Pametniji si kad ćutiš. Barem izgledaš tako. Izgledaš čak i mudriji, mada verovatno nisi.
Odkad smo rođeni smo u buci, u beskonačnom nizu smene raznih tonova i zvukova. U beskonačnom nizu izmena svetlosti i senki, u beskonačnom nizu izmena čistog i prljavog, u konstantno promenjivom spektru sedam duginih boja i beskonačnim kombinaciojama njihovih kombinacija i u beskonačnom njihanju svih mogućih drugih parova opozicija. I kada tome dodamo sve moguće druge tipove energija, akustične, temperaturne i agregatne raspone, vidimo da je to džungla džungle od beskonačno faktora međusobno prepletenih i mi živeći nekako plivamo u svemu tome, jer smo neraskidivi deo toga. To je dinamika života. Vežba dharane je pokušaj i borba hvatanja ravnoteže u tom beskonačnom moru okolnosti. Čovek vidi da tu nema Tišine, Mira, itd.. Zato dok je živ može samo beskonačno blizu da se približi tom miru i tišini a to je indiferentno stanje uma. Paradoks kao kod parabole.
Sav govor je buka. Sav govor o tišini je buka. Ceo univerzum je buka. Ali ako ga gledamo u celini, ipak je to harmonija ili simfonija (a možda čak i tišina) a bilo koji parcijalni pogled daje utisak buke, kakofonije, laži, nepotpunosti, prisutnosti senki, nečistoća, itd.. Isto kao što samo potpuna i kompletna celina, sve, Pan, daje sliku istine i (ne)postojanje matematičke nule. Bilo koji parcijalni pogled isključuje ideju te nule i stvara nepotpunu sliku, lažnu sliku o celovitosti i centralizovanosti tog parcijalnog dela. Bilo koji parcijalni deo Tišine je zvuk. Delimična slika je nepotpuna, nesavršena i lažna. Zato je o tišini najbolje govoriti ćutanjem. Tišina je savršena. Zato se dva čoveka u tišini odlično razumeju. Bez reči, ako su prosvetljeni. Grupa neznalica voli da raspravlja o tišini i oni su glasni i često se čak i svađaju. Zato jer su različiti a ne razumeju tu različitost i zato jer svaki od njih ima sopstvenu buku u sebi. A grupa prosvetljenih govori minimalno ili uopšte ne govore. Oni komuniciraju tišinom. Oni su slični do tačke identičnosti i oni su već komunikacija sama. ‘Savršen i savršen su jedan savršen, a ne dva. Ne, ništa su’.
Kao što se o matematičkoj nuli može nešto reći samo govoreći o onome što je izvan i oko te nule, dakle ne-nulom, tako se i o tišini može nešto reći samo bukom, govorom, zvukom, dakle ne-tišinom. O ne-vibraciji se može govoriti samo vibracijom, moguće ju je objasniti samo vibracijom.
Pogledajmo sve aspekte tišine odnosno šta sve ona nije a što je sve obrnuti azimut njenog postojanja, odnosno na čemu ona sve počva ili od čega je sastavljena. Kako je lepo rekao jedan naš pesnik:
‘Zuji, zveči, zvoni, zvuči,
Šumi, grmi, tutnji, buči,
To je jezik roda moga’.
Osim te lepe predstave aspekata tišine možemo nabrojati još mnogo izraza za razne zvukove: galama, treštanje, odjekivanje, vikanje, šaputanje, vrištanje, škripanje, urlanje, skičanje, pevanje, cvilenje, bubnjanje, zavijanje, klokotanje, kucanje, štucanje, hukanje, roktanje, kašljanje, kihanje,, stenjanje, jaukanje, režanje, šuštanje, gruvanje, cvrkutanje, žuborenje, sviranje, brujanje, šuštanje, kliktanje, brundanje, zviždanje, pištanje, rikanje, govor, itd., kao i mnoge druge aktivnosti a koje imaju obaveznu akustičnu konotaciju. Bože, nigde kraja epitetima buke! A Tišina je samo jedna. Izgleda da je čovek veoma talentovan proizvođač zvuka, šumova i buke na ovoj planeti. Životinje i biljke i ostali ‘neživi’ stanovnici mu malo pomažu.
To su samo neki od otklona od tišine i to u sferi akustike. Svi ste ih čuli bezbroj. A za tišinu je samo jedan termin, u sferi akustike. Jer, Tišina je jedna a zvukova je bezbroj. Isto tako svetlost je jedna a senki je bezbroj. Tišina je uvek istina a zvuk je uvek neki oblik senke. Izvan akustike postoji puno izraza za stanje tišine. Mir, nečujnost, statika, svetlost bez senki, neaktivnost, itd.. Ili, kako bi tišinu izrazili kolorično? Ili toplotno? Ili materijalno, volumenski? Temperaturno? Ili emotivno. Ili geometrijski? Higijenski? Da li teče vreme u Tišini? Svaka od tih kategorija (a puno ih je još) ima svoj izraz u Tišini, odnosno svaka od njih ima svoj otklon od Tišine i samim time svoj izraz. Dakle, pitamo se koje bi boje bio zvuk ljubavne pesme? Ili ratne pesme. Ili, kojeg je oblika cvrkut ptica? Ili koliko je čist neki govor? Ako idemo još dublje u analizu, možemo se zapitati zašto nam se neka pesma sviđa a neka ne.
Isto tako pitamo se koji zvuk bi najbolje izrazio Tišinu? Kako zvuči taj zvuk? Ili kako zvuči zvuk svih zvukova? To je samo najviše Božije Ime. Ili najviše Božije Magičke Formule. A to su Formule koje akustično vode subjekta ka Tišini. Jer samo da su zvučne i one su već otklon od Tišine, od nule.
I ako smo na pravom putu pojavljivaće se i neke promene u zvuku kojega čujemo iz sebe. To je naš sopstveni zvuk u ušima koji je samo rezultat naše unutrašnje dinamike, mentalne (dinamika uma), astralne (pranična dinamika) i fizičke (metabolizam, krvotok, probava, itd.). Jogiji ga zovu nadi-zvuk. To je u stvari zvuk Velikog Duha, kako ga zovu Indijanci. To je frekfencija volumena u kojem mi plivamo pomešana sa našom unutrašnjom frekfencijom. Sva grublja bića i entiteti, koagulati i ganglije u prostoru plivaju i plutaju u tom beskonačnom volumenu beskonačne buke i svi težeći ka tišini jer svi izviremo iz Tišine. Taj nadi-zvuk (Nad-Zvuk), jer sviđa mi se taj termin, je zvuk Nešamaha pomešan sa Chiach-om. To je zvuk čidakaša kojega čujemo kada uravnotežimo dovoljan broj parova opozicija u našem umu, kada naš volumen Ruach-a dostigne izvesnu geometrijsku ravnotežu i pravilnost. Kada naš um dostigne izvesnu čistoću. To je veliki korak ka Tišini, Miru, Harmoniji, Svetlosti.