Već vidim da se neke ispeglane face mršte čim su pročitali ovaj naslov. Ali svi kažu da đavo ima hiljadu lica a niko ga nije video. Kako to? Ako ima toiko lica, logično je da smo radoznali da ga vidimo. Neki ga zovu raznim imenima, kao antihrist, nečastivi, neka bude proklet i uništen, itd.. I ja tako kažem za njega, neka ide u p. materinu, neka bude uništen i raspršen u imenu Babalone, neka ga LVX osvetli, sprži i anulira. Amen. Da li znate šta sam rekao? Isto ono što svi vi govorite svaki dan više puta – neka ide u p. m.!
Mnoge ljude sam pitao šta je to đavo, Satana, Lucifer, itd.. Niko nije znao da mi to objasni. Čak su bili uspešniji kada sam ih pitao za boga. Malo uspešniji. Dakle, o đavolu znaju veoma malo ali ga se boje ili zaziru. O bogu znaju više (misle da znaju) i ne boje ga se. Pošto živimo u moru ne-znanja i pošto je život borba a to dokazuju sve biljke i životinje, normalno je da se u tom moru nepoznatog puno toga bojimo. S razlogom ili bez razloga. Sada je samo stvar kako to imenujemo. Možemo to nazvati đavo, Satana, Lucifer, ili čak kao ubeđenost u nešto, ili kao sramežljivost, pohlepu, ili bilo koji hendikep, na primer. Ali uvek je to stvar uma, čak i ako je to fizički hendikep. Kao i đavo. Kada pitate bilo koga šta je to ubeđenost u nešto ili šta je to sramežljivost ili pohlepa, ako hoće da vam da odgovor, mora da vam objasni um. Nauka nema valjanu definiciju uma (i pored mnogo definicija) kao ni definiciju ubeđenosti ili sramežljivosti. Čak mislim da bi stručnjaci za kompjutere i programeri znali da daju bolje definicije nego psiholozi.
Ljudi vole da zaziru od nepoznatog jer je to možda dokazano opasno. Ali đavo je veoma nepoznata stvar, pojam, a od njega najviše zaziremo. Što nepoznatije to opasnije. Pa dobro, poznajete li boga? A ne bojite ga se. Čak ga i prizivate. Samo što vam je neko rekao da treba tako!
Istovremeno vidimo da je đavo večita tema. Uvek je prisutan, svuda, u svim kulturama, tradicijama, religijama i pod raznim imenima. Ali pre nego što uopšte počnemo da govorimo o đavolu, Satani, Luciferu i egzorcizmu na naučni način, moramo biti upoznati sa nekoliko termina, pojmova a koji su nužno povezani sa đavolom. Jer bez poznavanja tih pojmova i činjenica svaka debata o đavolu će biti samo rasprava o nečem nepoznatom i na nivou nagađanja, pretpostavki. Ukratko, rasprava o bauku. A ti termini su sledeći: šta je to um; predstave uma (naravno apstraktne); đavo je uvek stvar uma; đavo je uvek u čoveku – jer čovek je najveći prijatelj đavola; svaka misao je embrio đavola; dakle đavo je nužan u ograničenim količinama; đavola je nemoguće definitivno uništiti; odnos tetrisa i baze kao i odnos NOX-a i LVX-a; ko koga ili šta isteruje isterivanjem đavola; odakle ga se isteruje; kako se isteruje; itd., itd.. Tek nakon toga kada smo upoznati sa navedenim možemo da imamo predstavu šta je đavo (dijagnozu) i kako se isteruje (terapiju). Pokušaćemo da nešto kažemo o tome u nastavku.
Zašto se pale sveće za pokojnika? Ako vaš sveštenik ne zna da vam odgovori na to pitanje u jednoj rečenici, onda nije baš neki sveštenik. Tada menjajte sveštenika ili menjajte religiju (što vam ne preporučujem). Ili još bolje, sami postanite sveštenik svoje religije. Ako ste za to sposobni.
To pitanje je jednako teško kao i pitanje – kakav je odnos ravnoteže i neravnoteže? Mogu li postojati jedna bez druge? Izgleda da ravnoteža može bez neravnoteže. Na kratki rok. Jer ako je to na dugi rok onda je to statika, sterilnost, nije harmonija. A harmonija u sebi podrazumeva izvesnu dinamiku koja je ‘pod kontrolom’, u okvirima sistema, dakle koja ne narušava harmoniju. Stvar intenziteta. Dakle, izvesne neravnoteže su potrebne u harmoniji. A neravnoteža ne može da postoji bez izvesne ravnoteže koja je nosilac sistema.
Izgleda da su međuzavisne. Znači da su izvesne neravnoteže potrebne da bi opstala univerzalna ravnoteža, harmonija, tao, itd.. To je onaj rezon da je svaka misao u stvari embrio đavola. A čovek je najveći prijatelj đavola jer đavo jedino tamo može da postoji i jer je čovek najveća fabrika misli.
Ovde je logično pitanje – kakav je hijerarhijski odnos između đavola i boga? Kao i pitanje hijerarhije između đavola i čoveka?
Pokušajmo to matematičkim terminima, a oni su najbolji, najprecizniji. Kakav je odnos između ravnoteže i neravnoteže. Ima li tu međuzavisnosti? Upravo smo o tome govorili. I šta je uopšte đavo? To je samo neravnoteža. Neravnoteža podrazumeva zastoj, blokadu, ograničenje. Reč greha je ograničenje, kaže Liber AL. Đavo ne postoji u kosmičkom smislu. Ako postoji, sam se anulira. Đavo postoji jedino u čoveku. Ćovek je najveći prijatelj đavola. Đavo je magla mentala, nečistoća uma, zastoj u protolu informacija, svetlosti, znanja, kritična razlika potencijala.. U islamu je kralj džina, u judizmu su to klipoti, u budizmu iluzija Maje, u kabali ograničenje, zastoji, nečistoće uma, itd.. Nas najviše zanima naučno i kabalističko objašnjenje – kritična razlika potencijala koja stvara probleme sistemu. Jer dok nije kritična, dok je pod kontrolom, ona nije opasna nego je čak i poželjna.
Kako mi uopšte možemo da pobedimo nešto ako ne znamo šta je to, ako ne znamo protiv čega se borimo, ako to ne spoznamo?! Ljudi imenuju đavola mnogim imenima a pojma nemaju šta je to. Kako mi uopšte možemo da dođemo do boga ako ne pobedimo đavola? Egipćani nisu imali koncept đavola. Oni su imali panteon kosmičkih silina od kojih je sastavljen čovek. Njihova saradnja ili preciznije harmoničnost ili neharmoničnost njihove ‘saradje’ u čoveku su imenovali konceptom Apep, što se volumenski može najbolje izraziti. U kabali su to klipoti, što je samo dodatna razrada koncepta Apepa.
Ljudi se zgražavaju nad nekim apstraktnim pojmom. A još više kad čuju da neko priziva đavola. Niko nema predstave koliko je to zahtevna i opasna operacija, koliko je znanja i samodiscipline za to potrebno. To nisu patološke seanse nezrelih diletanata u kojima mediji govore.
Đavo je apstraktni pojam ali su mu manifestacije konkretne i brojne. Bog je apstraktni pojam ali sve manifestovano je on. Identično onome kada je Lao Ce svojim učenicima govorio da je tao u svemu. A kada su ga pitali da li je tao i u balegi od magarca, on je odgovorio – da, i tamo je! Kako mi u svemu tome da razlučimo šta je šta?
Po ravnoteži i neravnoteži. Sve ravnoteže su bog u dobrom izdanju a sve kritične neravnoteže su bog u slabom izdanju ili đavo. Stvar je samo intenziteta da li mi neku neravnotežu imenujemo đavo ili funkcionalna i potrebna neravnoteža. Vidimo da su za opstanak boga i za nadgradnju boga, jer bog je sve, znači za harmoniju i dinamiku, za harmoničnu dinamiku, potrebne neravnoteže. Dozirane. Ako je intenzitet neravnoteža veliki tako da sistem ne može da je kontroliše, onda je to đavo. Logičan zaključak je da je đavo u ograničenim dozama, količinama potreban, poželjan, nužan. A misao, svaka misao sama po sebi je izvesna dinamika, neravnoteža i samim time je embrio đavola.
Đavolji advokat je u službi boga. A do boga se dolazi pobedom nad đavolom i njegovim derivatima. Jer do boga se dolazi prevazilaženjem svih koncepata i verovanja pa čak i verovanja u boga. Đavolji advokat je krajnja samoanaliza koji oslobđa od svega pa i od boga i tek to je prava božanstvenost. Jer svaki koncept boga osim sveobuhvatnosti je nepotpun koncept i samim time je đavolski. On ima metode đavola ali donosi božanstvene rezultate. ‘Idem putevima tame da bih došao do svetlosti’. Svi ljudi koji su pomirisali samadi to mogu da potvrde. Đavolji advokat ima metode đavola ali je u službi boga. Samo zbog tih njegovih neprijatnih i zahtevnih ali nužnih metoda je dobio takav nepopularan epitet.
Ja sam religiozniji nego većina sveštenika na planeti, bilo o kojoj religiji da je reč. Ali ja nisam vernik. I baš zato radim na tome da spoznam boga. Naučni radnik. A oni ne baš. Kako oni mogu da spoznaju boga ako ne poznaju đavola. Čak ga i izbegavaju. Izbegavaju suočavanje sa njime. Izbegavanje suočavanja sa đavolom je znak prisutnosti đavola. Đavo je samo neuravnoteženi deo boga. To je takođe deo boga, deformisani deo boga, koji ne radi u funkciji volje boga, ili volje čoveka, preciznije rečeno. Otuda i njegovo ime – dia-volo. Zato kao vrhunac Abramelinove Operacije sledi finalno suočavanje sa Četiri Princa zla.
Samo da neko kaže da želi da spozna boga je već znak da ima otklon od boga, da ne poznaje boga. Zato mu preostaje vera. Ali sama činjenica da ne poznaje boga je znak ograničenja. A svako ograničenje je Apep ili đavo. Dakle, do boga je nemoguće doći drugačije osim preko đavola, pobedom nad đavolom, anuliranjem đavola. To je jedini put. ‘Idem putevima tame da bih dostigao svetlost’. Zar je uopšte moguće drugačije. Ako gledamo matematički, samo da je čovek inkarniran a nije avatar, u njemu već prebiva đavo. Samo je stvar intenziteta. U boga treba verovati, kažu. Kažu. Ali u đavola ne treba verovati, a on je tu. Samo je stvar intenziteta. Naravno, i bog je tu, verovali u njega ili ne. Pošto boga ne poznajemo preostaje nam vera. Svaka vera je slepa vera. Dakle, i slepa vera je od đavola. Treba znanje. Kompletiranjem znanja se uravnotežuje um i približava bog. Znanjem se pobeđuje đavo a ne slepom verom.
Nema područja života gde đavo nije prisutan. U različitim intenzitetima. Svuda može da bukne. Kod svakog čoveka. Ima hiljadu lica, itd., itd.. Ali, da li ga je neko video, da li neko može da ponudi njegovu definiciju, da li ga je neko mobitelom snimio? Opet sve radi um. Đavo se pobeđuje znanjem a mnogo manje asketizmom. Đavo je derivat ne-znanja. Đavo je sadržan u Prvoj Budinoj Plemenitoj Istini, a uzrok đavola je u Drugoj Istini. Kako se pobeđuje ne-znanje? Znanjem. Kako se pobeđuje tama? Palenjem svetla! Čika Freud je to rekao – spoznavanjem kompleksa rešava se kompleks. Strah pred đavolom je u stvari strah od nepoznatog.
Gde je sve moguća prisutnost đavola? Svuda gde je de-will. Svuda gde je neka deformacija volje. Ili gde se nešto ne dešava u kontekstu volje, po programu volje. Svaki čamac koji ne plovi u trendu flote je potencijalni đavo. Svaki deo sistema koji nije pod kontrolom, koji nije funkcionalni deo mozaika je potencijalni đavo. Dakle, bilo gde da se to dešava, bilo da se to dešava iz mazohizma, autodestruktivnosti ili ne-znanja. To zadnje je najčešće. Zar to nije Druga Budina Plemenita Istina? Mnogo bliže naučnom pristupu nego neki imaginarni pojam – đavo. Takođe, mnogo je bolji i funkcionalniji kabalistički termin – klipoti.
Kako glasi najkraća definicija đavola? To je kritična razlika potencijala! A šta je svaka misao? Sklop dinamike različitih razlika potencijala, najjednostavnije rečeno. Tada napon nije kritičan i pod kontrolom je centra. Ali ako je napon jači (ako je neki koncept tokom vremena aktiviran i ojačan više puta) vremenom postaje klipot. A kada dostigne fazu da je toliko jak da nije pod kontrolom subjekta, centra, tada je to neka od manifestacija đavola. Jer ima neki svoj suverenitet i samim time je uzurpator protiv suverenosti centra, mada je celo vreme parazit sistema.
Neki su rekli da đavo ima hiljadu lica. Samo toliko malo? Mi tvrdimo da đavo ima bezbroj lica. Toliko lica koliko je mogućih misli. Jer svaka misao je embrio đavola. Toliko lica koliko je fronotova gde su moguće razlike potencijala. A gde u ovoj beskonačnoj Harmoniji nisu moguće razlike potencijala? Pa na dinamici tih razlika potencijala temelji i ta Harmonija, na tome temelji Tao. Nema područja života gde đavo ne može da se pojavi.
Đavo je previše puta ponovljena nepotrebna stvar, koncept. Previše energizovana navika koja je postala kontraproduktivna. A kako je postala navika? Jer je verovatno nekada bila potreba ili samo rezon, ideja, koncept, misao. Otuda je svaka misao embrio đavola. Gde je puno karme, tu je i đavo. Jer i karma je samo skup svih razlika potencijla, svih neravnoteža. Dakle, čovek je najveći prijatelj đavola, toliko veliki da ga konstantno nosi u sebi.