Kada se govori o kiču i(li) šundu uvek se nekako podrazumeva da se to odnosi na umetnost odnosno da je to kvaziumetnost ili umetnost nižeg nivoa, itd.. Dakle, uvek je to asocijacija na umetnost, a ne i na ostale tri osnovne discipline čoveka kojima dolazi do spoznaje. Ne povezuju ga sa naukom, religijom i filozofijom. A trebalo bi! Jer, kič u umetnosti je šund, u religiji su to lažni proroci, u nauci je to šarlatanstvo, ili čak ponavljanje ponovljenog odnoso sve ono kada nauka nije na rubu nauke, a u filozoffiji je to većina filozofa uopšte. Šta ako te četiri discipline ne obavljaju svoje funkcije a ipak postoje? Tada postaju falš, kvazi, poludiscipline i toliko su vredne a često su i dekadentne i destruktivne. U stvari ako ne obavljaju svoje funkcije uvek su destruktivne jer i previše šminke nagrdi čoveka.
Kič (ili šund) je jedan od otrova uma koji je prisutan ne samo u navedene četiri discipline nego i na mnogim drugim životnim frontovima, da ne kažemo na svim. Tu su izveštačenost, sladunjavost, nedostatak profinjenosti, ili – zašećerena emocionalnost je kičma kiča. Prosvetljen čovek ili čovek čistog uma je uvek dostojanstven i ne pada na lažne vrednosti. Takav čovek je pravi aristokrata. Kič i šund su za mase a umetnost je za aristokraciju. Time ne negiramo onu izreku da o ukusima ne treba raspravljati. Ili malo drugačije – o ukusima i potrebama je besmisleno govoriti. Jer uvek je tu telema. Dakle i kič i šund zbog različitosti ukusa je moguće upotrebiti ako ih se pravilno dozira kao sredstvo za dolazak u čisti um. Ali kada um jednom postane takav više mu nije potreban kič i svestan je da ga je prevazišao. Tada to postaje bljutava hrana.
Ako čovek nema čisti um on kao da ima takve naočare, ekvivalentne svojoj nečistoći, i ne može da prepozna prave vrednosti i zato trzne na niže tipove kvaliteta ili blede kopije, u skladu sa nečistoćama u svojem umu. Veoma slično dinamici navedenoj u Tibetanskoj Knjizi Mrtvih. Baš zbog te vlastite zamagljenosti i nepotpunosti slike koju vidi, prave vrednosti ne razume i one ga čak često i odbijaju. Neverovatno je kako ljudi koji vole kič, dakle koji su i sami kič, imaju ekvivalentan ili deformisan odnos do seksualnosti. Estetika sterilnog nije umetnost i pored svojih kvaliteta. Estetika razvratnog takođe nije zlatna sredina, ali joj je bliža, barem garantuje opstanak i ima u sebi nužno potrebni hedonizam. Zato nevinost (a naročito seksualna) teško stimuliše umetnike. Čisti um ima aristokratski odnos do seksa. A to nije niti nevinost niti sterilnost. Oni koji po svaku cenu propagiraju nevinost i sterilnost obično imaju krvave ruke. Vulgarni i nepristojni ljudi koji ne znaju drugačije da se ponašaju, su na nivou kiča. Čak i ako na zidovima imaju Rafaela i Picasa.
Za kič i šund se kaže da su lažno lepo. Imitacija lepog. Kvaziumetnost. Dakle to je nivo kvaliteta na kojega čisti um ne trza. Sedmica Pehara je pad kvaliteta, imitacija kvaliteta. Sve četiri Sedmice su ‘unutrašnja praznina’, šuplje ali sa dosta šminke. Ako nauka nije na rubu nauke onda je ona samo papagajsko ponavljanje, nivo šunda, kiča, šarlatanstvo. Takvih je danas većina doktora nauka. Ako im se ne sviđa ova rečenica, znači da su baš to, šarlatani. Jer oni moraju svaki dan da daju lucidne ideje svojega koraka u tamu, u NOX, da osvetle jedan volumen ne-znanja, jer tamo i samo tamo ih vodi bog Tahuti. Njihova dostignuća treba da budu simfonija lucidnosti. Kao što je slikarstvo muzika za oči.
Umetnici veoma teško podnose uništavajuću i neizdrživu dosadu žvota. Umetnost je opozicija dosade. Većina ljudi pati od strahovite dosade u životu. Osim pravih umetnika.
Umetnost je jedan od pokušja usklađivanja sa nemogućim.
Svet umetnika je prepojen sa indiferentnom nemotiviranošću i ogromnim entuzjazmom.
Kod njih je takođe prisutna i zapanjujuće preterana uobraženost. To im je najčešći slab znak. Ili kabalistički rečeno, ‘silazak’ u neku od četiri Sedmice.
Njihov osećajni mehanizam je mnogo naglašeniji i pun je nadmoćne zabrinutosti. To je slično stavu Zevsa, a Muze su od Zevsa.
Umetnost je često produkat moždanih majstorja, ali ne uvek.
Često pomislim (sa razlogom) da umetnici poseduju treću polovinu mozga. A ponekad i obratno. Umetnost je trijalog paradoksa, oksimorona i koana.
Muzika je droga za uši. Omogućuje eargasm (to je moj neolingvistički doprinos Šekspirovom jeziku). Akustični orgazam.
Funkcija umetnika je da ostalu raju navedu na oštrenje mentalnih sposobnosti.
Umetnici su ozbljni borci protiv zuba vremena. Zato su često ispred vremena.
Umetnici često naglašavaju nepotrebnu praktičnost konvencija.
Estrada nije umetnost jer se ne bori sa vremenom. Prihvata vreme i biva pogažena, pobeđena vremenom i zaboravljena. Potrošna roba. Zato mora iznova da nastaje. Ono što kratko traje treba da se razmnožava brže. Kao kič i estrada. Estrada je kvantitet. Kao insekti. Estrada je u funkciji prosečnosti. I obratno. Funkcija šunda i kiča je da održi (pod)prosečnost. Funkcija prosečnosti je da se zadovolji sa kičem i šundom, da održi relativno nečisto stanje uma. Zašećerena beskičmenost kao kičma kiča. Umetnost je u funkciji kvaliteta, trajnosti, nadprosečnosti. Kao hrast.
Umetnčka dela su biseri koji nkako nisu za svinje.
Anarhizam je česti simptom kod umetnika. Mada je to preteška reč. Pre je to bunt i nemirenje sa sivilom prosečnosti, bunt protiv kontaminacija uma.
Umetnost je nepotrebna nužnost. Ha ha!
Umetnici su otšli na drugu stranu pameti. Ha ha, zavisi odakle se gleda.
Umetnost je disciplinovana fantazja. Absolutamente!
Da li u ovim konstatacijama prepoznajete sebe? Ako da, onda niste prosečan čovek. Imate šansu za put inicijacije. Ali to je istovremena privilegovanost i osuđenost. Svaka privilegija se kažnjava, ako znate o čemu govorim. Ako sebe ne vidite u ovome, imate više mogućnosti za sreću u životu, ali ste u opasnosti prosečnosti. Što ne znači da ste slab čovek.
Postoji izreka da u umetnosti prosečnost nije dozvoljena. Jer tada postaje kič i estrada. Baš zato je umetnost najiskrenija do mudrosti. Znate li onu priču, imala majka tri sina. Jedan bio uspešno praktičan (neki kažu i pametan) a drugi je bio umetnik. Ali, taj umetnik je bio biser, nikako običan. A njihov treći brat, treći mamin sin, je bio uspešan umetnik. Kakva šteta! Da nije uspešan, gde bi mu bio kraj?! Možda bi bio besmrtan kao drugi brat! Niko na putu inicijacije nije uspešan. Jer to osim njega niko ne može da oceni. Niko na putu inicijacije nije običan.
I nauka i filozofija i religija nekako pokušavaju, uslovno rečeno, da se ‘dodvoravaju’ mudrosti. One sve teže ka mudrosti, jer to im je i smisao, na sve moguće načine. Ali umetnost je u toj težnji najiskrenija. Uspela ili ne uspela u toj svojoj težnji, ona je iskrena. Njen uspeh je proporcionalan njenoj snazi da odoli vremenu. Dakle, prednost umetnosti nad ostale tri kategorije je što ne laže. Ako laže nije umetnost. I obratno. Na žalost, i nauka i religija i filozofija danas nisu u službi mudrost. Podlegle su i kontrolisane su od nižih motiva. Čak i tamo gde je to najmanje poželjno i najmanje za očekivati, u medicini i farmaciji.
Kakve sve ovo ima veze sa kabalom i putem inicijacije? Umetnost pokušava da ono što je gore prenese i izrazi dole. Otuda su umetnici ljudi koji su povezani sa bogom, sa onim gore. Baš zato često deluju kao da niisu odavde. Baviti se umetnošću jeste zanimljivo ali ne znači da je lako. To je posao ‘na vlastitu odgovornost’ a ponekad i posao visokog rizika. Dakle, svaki kič i šund su blaži ili teži oblici klipota jer zamagljuju kvalitet, ali su lakši i sa manje rizika.
Žuta štampa i sport su najveće droge za mase današnjice. Zabava više nije u prvom planu mada je nekada bila, mada su i kič i sport pod zastavom zabave. Zamislite da pet godina ništa od toga ne konzumirate. Da li ste možda za mikron siromašniji? Čak i ako jeste, za sat vremena sve to možete da nadoknadite. Ali ako ste celih tih pet godina svakodnevno konzumirali svo to smeće, da li ste pametniji ili bogatiji? Ali imate strahovitu štetu po pitanu čistoće vašega uma i samokontrole vašega uma. A bez čistoće i samokontrole sopstvenog uma nema puta samoinicijacije.
Prefinjen čovek i prostitutki kaže da je lepa kao što bi to rekao i kraljici. Jer ne zna drugačije. Koliko takvih ljudi poznajete? I to je važna koponenta duhovnog postignuća.