje naguala. Naravno da je tu važna i veličina tog ostrva. Ako je ta struktura savršena, harmonićna, uravnotežena, transcendira se ličnost kao i mnoge karakteristike običnog čoveka, otuda takva osoba postaje bezlična. Običnosti čoveka učine običnim, i obratno. Šta god da date takvoj osobi, ili šta joj dođe, bilo da čuje, vidi, percepira, ništa ju ne uznemirava i zato izgleda da je neosetljiva, hladna kao kamen i zato prazna. Jer automatski sve stavlja na svoje mesto i izgleda kao da je ništa i ne dodirne.
Ako se ne varam, mislim da sam pročitao sve Kastanedine knjige (ili barem skoro sve) ali nisam pročitao nijednu knjigu o njemu a koje su drugi napisali a takvih je preko stotina. Zato jer to nema smisla. Istovremeno moram da priznam da su mi bliži, da bolje poznajem, vudu sa Kariba, šamanizam Sibira i Aboridžina nego šamanizam Don Huana i uopšteno severnoameričkih Indijanaca. Mada, svi šamanizmi na planeti su sličniji jedan drugome nego što su glavne monoteističke svetske religije bliske jedna drugoj. Dakle nevažno je šta drugi kažu o njemu. Šta drugo naučnici mogu da kažu o njemu nego da ga ljubomorno sumnjiče i negiraju. Mnogi naučnici su ga ismevali i optuživali da je samo čovek sa dobrom maštom. Ali, on je u dvadeset godina više otkrio o antropologiji nego naučnici u zadnjih dvesta godina. On im je uzdrmao fotelje i postao slavan. I čak i zaradio. Svako nekompetentan tada postaje ljubomoran. Oni njega ne razumeju ali osećaju da je opasan po njihov rejting i njihove titule i fotelje. Pa čak i za njihove pare.
On je takođe bio doktor antropologije. U svim svojim predavanjima, govorima, intervjuima, nikada nije upotrebio znanje iz antropologije koje je dobio na UCLA. Jer to znanje nije relevantno. Ne može parirati šamanskom znanju o čoveku. Ali je zato uvek i samo govorio o šamanskom znanju i samo to prenosio slušaocima.
Mnogi termini koji slede a koje su upotrebljavali Don Huan i Kastaneda nisu termini oficijelne antropologije nego šamanistički, ali ih je moguće veoma precizno objasniti terminima iz drugih ozbiljnih tradicija kao što su kabala i joga. Dakle:
- brisanje lične istorije (oslobađanje i odvezivanje od svega, od svih karmičkih veza a samim time i od prošlosti),
- unutrašnji dijalog (neprekidno stvaranje misli u umu koje ako nije zaustavljeno od čoveka čini plutajuće biće bez volje),
- prekid unutrašnjeg dijaloga (pratjahara je način da shvatimo da taj dijalog uopšte postoji, da shvatimo ‘da ovaj blesan uvek radi’, dharana je borba za prekid tog besmislenog rada, dijaloga, a djana je prekid tog dijaloga, ili zaustavljanje tog beskonačnog lanca, toka misli dharanom),
- magičko vreme (slično značenje kao i kod A. O. Spare-a),
- čistoća ostrva tonala (odstranjenost sivih zona ili rupa ementalera iz LVX-a),
- zaustavljanje stvarnosti i pomeranje zbirne tačke (dostizanje nivoa ravnoteže kao rezultat prekida unutrašnjeg dijaloga i drugačije sagledavanje sveta oko sebe i sebe u njemu, neka vrsta duhovnog buđenja, okusitu samadi; možda je bolje reći za pomeranje zbirne tačke da je to rušenje ograničenja oko te zbirne tačke i otvaranje raznih horizonata univerzuma subjektu (a kojih je beskonačno); to se postiže i sa jednom dobrom invokacijom, sa svakom uspešnom inicijacijom, itd., a pomeranje te tačke je šire gledanje),
- sumirati život u bilo kojem trenutku (automatska karmička inventura koja u svakom momentu iznosi nula, treba da iznosi nula; slična stvar se događa kao ceo film života pred smrt, ili kao proces vaganja cele inkarnacije pred bogom na Istini gde pokojni želi i nada se toj nuli),
- rekapitulacija života (karmičko poravnanje svih obaveza do svih živih bića, čika Freud bi rekao da je to mnogo kompletniji i mnooooogo stariji brat psihoanalize),
- odricanje od ideje o sebi (transcendiranje sopstvenog ega),
- prevazilaženje samovažnosti ili borba protiv sebe (to je borba protiv sopstvenog Apepa, samo drugačije rečeno),
- telo dobro uskladiti sa svetom (telo je samo fizički oblik uma i takođe ga treba uravnotežiti da je i ono kompletan instrument ne samo za percepciju nego i za rezonovanje), itd., itd.. Neki od navedenih termina se preklapaju, ali svaki zaslužuje široko objašnjenje.
‘Prva pažnja’ je budna svest ili osnovna svest Tifareta, ovozemaljska svest koju o sebi i svetu ima zbirna tačka. Pomeranjem zbirne tačke ili anuliranjem (privremenim ili trajnim) ograničenja u volumenu LVX-a otvara se druga pažnja čarobnjaka ili navigatora. Zbirna tačka je veoma važan termin oko kojega se vrti većina njegovog treninga. Suženost ili fiksiranost ili preciznije, ograničenja oko te zbirne tačke čine da nam je percepcija ovakva i ovolika i samim time volumen rezonovanja nam je determinisan sa tim okvirima. Jednom rečju, pomeranje te zbirne tačke je proširenje percepcije, nadgradnja naše svakodnevne percepcije i polagano pridobijanje i očuvanje suverenosti nad tim novim horizontima. Zar to nije isto što i postepeno anuliranje Apepa!
Da bi bio sposoban za skok u beskonačnost potrebno je utišati unutrašnji dijalog. Smanjiti broj misli kao preduslov za samadi. Skok u beskonačnost je u stvari najveće pomeranje te zbirne tačke ali sa očuvanjem njene indiferentne pozicije, ili našim rečnikom rečeno, veliko čišćenje i uravnoteženje uma i očuvanje tog novog stanja. To je apsolutno drastično anuliranje Apepa, izvestan samadi sigurno a može da bude i prelazak preko Bezdana.
Shvatanje smrti kao saveznika je shvatanje sopstvene prolaznosti, ili bolje rečeno – sopstvene nevažnosti.Jer kada dođe smrt sve stvari postaju nevažne, bez obzira koliku važnost smo im pridavali dok smo bili živi. Tim pridavanjem važnosti nečemu smanjujemo sopstvenu vrednost, zamagljujemo sopstvenu sliku o sebi. Ako ne pre onda u momentu smrti shvatamo ne-važnost tih bezbroj koncepata. Zašto onda pomoću drugačijeg shvatanja smrti ne bi sebe oslobodili nevažnih rezona i koncepata mnogo pre nego što dođe smrt. Za čoveka koji stvarno poznaje sebe, smrt je srećan događaj. Dakle, smrt sama po sebi ne garantuje oslobođenje, ali nudi mogućnost oslobođenje i pre nego što dođe a i kada dođe, samo ako subjekat ima pravilan mentalni stav. Ponašanje bez oblika i šablona – tome bi kabalisti sa matematičkom terminologijom rekli – indiferentnost. To je delovanje i ponašanje impromptu, u skladu sa okolnostima ili dolazak u ‘zemlju bez želje’.