Istorija je prepuna primera da su prosvetljeni ljudi bili u sukobu sa političkim sistemom, mada su uglavnom bili apolitični. Samo da je neko na putu inicijacije već se u izvesnoj meri ne slaže sa sistemom. To je onaj klasični ‘sukob’ Tifaret – Geburah. Počnimo od Sokrata, zatim Isus, Mansur Al Haladž, mnoge lomače srednjeg veka, Jakob Molensis, čak i Lojola je bio zatvaran, zatim Franz Bardon, naš monah Kalist, čak i Mitrinović i Crowley su bili u nemilosti. To su samo neki od mnogobrojnih. Ali takvi ljudi su dugoročno gledano uvek u skladu sa prirodom i ciljevima ljudi, uvek rade za dobro čoveka, da ne kažemo da su u skladu sa božijim scenarijem. Znači li to da je car povremeno u koliziji sa božijim scenarijem? Do izvesne tačke da, ali ako gledamo sa prave visine i to je OK. Mada, ipak, najveći carevi, ali stvarno najveći i najsvetliji carevi iz istorije, uvek su bili u skladu sa božijom voljom.
Tu se vidi razlika između božijih zakona koje uvažava čovek inicijacije (manjina) i ljudskih zakona koje piše čovek i kojih se drži i uvažava običan čovek (ogromna većina). Zato nije lako biti u zlatnoj sredinii koja je izražena rečenicom – caru carevo, bogu božije. U stvari, ta rečenica uopštre ne afirmiše tu sredinu jer ona nije na sredini. Isus nije dao caru carevo i zato je bio ubijen. Odnosno, možda mu je i dao ali je hteo nešto da mu uzme, i zato je nastradao. Barem kažu da je ubijen, a ovde mislim na interpretaciju o njemu. I još mnogi svetli i sveti ljudi iz istorije su uradili isto.
Svako hoće svoje i čak i preko toga ako je moguće. Bogovi često od čoveka zahtevaju previše, sasvim ignorišući materijalne faktore. Car često traži previše ne obazirući se na božije u čoveku, kao ni na njegov dignitet i sposobnosti. Zato je potrebno pronaći neku ‘zlatnu’ sredinu koja ne mora da je na sredini. Ali ako je čovek dovoljno jak, i dostigne samadi i čak pridobije magičke moći uz božiju pomoć, tada može i treba da carevo redukuje na minimum a da bogu ponudi maksimum. To je jedan od osnovnih smislova magičkih moći.
Cara treba disciplinovati da je zadovoljan sa što manjim, jer car je često pohlepan a bog nije. Bog hoće sve od čoveka ali nije pohlepan. Car deklarativno hoće samo desetinu od čoveka, mada hoće mnogo više jer je pohlepan. Ono što daš caru više nije tvoje i zato mu treba dati što manje. Ali ipak mu treba nešto dati. Ono što daš bogu je i dalje tvoje i zato bogu treba dati što više. Sve što daš bogu vratiće ti, ali ako stvarno daš bogu a ne nekome drugome u slepoj veri, nekom posredniku, pontifeksu, pastiru. Jer to funkcioniše po matematičkom zakonu karme. Ali bez obzira koliko daš caru, nećeš toliko dobiti nazad. Zato hermit ništa ne da caru a sve daje bogu.
Ovo je veoma teško shvatiti, jednako kao i rečenicu – uvek biti u bogu. Radi se o svesti o bogu i svesti o tome da sve što radimo radimo sa tom svešću a ne zbog nekih parcijalnih ciljeva. A baš to se dešava čoveku i to kod 99,99% ljudi. Tu je smisao reči kada Jehova kaže da neće tolerisati ako ljudi prihvate neke druge bogove. A zamislite, kao što sam rekao, 99,99% ljudi pada u tu zamku. Teško je čoveku da održi svest o tome da sve što radi je na neki način božija volja i da svaki njegov udah i izdah čini samo zato jer to bog omogućava. Ovo je veoma komplikovano pitanje i veoma nerazjašnjeno od religioznih autoriteta, a veoma je važno!!! Svakodnevno nešto pretpostavljamo bogu. Istovremeno, ništa od ovoga što sam rekao ne podrazumeva bogobojažljivost ili a priori strah pred bogom ili božijom osvetom. Ako nisi ništa pogrešio i čak i ako si ateista, bog ti ne može ništa. Jer bog je nešto veoma slično tebi samo mnogo, mnogo veće i jače.
Da se vratimo našoj temi. Čovek je društvena životinja i caru treba dati carevo. I ono što daš caru funkcioniše po zakonu karme ali je rastur veliki zbog previše posrednika. Ha ha. Postoje i posrednici do boga, trgovci u hramu, zato i njih treba isključiti. Najbolje to rade hermiti. Oni nisu ni kupci ni prodavci, zato njih trgovci ne vole. Ni car ih baš ne voli jer ne plaćaju porez.
Da sve ovo ne bi bila samo teorija moramo precizirati šta se daje bogu a šta se daje caru. Caru se daje materijalno. Ponekad i sam život. A bogu se nude i daju predanost, samodisciplina, rituali, molitve, dharana, kao i sve komponente samadija. Bog je ljubomoran i samo hoće da mislite na njega. Ali ne da ne mislite i na sebe, nego na oboje istovremeno a što je u stvari jedno. Za cara je materijalno sve što hoće, a za boga materijalno može samo ponekad da posluži kao sredstvo.
Kad tako pogledamo, bogu nije teško udovoljiti. Ipak, ljudi mnogo više daju caru nego bogu. Bog hoće vaše vreme, ljubav, misli, prisutnost, svesnost, itd.. Ali ne u smislu žrtvovanja. Samodisciplina da, ali ne i žrtvovanje. Tome radije kažemo napor. Napor vežbe, rad na sebi. Usklađenje sa njim. A car hoće rezultate rada izvan subjekta. Čak i ako niste usklađeni sa carem, on hoće rezultate vašeg rada.
— —– —
Jedan hermit sa asfalta, kojega ja najbolje poznajem je rekao: ‘Ne dam ni caru carevo ni bogu božije. Hoću sve da zadržim za sebe. Odnosno, ja mogu nešto i da im dam, ali su sve to samo moje investicije od kojih hoću profit.’ Ali, na carevu sreću, retko koji hermit je dobar trgovac.
Ima logike u tom trgovačkom rezonu. Jer niko ne voli gladne proroke. Ili barem, niko ne ceni gladne proroke. Ili drugačije rečeno – gladne niko ne ceni pa čak i ako su proroci. Mnogo više se cene gladni samuraji nego proroci. Samuraji su upotrebljiviji. Čak i caru. Siti proroci su više na ceni od gladnih ali im se manje veruje. Jer su klipotični. Osim toga, ako su siti nemaju potrebu da budu proroci. Ako su siti pa još i pohlepni, teško da mogu da opravdaju tako visoku poziciju na Drvetu Života, put od Cheseda do Chokmaha. Samuraji, bili siti ili gladni, mogu lakše da vas spasu. Veća je verovatnoća. Na žalost, kada su u pitanju ovi naši balkanski narodi, bojim se da su gladni samuraji jedini spas. I za naše generacije i za generacije naših unuka. Ali nije to jednostavno shvatiti. Alo akademici, probudite se!