Pre dva meseca me je jedan mladi gospodin iz istočne Srbije zamolio da kažem par reči o božastvu Pan. Evo, sledi moj skromni pokušaj da odgovorim.
Pan – to ime, reč, znači – Sve. Otuda i termini panika, paničan strah, stanja kada kolapsira ceo sistem, kada nema kontrolu. Dakle, Pan je sve. A čovek toliko delova sebe ne poznaje da je veoma daleko od Pana. Čak i mnogo niži nivo od Pana nivo Tifareta, nivo 666, u svojoj savršenosti i kompletnosti zastrašuje ljude. A koliko to tek čini Pan. Život i životnost u krajnjem obliku. Zato je i predstavljen kao strašni bog. To je onaj sa velikim penisom koji juri mlade devojke. Ha ha. A one kao beže, i stvarno beže i mole se da ih Pan uhvati da bi došlo do obostranog anuliranja napona, a za koje one ne preuzimaju odgovornost, a sve to na opšte veselje cele prirode. Jer u prirodi nema incidenata. A zašto mu je naglašen penis? Zato jer je to simbol seksualnog nagona, a to je najjači nagon u čoveku jer je u funkciji opstanka vrste. Isto kao i glad. Ta dva nagona imaju samo tu jednu, istu funkciju. Nisu mu naglasili nokte ili uši, ha ha. A devojke nose cveće u kosi. Cvet je genitalija biljke. Ali zbog pasivnosti Vodenog Elementa, one to rade posredno. Šta tu nije jasno?! Šta tu ima grešno?
Pan je stanje, nivo bez ograničenja, stanje bez greha, bez prekršaja, bez karme. Jer ‘reč greha je ograničenje’. Dakle, bez greha, bez zastoja, bez ograničenja, bez senki, dakle to je čista Svetlost. To je Nirvikalpa Samadi. Svako moguće odstupanje od dinamične harmonije, od ravnoteže, svaki simptom zastoja, greha, svaki simptom karme, je znak nepotpunog Pana. Da li je uopšte moguće zamisliti neograničene a suverene potencijale na svim frontovima? Pa to je samadi. Samadi je veoma kompleksna jednačina, dinamička statika, matematička nula po celom volumenu, ako je uopšte moguće rečima to predstaviti. To je izraz najkompletnijeg života, beskrajne dinamične Harmonije makrokosmosa, sveopšte svesti. I čovek, homo sapiens, ova dvonoga, dosadna hodajuća i veoma često glupava beštija, kao mikrokosmos, ima sve te potencijale u sebi, naravno, na mikro nivou. Dakle, ima ih, oni su sastavni delovi čoveka. I zašto ih negrati?
Himna Panu je himna Svemu. A kad kažemo Svemu, onda dolazimo do sledećih rečenica:
Sve što je ljudsko nije mi strano.
Sve što je božansko nije mi strano.
Sve što je ljudsko je i božansko.
I pošto ništa ne može da se dogodi bez volje i dozvole i blagoslova boga, a vidimo šta se sve dešava, onda zaključujemo da je sve što se dešava normalno, potrebno i logično. Ili, barem ima neki razlog. Ako je to nekome neprijatno, bolno, ako mu se ne sviđa, znači da mu je ugao gledanja mali, uzak, odnosno da je manji od 360 stepeni. A Pan uvek ima ugao gledanja od 360 stepeni. Ako to pokušamo da zamislimo i predstavimo volumenski, dakle u tri ravni koje se geometrijski pravilno presecaju, to je još bolja predstava. Njemu su i azimut i obrnuti azimut isti. Zato njemu ništa nije incident. On ne voli da su devojke i žene nevine. Jer ako ostanu nevine, tek to je incident. Dakle, Pan je jednačina, sve moguće jednačine zajedno, sveobuhvatna matematička nula, najviši samadi, život u punoj dinamici. Bez nepotrebnih skrupula i pravila. Bujanje života. Znači tu su i zdravlje i snaga. Ali mnogo višeg i opštijeg tipa nego što je to Ares. Vidimo da je to veoma teško dostižno stanje. Pametni tu mogu da vide čime su sve sputani, koliko mazohizma šlepaju u sebi, koliko normi i dogmi im zagorčava život. Nigde kraja spisku. I ako bi se toga oslobodili svi okolo bi poludeli od Pan-ike.
Takođe pogledajte u rečnik da vidite šta znači ta reč u češkom jeziku.
Prizivati Pana može da bude diskutabilno. Zavisi ko ga priziva i kako. Jer to je aktiviranje svih mogućih aspekata karme i apel ka anuliranju kompletne karme. I najčešće se dogodi da se ništa ne dogodi. Ili prorade neke karme u svojem anuliranju, a to može biti i prijatno i neprijatno. Ko može da podnese krajnju punoću života kada smo još u embrionalnoj fazi bili suočeni sa mnogo zabrana i skrupula i pravila i koja su nam nametnuta i kojih se i danas držimo. Dakle, sve zavisi od načina i intenziteta priziva kao i od tipa i intenziteta karme onoga koji priziva. Preširoka tema. Pronađite sebe u tome. Svako sebe. Koliko životinja i biljaka ste ubili? Poravnajte im te dugove. Zar Pan nije bog šuma, livada, flore i faune, kompletne prirode. Nemate vi karmičke obaveze samo do ljudi. Najveće obaveze su do ljudi ali nisu jedine.
Koliko ste daleko od Pana? Onoliko koliko vas je strah života. Onoliko koliko vam je nedostupno ono što želite. Onoliko koliko ste sramežljivi. Onoliko koliko gušite svoje prirodne impulse, itd.. Sve su to simptomi ograničenja. A reč greha je ograničenje. Odsutnost Pana je znak postojanja karme, Apepa. I obratno.
To je opšti prikaz, teško upotrebljiv u praksi, ali ga svakako treba biti svestan. Zato je priziv Pana diskutabilan, ali, svaka stvar koja ima kontinuitet ima i vrednost. Stvar karme svakog pojedinca je da li će prizivati Pana i kakvi će biti rezultati. Ljudi uglavnom nisu za to ni spremni ni sposobni. Zato je bolje ići parcijalno. Svaki priziv Pana je afirmacija sopstvene celovitosti i punoće života (kojoj težimo). Samim time je to udar na sav beton u glavi. Ali s obzirom u kolikoj meri ljudi tegle nepotrebne skrupule, pravila, norme, dogme, ograničenja, taj pokušaj priziva izgleda kao pokušaj da celu tastaturu savladate odjednom, da sa prva dva sata sviranja savladate neki instrument.. Ne ide to baš tako. Bolje je ići parcijalno.
Srećna Vam Prolećna Ravnodnevnica, Isemerias!!!