Zašto su vežbanja toliko teška?
Postavimo to ovako. Svaki početak je težak. Ali svaka stvar je u početku lepa i zanimljiva. Jer je nova mada se još uvek ne snalazimo u njoj. Početak je uvek najlepši, bilo o čemu da je reč, mada je težak. Jer je tu faktor radoznalosti, tu je i početnička sreća, plus još nije postala rutina. To važi za sve, bilo šta da počinjete. Ili vežbanje ili sam život. Detinjstvo je najlepši deo inkarnacije. I ljubav je u početku lepša nego kada postane rutina. Kada neka stvar postane rutina onda je obavljena levom rukom, sa lakoćom, takoreći nesvesno, ili ako je potreban napor, tada postaje nesnosna. Baš to je slučaj sa našim vežbama i dnevnim praksama. Zato uvek treba da se setimo koliko nam je važmo da svaki dan peremo zube, ili koliko puta tokom dana treba da peremo ruke. I uvek su te radnje u ‘nevidljivoj’ funkciji kao i naše vežbe. Plus da naše kontinuirane vežbe imaju kumulativni efekat.
Ali i pranje ruku ima kumulativni efekat. Probajte da tri dana ne perete ruke! Neka vam ta nepodnošljivost postane stimulans za vežbe.
Koja je najraširenija bolest na svetu?
Sramežljivost. 90% populacije boluje od te bolesti. Skoro kompletan hrišćanski svet. Ne možemo ni da zamislimo koliko je problema homo sapiensu prouzrokovala ta bolest. Možda je smislenije pitanje – šta je uzrok tome, gde su epicentri te epidemije. Popularna psihologija (ha ha, koji glupi termin) samo pokušava da otkloni posledicu a uopšte ne pomisli na uzroke.
Možete li da objasnite rečenicu koju često pominjete – tu smo da se učimo i uživamo?
Učenje nije samo sedenje u toploj sobi i studiranje i čitanje neke knjige. Svaki životni problem je neko učenje. Šta je u stvari neki veliki životni problem? To je ubrzana potreba po učenju, jer tu lekciju nismo savladali, iz bilo kojih razloga i sada treba na brzinu da je naučimo rešavanjem tog problema. To je velika lekcija, teška lekcija koju treba savladati u kratkom vremenskom periodu. Bez muke nema nauke. Uživanje nije samo hedonizam. To je i zadovoljstvo zbog napredovanja u učenju. Svako zadovoljstvo preko potrebe je simptom, derivat đavola. Svaki problem kojega čovek ima, svaka bolest, je znak potrebe po učenju, odnosno znak neke nenaučene lekcije, znak nesavladanosti nekog gradiva u životu. Otkrivanje smisla toga i rešavanje tog problema je učenje. Dakle, to uopšte nije tako prijatno. Ta fraza je lepa pedagoška formulacija za veliki životni rad.
Zašto je pod u masonskom hramu crno-belo šahovsko polje?
Nije to samo u masoneriji. Taj dizajn poda u hramu je poznat još iz starog Egipta. Lepo piše u 8.-om Aetiru u Liber 418 kakav treba da izgleda pod u Hramu.
Značenja i razloga je više. Naglašena je dualnost ali ravnopravna, uravnotežena, međusobno smenjujuća, isprepletena, geometrijski pravilna. Jer sve ispod Bezdana je u svetu dualnosti. Trodimenzionalne dualnosti. Neki (neznalice) Malkut nazivaju svet tame. Totalno pogrešno. Tu je pola svetlo pola tamno. Bilo koju stvar da gledate vidite samo polovinu, odnosno onaj deo koji odbija svetlost ka vašem oku. Zatim, takav pod izražava onu istinu iz Sefer Yetziraha: ‘Keter je u Malkutu, Malkut je u Keteru’. Dakle i u tom Malkutu, najnižem i najudaljenijem sefirotu je prisutan Keter. Bog je prisutan svuda. I na kraju hemijsko objašnjenje. Dijamant (Keter) i grafit (Malkut) su isti hemijski element, ugljenik, C.
Kad sam bio mali, veoma mali, pomislio sam da je dizajner hrama bio navijač Partizana. Ili Juventusa. Iuventus – ventus. Pitajte masone da li znaju nešto o tome.
Koja je razlika između Geburaha i ATU IV ili ATU XVI?
ATU IV kao i ATU XVI su delovi makrokosmosa a Geburah je jedna desetina mikrokosmosa, odnosno izvesni produkat svih komponenti makrokosmosa, svih 22, ali sa puno karakteristika ATU IV i ATU XVI. Staze su cigle a sefiroti su kuća, spratovi kuće.
Postoje li sličnosti između procesa sa psihogenima (ajahuaska, meskalin, itd.), Liber Samekh, Dharanom, osveštavanjem sefirota sa vežbom Plameni Mač, Abramelinovom metodom, Bardonovim sistemom, itd., i prizivanjem đavola?
U svim tim slučajevima je to pokušaj anuliranja Apepa. Sa psihogenima je to pomoć izvana. To je lenj ali brz i opasan način. Liber Samekh je blaži način ali ipak dinamičan, ritualni. Dharana je najsporiji ali i najsigurniji i najteži način. Idealno je ako magičar može da upotrebi sve te tri metode.
U svim tim metodama je isti cilj. Uvek je to torpedovanje, napad, osvetljavanje Apepa. Na različite načine. Čak i početni ritual MTRP je u istoj funkciji. To je polagani i bezopasni način, sličan Dharani. Samekh je malo jači i direktniji. Abramelinov sistem je puno žešći. Lojolin system je sličan sa više zahtevne Dharane (naravno, sa svojim nedostacima). Bardonov sistem je takođe skup zahtevnih Dharana sa bolje izabranim objektima te vežbe i zato je savremeniji. Ajahuaska je žešći i agresivniji način, ali kao što rekoh, to je uz pomoć vanjskih stimulansa, uz manji sopstveni napor i zato je rezultat kratkotrajniji i manji. Omogućava uvide ali ne i pobede. U skladu sa uloženim naporom. Vežba Plamenog Mača i Zmije Mudrosti je nežna i sveobuhvatna i zahteva puno vremena
Osim ajahuaske i direktnog priziva đavola improvizovao sam sa svim tim metodama i još nekima uz moje nadgradnje. Najviše sam radio Liber Samekh u kombinaciji sa Abramelinom i Dharanom, ako tako mogu da kažem. I naravno, imao sam izvesne simptome. U skladu sa mojom karmom, mojim Apepom. To znači da će svako imati simptome, snove, vizije, halucinacije, koincidencije, sinhronicitete, ubrzanje odrađivanja karme, itd., u skladu sa svojom karmom, bez obzira koju metodu da izabere. Jer on uvek udara, suočava se sa svojim Apepom.
Ovome možemo dodati i priziv đavola. To je najdirektnije i najkonkretnije prizivanje Apepa da se pojavi. Dakle, u svim tim slučajevima je to suočavanje sa svojim personalnim đavolom, sa svojom ličnom karmom koja se predstavlja zgusnuta u vizuelnom obliku i zato su te predstave i vizije horor i strašne. A sa čime drugim je uopšte i moguće suočavanje osim sa neuravnoteženim delovima sebe? Šta je uopšte personalni đavo osim toga?
Zašto neki ritual ‘ne radi’?
Nismo mu dali dovoljno energije. Kao što neki oblaci daju kišu a neki ne. Ili nije urađen u pravo vreme. Ili tehnički nije pravilan. Ili ga nismo ‘podmazali’ žrtvom. Možda ga je potrebno izvesti više puta, dakle kvantitet. A sve to znači da nema dovoljno energije. Znači, treba ga pojačati na sve te navedene načine. Ili sa još nečim. Na primer, boljom lokacijom izvođenja (poboljšanje hrama) ili upotrebom jačih magičkih oružja. Tu može biti još puno zastoja, jer ritual je ‘rekonstrukcija odnosa snaga’ na astralu. Najčešći uzrok je nerealnost cilja, neprecizna volja, raspršenost energije, a traži se fokusiranost, slaba dharana operatora, itd.. Sve to treba korigovati.
Kako postati slobodan a ne prekinuti sve veze? Kako postati indiferentan a ne prekinuti sve veze?
Sloboda ne znači prekid veza. Sloboda znači nezavisnost. Indiferentnost, koja podrazumeva viši tip slobode, isto tako ne znači prekid veza. Čak naprotiv. Podrazumeva povezanost sa svime oko sebe ali nezavisnost od svega. Pre svega se misli na emotivnu i ekonomsku nezavisnost. Uplašićemo se ako preciznije pogledamo na šta je sve navezan običan čovek. Ako ide putem inicijacije, ako ide ka samadiju, sve te navezanosti jedna po jedna se labave i nestaju. To je uslov samadija. Istovremeno to je viši tip slobode. Ako na nešto realno gledamo ili ne trznemo na nešto, to ne znači da smo prekinuli veze sa time.
Da li se je desilo, da li je moguće da je mali čovek uradio veliku stvar?
To je a priori filozofski, matematički i logički paradoks. Znači nije moguće. Može se desiti da se mali čovek nađe u specifičnim okolnostima i učini potez koji je veliki. Ali to je slučajnost koja ne postoji, jer slučajnosti nema, dakle, to je faktor sreće koji takođe ne postoji (jer sreća je uvek rezultat nekog, nečijeg i nekadašnjeg minulog rada). Dakle taj čovek sa takvom prošlosti je ipak ne-mali čovek. Nisu njemu bogovi bez razloga izrežirali tako privilegovanu i opasnu situaciju da bi on mogao da dokaže da nije mali čovek. Može se desiti da mali čovek postaje veliki čovek čineći veliku stvar. Ali to je samo naizgled. Jer taj mali čovek ipak ima veliku energetsku pozadinu za tako veliki potez, za koju mi ne znamo i za koju možda ni on sam ne zna. Dakle, on je samo naizgled mali čovek Ta energetska pozadina se ne vidi ali ona ipak postoji. Dakle, i u najslabijem slučaju on je po potencijalima ipak veliki čovek. Ipak, moramo da dodamo i činjenicu, kao što i praksa pokazuje, da poštenim naporom i ‘mali’ čovek može da postane veliki.