Prvo par reči o naslovu teksta. Ako postoji Chomsky za početnike, Platon za početnike, Chicholina za početnike, Rečno ribarenje za početnike, Einstein za početnike, Lov u mutnom za početnike, sigurno je tu i potreba za Kastaneda za početnike. Ali ona reč u zagradi možda zbunjuje. Večina ljudi su ceo život početnici. Neki taj nivo zovu amaterizam. Malo uvredljivo. Početnici – zvuči mnogo bolje. Više akademski. Nije aristokratski, ali je ipak bolje nego amaterizam. Večiti početnici vole istinite bajke o magičkim moćima i bezbroj puta ih ponavljaju. I ostanu na tome. Bolje je da čitaju Andersena i braću Grim. Moram da priznam da se i meni veoma sviđa jedna takva bajka koja je u stvari istiniti događaj kada je jedan jogi u indijskoj džungli telepatski pozvao jednog drugog jogija da mu dođe u posetu. I ovaj je stvarno nakon izvesnog vremena došao jašući divljeg bengalskog tigra. I onda su se njih trojica družili i pričali. Ali ja nemam sa kime da raspravljam o tom istinitom događaju.
Pređimo na tekst, da nastavimo gde smo stali prošli mesec.
Namera – zar to nije peta moć Sfinge – Ići! Odakle namera? Od mezle!
Ako u najkraćem mogućem obliku izrazimo svo učenje Don Huana koje je preneo Kastanedi i drugim svojim učenicima i šta je Kastaneda i njegova grupa prenela ostalom svetu, ono glasi – učinite rekapitulaciju svojih života! To je sve. Retko kada je on to objašnjavao korak po korak, u stilu – setite se šta ste jeli juče i ako je ta hrana bila slaba to je uzrok da se danas mentalno, emotivno i fizički osećate slabo. Jer ta hrana je postala vi. Ili, možda ste u osamnaestoj godini bili nesretno zaljubljeni i zbog toga sekli vene ili ste u tom beznađu ili transu žalosti stvorili neko delo od kojega imate koristi celu inkarnaciju. To je to. Ali zar to nije slično (identično) dubinskom tumačenju i anuliranju karme? Ili pročišćavanju i uravnoteženju uma? Te rekapitualcije su veliki posao, najveći i najteži inkarnacijski posao i niko ne može da ga obavi osim subjekta samog, ali ako to subjekat obavi, postaje prvak sveta! Mada je indiferentan do te titule. Život je borba. Dakle, onaj ko živi on se i bori svaki dan. Onaj ko je u zavetrini , on životari. A tek put inicijacije je borba. Zato je pravilan Kastanedin termin – ratnik. Sve je izazov, sve je opasnost, sve je adut i sve je sredstvo za upotrebu.
Kada se obave suštinske rekapitulacije ostaju površinske, svakodnevne ili rutinske. U kabali bi rekli da suštinske obavimo inicijacijama a rutinske se obavljaju svakodnevnim izvođenjem MTR Pentagrama. Time se dostiže brisanje lične istorije, ‘ništa ne želeti i imati sve’ odnosno indiferentnost. Fantastična podudaranja sa kabalom! Zar je uopšte i moguće drugačije?!
Letači su derivati i aspekti Apepa, glasnici smrti, senke smrti i sama smrt. Oni su uvek uz čoveka u onolikoj meri koliki su naponi u njegovom LVX-u. Što čovek više čisti i uravnotežava svoj um toliko je manje ispostavljen letačima jer nemaju za šta da se zakače. Oni su realne sile sa kojima se čovek suočava u Bardo stanju ili nakon Dvorane Maat ako presuda nije ugodna za njega. Njihovo oličenje je Sebek. Kerber ima funkciju da koga se oni dočepaju da mu nema spasa. Čovek koji nema neravnoteža uopšte više nije ciljna grupa letača i zato je takav čovek letačima nezanimljiv ili ‘kiseo i bljutav’ kako šaljivo kaže don Huan. Neko bi rekao da mu smrt ne može ništa. Ko je pažljivo čitao Teogoniju od Hesioda, po karakteristikama može lako da prepozna mnoge termine i entitete od don Huana i Kastanede.
Kako drugačije da nazovemo čoveka koji razmišlja o svojim mislima nego prikradač. Šta on u stvari i radi, osim što se prikrada sebi! Prikradanje sebi je postepeno otkrivanje i anuliranje onih sopstvenih napona za koje se letači zakače. Zar to nisu vežbe pratjahare i dharane.
Tonal i ostrvo tonala stalno treba čistiti. To znači da more konstantno nešto naplavi, nabaci, donese na to ostrvo. To je um, Ruach, na kojega konstantno pada tetris, to je beskonačni proces baš kao što more beskonačno zapljuskuje obale. I na tom ostrvu je sve to pohranjeno. To ostrvo nikada nije moguće do kraja očistiti. Osim toga sve je pohranjeno na tom ostvu. Sve tendencije i navike, posledice sve negativne katme su na tom ostrvu. Ali čišćenjem one nisu uništene nego samo uravnotežene svojim opozicijama. Zato je to konstantno čišćenje tog ostrva tonala potrebno. Fantastičan opis rada sa Ruach-om, odnosno opis rada Ruach-a na samom sebi.
‘Skok u nepoznato’ je drastično anuliranje zadnjih ostataka Apepa. To mogu da budu dostignuća odnosno inicijacije dolazaka u različite samadije po Drvetu Života, bilo da se radi o Tifaretu ili čak prelasku Bezdana. Svaki od tih nivoa je izvestan skok u nepoznato koji može da bude opasan ali i ne mora. Zavisi od dotadašnjeg toka inicijacijskog puta i prisutne odnosno odrađene karme. Magičari koji su upoznati ili su prošli kroz tibetanski ritual Chod mogu da povuku mnogo paralela sa skokom u nepoznato o kojem govori Kastaneda.
Koliko se sećam (možda mi je promaklo, ali kako to da se uopšte meni desi, ha ha) nigde i nijednom nije u svojim knjigama pomenuo ljigavu ideju reinkarnacije. To samo znači da letači temeljito rade svoj posao. Don Huan nije previše kritičan do teorije o prenosu energije u recikliranom obliku a o integralnom obliku su za to sposobni samo magičari. Potpisujem to. Potpisujem tu krajnju herezu post hipijevskog doba.
Prava je šteta i najveći nedostatak celokupnog opusa Kastanede što ne postoje paralele sa nekim kabalističkim pojmovima. Nije nam jednostavno da njihovu terminologiju, panteon, prevedemo u kabalistički žargon, mada je i to moguće za puno pojmova i entiteta. Isto važi i za šamanizme sa mnogih delova planete a naročito za haićanski vudu. Ipak su i Karlos Kastaneda i Maja Deren akademski ljudi i zato su njihove inicijacije tekle sporije, ali je zato za nas danas to veoma korisno. Sličan put je pre 100 godina prolazio i Jung u Evropi. Da je Kastaneda kojim slučajem imao i jednog učitelja rabina tako da napravi sintezu ta dva učenja, dobili bi najkompletnije magičko znanje, najbolju antropološku i magiokabalističku studiju homo sapiensa i njegovog odnosa sa makrokosmosom na jednom mestu. Idealno bi bilo da kabalista uz pomoć samog Kastanede analizira događanja po delovima duše. Ali na žalost, publika kojoj su bile namenjene njegove knjige, za to nije bila spremna ili se to nikome nije dalo da to uradi. A akademski svet je bio, sada je i biće još dugo samouveren na veoma krhkom pijedestalu judeohrišćanske mislenosti.
Nakon prvih par godina šegrtovanja kod Don Huana, Kastaneda do kraja života nije probao nikakvu drogu, stimulans. Po tom pitanju je živeo kao hermit na asfaltu. A i ta početna upotreba stimulansa je bila potrebna i u funkciji razbijanja ‘armiranog betona’ konvencionalne mislenosti. To je tada bio najbrži i najbolji metod za njega. Naravno, uz odgovarajuću cenu. Upotreba pejotla na početku šegrtovanja je samo drastična inicijacija zbog nedostatka vremena, ili kako to neki kažu, borbena inicijacija. Svako ko posegne za tim sredstvima plaća cenu, kolateralnu štetu. Mnogi umetnici koji upotrebljavaju stimulanse, to rade da im se otvore horizonti zbirne tačke a koji su nedostupni u normalnom stanju zbog vlastitih ograničenja u umu. Stimulansi privremeno otklone ta ograničenja i subjekat to iskoristi u obliku kolateralnog dobitka u obliku kreativnosti. Još gori primer su narkomani koji za time posežu iz nesposobnosti ili gluposti a u želji da ‘malo lebde’, da bi nakon iscrpljivanja stimulansa usledio povratak u obliku grubog tresnuća na tvrdu zemlju. Zbirna tačka se je vratila na svoje staro mesto jer sistem nije uradio alhemijsku, inicijacijsku promenu na sebi da bi zadržao te nove horizonte. Sistem je pokušao da kupi ili se prošvercuje, a to ne pali. U oba navedena primera, i kod umetnika i kod narkomana, cena je visoka, kolateralna šteta može da bude i biva visoka ili čak smrtonosna.
Ako čitaoc poseduje izvesno antropološko, šamansko i kabalističko znanje sa lakoćom može da razume sve što Kastaneda piše. Ali bez tog predznanja, koje nikako nije malo, teško da može da sledi materiji i zato mu je to gradivo najčešće obična ili manje obična beletristika. Za mnoge njegove pojmove postoje ekvivalenti u raznim religijama ili šamanskim tradicijama, naravno pod drugim imenima. Većini čitaoca je najzanimljivije bilo čitati o magičkim moćima adepata, a što je u stvari najmanje važan deo u svim njegovim knjigama. Najvažnije je ono što piše o magijskoj strukturi univerzuma i kako ti centri moći deluju, kako su povezani i gde je čovek u njima. Nravno, tu je i veoma zanimljiv i neobičan odnos među samim članovima tih magijskih skupina a što nama izgleda malo kao folklor američkih Indijanaca. Ali takvi ili veoma slični su međuodnosi imeđu adeptima i na Tibetu kao iu svim šamanskim zajednicama. Na žalost, opet moram da kažem, da je Kastaneda ipak pisao za američko tržište, koje je uglavnom katoličko hrišćansko, i morao je da naglasi komercijalni efekat, na štetu edukativnog.
Sreo sam ljude koji su pročitali sve njegove knjige i oduševljeni su. Pitao sam ih za objašnjenja nekih od gorenavedenih termina ali pojma nisu imali. Toliko o razumevanju Kastanede. Za neke Kastaneda je genije, čovek visokog postignuća. Za neke (mnoge, koji ga ne razumeju) Kastaneda je prevarant, šarlatan i sve što je napisao ne postoji, ni Don Huan niti bilo ko od njegove skupine. Sve su to izmišljotine. Ali, ljudi, ako je on to sve stvarno izmislio, pa on je tek tada pravi genije!
Bezbroj puta sam se pitao zašto ljudi najviše vole da govore o stvarima o kojima nemaju pojma?! Neka vam postane beskonačno zadovoljstvo da im uzvratite pametnim pitanjem na koje nemaju odgovor. Nekada davno jedna devojka se je razmetala ‘stručnim’ komentarima o Wendersovom filmu Krila želja. Skromno i sramežljivo (kao uvek) sam je pitao – koji je od ona dva anđela iz tog filma savršeniji? Naravno, odgovorila je pogrešno. A da sam je tek pitao zašto tako misli, ne bih joj time učinio uslugu.
Da vam pomognem, taj film je kod nas prikazivan pod pogrešnim imenom – Nebo iznad Berlina. Inače i taj film spada u opus kabalističog obrazovanja.
Srećan vam Letnji Solsticij!