Kako uopšte da prepoznam pravog učitelja?
Pitajte ga da li postoji bog. Ako kaže da postoji vi to negirajte sledećim argumentom: Ako bi bog postojao, onda bi mi poslao pravog učitelja već odavno. Zatim obratite pažnju šta će on da kaže na to. Ili, pitajte ga – da li je moguće da bog ne postoji? Ili, da li je kod njega dozvoljena i poželjna jeres, hereza? Itd, itd..
Uvek kada bi mi neko pohvalio nekog duhovnog učitelja, ja bih dotičnog učenika pitao sledeće: Da li te je taj učitelj naučio koliko si slobodan? Da li te je naučio koja je cena tvoje slobode? Da li te je taj učitelj naučio kako da se oslobodiš sramežljivosti? Da li te je naučio da bog (ne)postoji? Da li ti je objasnio šta znači tvoje prezime? Da li zna da ti objasni zašto ti se sviđa neka pesma? Ako hoćete da oterate učitelja od sebe (ha ha, i to je ponekad potrebno) pitajte ga da vam nešto kaže o nevidljivom prenosu karme!
Kako bi opredelili nostalgiju? Da li je to stanje ili koncept? Da li je i to otrov uma ?
Može da bude oboje, mada se prvo javlja kao stanje a kada ga postanemo svesni onda postaje i koncept uma. A javlja se verovatno zbog neiskorištenih prilika. Mladost je velika prilika koju mnogi ne iskoriste. Ili previše uživaju u njoj, jer i to je moguće. Iuventus ventus. I nakon toga je svako uživanje manje i ljudi počnu da govore o ‘starim dobrim vremenima’. Lepo sećanje je dozvoljeno, nostalgija je uglavnom otrov uma i zato je bolna i to treba anulirati sadašnjim konstruktivnim i kreativnim životom. Danas sam star 149 godina i rado se sećam perioda kada sam bio star samo 100 godina, kada je bilo vreme seksa, droge i rock’n’rolla. Uživao sam u svemu tome. Pre par dana sam popio par rakija i pomilovao neke žene po dupetu. Samo nemojte to da kažete mojim praunucima. Ako to saznaju, nadrljao sam.
Zašto je vidovnjacima tako teško da odrede vreme budućih događanja čak i ako imaju veoma preciznu viziju samog događaja?
Teško je reći zašto bog koji sve zna vidovnjaku ne da i tačno vreme događanja vizije. Možda, najverovatnije, jer još nije ni determinisan datum, vreme. Znači i taj termin nije fiksan, zavistan je od nekih preduslova, događaja koji u međuvremenu treba da se dogode. Mada vidovnjak vidi jasan i precizan film događanja. Bio sam fasciniran preciznošću nekih vidovnjaka, kao da su videli film događanja, odnosno videli su ga jer tačno tako su se stvari kasnije dogodile, ali nisu mogli da odrede, saznaju, vide i datum. Moguć je isti razlog kao i kod igara na sreću. Nije zdravo previše znati unapred jer onaj koji zna može da posegne u globalni scenario i to nikako nije dobro. Nesagledive i dugoročne mogu da budu posledice.
Ako isključimo sigurnosne ventile čija je funkcija da se nešto ne sazna, onda razlog može da bude sledeći. Ja sam to pokušao da uporedim sa pogledom sa nekog brda na okolne planinske lance i vrhove. Sa uzvišene kote se više vidi. Vidovnjak više vidi od običnog čoveka. Najviše štrči najviši vrh i mi vidimo sve štrčeće vrhove između nas i tog najvišeg vrha ali ne možemo da odredimo i udaljenost od nas do tih pojedinačnih vrhova osim možda samo do najbližeg vrha. Što su udaljeniji sve nam je teže da odredimo udaljenost. Najbliži breg je prvi događaj koji sledi, koji će se dogoditi. I što je najzanimljivije, mi ništa ne vidimo iza tog najvišeg vrha. Slično je i sa vizijama vidovnjaka. Oni uglavnom pretpostavljaju da je iza najvišeg vrha ravnica što je nekako i logično (zatišje posle bure) ali i tamo su bregovi ali oni su mala dinamika u poređenju sa najvišim vrhovima, najžešćom dinamikom.
Zato je najbolje kod divinacija sa Tarotom i Ji Džingom već u pitanju uključiti vreme, jasno definisati za koji vremenski period se raspitujemo. Na primer: Kako će teći neka stvar do tog datuma?
Zašto je to tako da najveća muzička dela i dela iz literature govore o ljudskoj patnji?
Zato jer sreća i radost zaglupe i uspore. Kada se čovek oseća dobro on manje misli. Šta bi drugo nateralo ljude da jure magičke moći osim Prve Budine Plemenite Istine!
Koji sve šokovi i hladni tuševi treba da udare čoveka da bi on krenuo putem inicijacije?
Ako je čovek karmično predisponiran da se mentalno probudi ili ako je već budan, potreban mu je neki ‘udarac u zadnjicu’ ili vetar u leđa. To može da bude bilo koja teškoća u ovom materijalnom svetu. Obično su to teškoće zbog prevelike osetljivosti (milion mogućnosti), teškoće koje drugi ljudi i ne registruju, neke nekonvencionalne teškoće, ovakve ili onakve bolesti, smrt nekoga, otkaz na poslu, prava knjiga dolazi u ruke u pravo vreme, registrovanje nečega što drugi i ne primećuju, prefinjena senzibilnost za finese a koje subjektu najčešće stvaraju probleme, itd., itd..
Da li je moguće okvirno oceniti koliki je procenat reinkarniranih ljudi trenutno na planeti Zemlji? A koliki je procenat ‘prvi put rođenih’? Da li se taj procenat menja tokom istorije?
Naučno je to nemoguće oceniti. Postoje nekonvencionalni načini (regresije, astralna putovanja, razni testovi sećanja i prepoznavanja prošlosti) ali sve je to nesigurno, bez ubedljivih dokaza. Najsigurnije je da to čovek istražuje sam, ako zna kako, ako je sposoban za astralni izlet u sopstvenu prošlost. A da ne ispadne da je otišao negde, pojma nema gde i misli da je to nekada bilo njegovo. Kako je moguće da je nekada bio Napoleon a sada je samo računovođa?! Osim toga, retko ko voli da ide u prošlost, svi vole da idu u budućnost. Procene su da je oko 10% populacije re-inkarniranih. Svi probuđeni i dubokomisleći ljudi, duhovno napredni, itd., zatim su tu naučnici i umetnici i naravno, najuspešniji ljudi na nekim frontovima. Ostali su ‘prvi put rođeni’ po terminu William Jamesa u svojem delu – Raznolikiost religioznog iskustva. Naravno, moguće su takođe i variante kombinovanih inkarnata o kojima niko nema hrabrosti (ni znanja) da govori, a to su u retorti astromentalne reciklaže novonastali entiteti koji postanu celina i kao takvi se nasele u embrio. Otuda u regresijama toliko Napoleona i Kleopatri. Tokom istorije taj procenat re-inkarniranih je verovatno isti. Danas je opasna dinamika događaja, plus veliki broj ljudi je prisutan i izgleda da je broj re-inkarniranih veći. Verovatno je procenat isti.
Zašto blizina smrti relativizuje sve neprioritetne stvari, koncepte, ideje, motive?
Zato jer te ne-prioritetne stvari, ideje, koncepti, sami otpadaju. Ne dobijaju od subjekta pažnju, energiju, ne smatra ih vrednim jer nisu u funkciji jedinog preostalog aktuelnog koncepta-motiva a to je – preživljavanje. U smrtnoj opasnosti čovek uglavnom ne razmišlja o tome da kupi bele čarape. Zato svaku smrtnu opasnost treba iskoristiti za resetiranje sopstvenog software-a.