Mnogo često upotrebljavamo izraze bogovi, arhanđeli, anđeli, duhovi, demoni, itd.. Ali nigde nismo naišli na definicije tih pojmova. U nekoliko nastavaka ću pokušati da malo objasnim te pojmove.
Retko ko je rekao da su bogovi glavni kreatori, davaoci materijala za ovaj svet, a sve što se događa je samo međusobna igra bogova. I ako je ta igra harmonična i događanja u našem svetu su harmonična. I obratno. Kako u društvu tako i u samom čoveku. Ako je neharmonična tada slede ratovi a u čoveku nastupi bolest. Jedna od starih definicija bolesti je – to je svađa bogova unutar čoveka.
Bogovi su nevidljivi konstantni stubovi i nosači budućnosti, centri moći, epicentri gravitacije i emiisije. Kao i sadašnjosti. Oni su konstante univerzuma i dinamike. Siline koje se međusobno prepliću. Oni se menjaju svaki u svojem rasponu, jer svaki pokriva izvesni deo dinamike. Oni obavljaju svoju funkciju i obavljaće je u skladu i u okviru mitova u kojima su objašnjeni. Po istom principu će to i nastaviti da rade, samo uz razliku da će ta uloga, funkcija biti u skladu sa istorijskim i evolutivnim momentom. Znači, Hermes i Afrodita će imati kratke odnose, ne baš pune razumevanja. Ares će i dalje uživati u ratu zbog rata i sa Afroditom će imati kratke seksualne odnose. Apolon će i dalje biti stariji brat Artemide, Demetra će i dalje biti žalosna majka, Hera će i dalje biti ljubomorna na Zevsove ljubavne avanture, itd.. Samo što će sredstva i okolnosti tih dešavanja, te igre bogova biti današnja, trenutna, uz svu nadgradnju, napredak, na temelju svega što je već prošlo i opstalo (ili ne). Dakle u novim okolnostima uključujući sve već urađeno i stvoreno.
Ovde sam naveo samo bogove pod starogrčkim imenima jer oni su nam kulturološko najbliži. Ali, iste te siline samo pod malo ili puno drugačijim imenima se pojavljuju na svim meridijanima ove naše čudne okrugle planete. I pored tih drugačijih imena, njihove lične karte, dakle mitovi koji govore o njima, su slični, odnosno glavne korespondencije i kompetencije su identične. Prelazak sa politeizma na monoteizam se može smatrati evolutivnim napretkom u smislu da se shvati da svi ti bogovi čine jednu kompaktnu celinu. Ali vremenom su te monoteističke religije postale dogmatske i sve te bogove su stavile u jednu vreću da su se izgubile razlike i nijanse među njima a što je veoma otežalo i onemogućilo realnu sliku o strukturi ovog sveta i univerzuma. I samim time otežalo prepoznavanje tih nijansi, dinamike među tim sastavnim delovima i posledično otežalo prilagođavanje čoveka toj dinamici a koja je nužna. Jer vrlina opstanka zavisi od sposobnosti prilagođavanja.
Da li bogovi mogu da umru? Svi kažu da su bogovi večni. Izgleda da je tako. Ali da li to znači da su besmrtni? Postoje stari bogovi, postoje i novi bogovi? Da li to nešto govori o trajnosti, prisutnosti bogova? Ili možda i o smrtnosti bogova. Smatram da se tu radi samo o njihovoj prisutnosti u materijalnom svetu. Jer ako umru njihovi materijalni predstavnici u materijalnom svetu, bilo da su to ljudi ili hramovi ili neke životinje, to znači da su ti bogovi samo smanjili intenzitet svoje prisutnosti u materijalnosti, u kosmičkom Drvetu Života, u tom Malkutu, ali da oni u svojoj suštinskoj sferi i dalje postoje. Samo je smanjena njihova kritična masa koja je nužna za inkarniranje. Po putu Plamenog Mača ne sakupe dovoljno energije da se materijalizuju. Ili im ne dotiče dovoljno energije za svoje održanje i vremenom se ugase u Malkutu, dakle, prestanu da postoje. Osim možda u muzejima. Zbog prestrukturisanja odnosa snaga silina u univerzumu koje je konstantno. Zbog konstantne dinamike tao-a. Zbog toga dolazi da se uticaj i prisutnost nekog boga smanji a nekog poveća. Posledično se dešava da se prorede ili nestanu i materijalni predstavnici tog boga, odnosno pojave i umnože materijalni predstavnici nekog ‘novog’ boga. Ali u suštini, te siline univerzuma i dalje postoje sa svojom snagom i moguće ih je prizvati. Ali bolje ne! Ako je Tao – Put sam nametnuo te promene i ‘umiranje’ nekih bogova ta promena je neminovna i treba je prihvatiti što pre. I aklimatizovati se na ‘nove bogove’. Prlagođavanje je uslov i virtuoznost preživljavanja. Zato su neke (mnoge) biljke i životinje izumrle. Zato su nastali i bili porušeni mnogi hramovi, itd.. Zato čovek evoluira. Umiranje bogova u manjem intenzitetu dešava se konstantno. To bi mogli imenovati ‘umiranje duhova’. To ‘umiranje nekih bogova’ dešava se svakodnevno. Ali ovde govorimo o trajnom umiranju. Svaka veća globalna promena je u stvari borba Titana. Kada čovek ne razume ili ne zna za borbu Titana on je uvek iznenađen, nespreman za događanje, za globalne promene. Današnje vreme je školski primer borbe Titana.
Bogovi su ‘destilovane’ siline ali u pojavnom svetu su uvek pomešane, prožete, pomućene, ‘kontaminirane’ sa drugim silinama, tako da ih veoma retko vidimo čiste. Ali to daje čar ovoj dinamici života. Baš tu ‘pomućenost’ drugim silinama astrolozi previđaju u svojim predikcijama i neki tranzit tumače kao veoma jak a on ništa ne donese. Jer je ‘sabotiran’ nekom drugom silinom. Koliko elemenata sa Periodnog sistema susrećemo kao sasvim čiste?
Šta u kabalističkom smislu znači venčanje (ili ljubavni spoj) nekog boga ili boginje sa ljudskim bićem? Produkat toga ili polubogovi ili izuzetni ljudi, ili kraljevi ili obični ljudi. Da li je to jedna izuzetna inspiracija božanstvom čiji produkat ne mora da bude fizički inkarnat nego neki važan i trajan princip, pravilo funkcionisanja? Najverovatnije baš to. A ako je to fizički čovek, taj produkat, onda je to neko važan ko uvodi neka pravila, principe ili čini neka velika dela koja kabalistički korespondiraju sa osnovnim kosmičkim principima dotičnih bogova (srodna su sa njima). To može da bude i običan čovek, na primer kralj Jupiterovog tipa koji ulazi u mit kao sin Zevsa i smrtne žene a ljudi ga veličaju i stavljaju u mit jer je za vreme njegove vladavine bilo blagostanje. Analogno važi i za ostale. Ritualne ceremonije venčavanja ljudi sa bogovima, bilo u vudu-u ili starogrčkoj mitologiji i tradiciji, ima za cilj da ljudima donese ono što dotično božanstvo ima, one osobine i one darove. Amen.
Retko kada se ‘umiranje bogova’ desi krajnje temeljito i definitivno, totalno. Skoro da toga i nema. Uvek ostane neki oblik materijalne prisutnosti. Čak i kada se hramovi bogova poruše, to ne znači da su oni totalno izumrli, prošli. Izvestan stepen iscrpljenosti njihove energije da, ali smrt ne. Češći oblik je samo promena materijalnog oblika, manifestacije. To se može desiti čak i ako im se hramovi sruše. A najčešći oblik je promena oblika materijalne manifestacije, kada je svakome jasno da je to ista stvar samo pod drugim oblikom i drugim imenom. To je na primer pojava papirnatog novca. Zatim pojava čekova, zatim pojava kreditnih kartica. Uvek je u pozadini bog novca, mada su materijalne manifestacije drugačije. Ceres se je nekada manifestovala samo u obliku žita, brašna i hleba, a danas ima bezbroj manifestacija u mnogim hranljivim artiklima. Današnji Ares nisu mač i štit nego gas maska i nuklearna kapsula.
Oživljavanje ‘bivših i mrtvih’ bogova je moguće. Sve je zapisamo u Akaši. Jeste malo stisnuto zbog segregacije događaja tokom vremena, ali negde zapis postoji. Isto kao i zapisi svih događaja. Samo ih treba iskopati. Ići toliko duboko, daleko i unazad i doći do njih i izvući uzorak, zapis. O bilo čemu.
Nastaviće se …
Srećan vam Jesenji Isemerias