Osim nedostatka prave literature postoji još veći problem. U evropskim jezicima ne postoje ni potrebni termini za dubinski studij čoveka. A ti potrebni termini postoje hiljadama godina u hebrejskom, starogrčkom, sanskritskom. Zvučaće čudno, ali i u srpskom. Udubite se u etimološku analizu reči ćale, keva, um, vid, svet, svest, hvala, itd.. To su razlozi zašto ja upotrebljavam izraze Ruach, Nefeš, Guf, karma, asana, dharana, sefiroti, čidakaš, itd.. Savremena psihologija i antropološka dostignuća zapada još nemaju svoje termine a često u tim terminologijama vlada prava džungla (naročito u savremenoj psihologiji). Tolika džungla da ne savetujem ni prihvatanje ni upotrebu tih bezbroj novih termina kojima ni njihovi autori često ne znaju značenje. Prečesto su to derivati vatikanskih derivata.
Kabalisti budućnosti (kao i današnji) moraju da shvate da sami moraju da stvaraju sopstvenu literaturu za svoj studij. Slično važi i za istraživače na drugim srodnm područjima. Bioenergetičar treba da zna kako i na osnovu čega je izlečio deset pacijenata sa teškim dijagnozama a kod jedanaestog je neuspešan mada je u pitanju bezazlena dijagnoza. Svaki astrolog zna da ulazak Saturna u šesto polje za klijenta znači probleme na poslu. Ali na osnovu ostalih faktora u astro karti on treba da zna da klijentu precizno kaže šta će to da bude – ili otkaz, ili dodatni posao za iste pare, ili smanjenje plate, ili teže uslove rada ili povreda na poslu ili slabije zdravlje ili hroničnu bolest, itd.. itd.. O ovome nema literature. Jedan naš pokojni, veliki astrolog Milekić, moj imenjak, uz Mileta Dupora najbolji astrolog Evrope u zadnjih 100 godina, je napisao dobru knjigu o tome. To je verovatno najbolja knjiga o astrologiji koja je napisana na svetu tokom zadnjih 70 godina.
Treba pročitati što više kvalitetne literature ili skoro svu kvalitetnu literaturu ili barem biti upoznat sa svom kvalitetnom litetaturom ako ste sposobni da prepoznate šta je i koja je to kvalitetna literatura u ovom našem studiju što nije mala stvar. Internet je najveće smetište u istoriji čovečanstva. Dakle, ako uspete da se probijete do kvalitetne literature, i u toj kvalitetnoj literaturi se ne treba fiksirati za neku knjigu, odnosno, ni od jedne knjige ne treba stvarati bibliju. A baš to uradi većina od ove naše male manjine. Jer svaki čovek je unikatan i sigurno postoji njegova lična varijacija čak i od najkvalitetnije i najbolje vežbe ili rituala. Kada smo već kod biblije, neki je zovu sveta biblija!? Pitam se šta je tamo sveto??? Možda je papir od nekog specijalnog i dragocenog materiala. Dođe mi čovek i kaže da nije pročitao knjigu Tajanstveni stranac od Mark Tvena, ali je pročitao Luise Hay. Laku noć. Bolje bi bilo da je obratno.
Kao što sam već rekao, ljudi se boje knjiga. A naročito ako još treba da ih pročitaju. A koliko se ih tek boje ako treba da ih prostudiraju! Zato su tanke knjige u modi. Ja od detinjstva volim stripove. Neki skribomani da bi se prošvercovali, pišu i objavljuju tanke knjige. Ha, ali većeg formata. Jeftina fora. Zato je sve preko 200 strana nepotrebno hladno oružje. Jedina knjiga koja ima pravo da je debela je Kamasutra (zbog praktičnih uputstava i ilustrovanog materijala)!
Čak su se i ona dvojica braće blizanaca, Hari Poter i Pari Hoter pobunili protiv tako debelih knjiga koje govore o njima.
Sva takozvana ‘literatura prve klase’ o ezoteriji, magiki, kabali, itd., dolazi sa zapada. U toj literaturi se često pominje krst, jer krst mora da bude pomenut. Ali ako ga u istoj ili sledećoj rečenici ne distanciraju od rimokatoličanstva, ako mu ne uravnoteže krakove i ako ne sklone gimnastičara sa njega, onda je to već literatura treće klase. Jer je nepotpuna i čak opasna po studenta. A niko to nije uradio tokom proteklih 100 godina, a pre toga još manje.
Naravno da sam i ja bio često puta razočaran čak sa mnogim i to ‘najkvalitetnijim’ knjigama o kabali i magiki. Ja sam u njima očekivao formule kako da hodam po vodi i kako da pomeram planine. (To većina aspiranata i danas očekuje u knjigama). Ali čak i da su one bile tamo to ne znači da bih znao i mogao tada da ih upotrebim. Najverovatnije bi ih zloupotrebio. Zato su najbolje knjige one koje daju vežbe osim osnovnih informativnih knjiga.
Ali ljudi ne vole vežbe. Nisam sreo čoveka koji ‘voli’ da vežba. Jer, vežba je napor, to je često ‘nasilje’ nad sobom, treba tu često i fanatizma i ‘mazohizma’ osim ostalih lepih vrlina kao što su izdržljivost, upornost, istrajnost, radoznalost. Knjige koje to traže nisu popularne ni dobre. Njih treba izbegavati kao središte kuge, kao što lenji čovek izbegava rudnik. Ali ako hoćete da napredujete, treba da idete u središte kuge ili u rudnik.
Spiritualno najjače, najbolje i najkvalitetnije knjige nisu komercijalne. Nikada nisu ni bile. Barem za života svojega autora. A često i puno godina nakon smrti autora nisu postale komercijalne. Ali jedno je sigurno, one su trajne i uticajne. Autor treba da je svestan da se od njih neće obogatiti. One samo mogu da mu otvore druge kanale za priliv novca. I uglavnom tako biva.
‘Ima mnogo knjiga koje stare brže od svojih autora.’ To je slučaj kod 95% pisaca. Možda je taj procenat i veći. Moj prevod Hata joge pradipike stari mnogo sporije nego ja a možda uopšte i ne stari. Bolje je objaviti i prevod knjige, samo prevod, koja sporije stari nego prevodilac, nego napisati svoju knjigu koja stari brže od autora! Knjiga treba da ostane trajni inkarnat koji živi i posle smrti autora. Inkarnat koji ne stari. Inkarnat koji samostalno zaživi još za života autora! Amen. To je jedan od tri zadatka za svakog čoveka, kako kažu stari Kinezi.
S obzirom koliko minimalni broj ljudi svesno krene na put ka samadiju a još manje ih dostigne samadi, normalno je da je još manji broj ili barem u najboljem slučaju ekvivalentno mali broj ljudi koji su o tome kompetentni da nešto kažu i zato je ekvivalentno mali broj knjiga o tome. Otuda opravdana strogost do 95 – 99% napisanog o toj temi! Jer uglavnom je to smeće. Malo ih je kompetentnih da o tome uopšte pišu a još manje ih je koji znaju da pišu. Ekvivalentno strog treba biti i do ljudi. Odnosno ekvivalentno mali broj ljudi zaslužuje poštovanje. Zato bez milosti treba reći da je nešto smeće ili da je neko smeće. Ne znam da li bi u celoj ljudskoj istoriji našli deset kvalitetnih knjiga koje na pravi način i kompetentno obrađuju teme samadija!!! A to su najvrednije knjige od svih. Tu ne spadaju ni Biblija ni Koran ni Talmud ni Bagavad Gita, ni mnoge druge tog tipa i ranga! Strogo, zar ne!?
Zato treba pročitati puno knjiga veoma širokog raspona, od Kastanede do Frejzera, od Maje Deren do Kempbela, od Marlo Morgan do Marka Tvena, od Isaka Lurije, Agripe, Pikusa, della Porte, Paracelsusa do Vivekanande, Crowleya, Gurđieva, Bardona, Mitrinovića, itd., itd., da ne nabrajam još pedesetak imena.
A sada malo hereze ili jeresi. Pre pet-šest godina sretnem mladog čoveka u Beogradu. Nakon par minuta dijaloga shvatim da nije od ovoga sveta. Vidim da i on vidi za mene da nisam baš odavde. I pošto je rara avis, pitam ga za dve knjige za mišljenje. Prva je jedna izuzetna knjiga od Isaka Lurije (koju sam tada glodao) a druga je Abramelin. U stvari ja mu samo izgovorim naslove tih knjiga. A on kao iz topa – to je zastarelo i prevaziđeno! Moram da priznam da sam negde u nekom zabačenom ćošku svesti imao sličnu sumnju. Ali kada ovaj ovako ispali odgovor iznenadi me. A onda ga pitam za verovatno najsvetiju i najedukativniju kabalističku knjigu koju su pravoslavni narodi iznedrili, jednu od najboljih o toj temi uopšte – Luča Miikrokozma. A on i dalje mrtav hladan kaže – sedeo sam pored Njegoša dok ju je pisao. Shvatite ovo kako hoćete. Ovakvi ljudi se ne susreću iza svakog ćoška. Samo ako imate dobar želudac, čisti um i veoma visoki imunitet za herezu ili jeres.
Ljudi stvarno imaju bolesnu potrebu po spasitelju, naivno verujući da će neko drugi da uradi njihov posao. Pa to je nemoguće. Otuda toliko traže učitelje. I u tom beznađu i lenjosti spremni su da poveruju i u najblesavije religiozne dogme. Odgovorno tvrdim da od 100 učitelja koji su u opticaju, njih 90 samo lepo palamudi. Vredni su i aktuelni su koliko i lanjski snegovi. Njih 8 možda nešto vredi ali ne znaju da se izraze ili prezentuju. Dvojica nešto stvarno znaju i vrede ali oni se ne eksponiraju i uglavnom za njih malo ljudi zna. Veoma slično je i sa literaturom. Malobrojne sive ćelije to mogu da prepoznaju.
Već sam rekao, internet je najveće smetište. Dakle, sve je dostupno svakome. Puno smeća je dostupno svakome. Teško je razabrati šta je smeće a šta je kvalitetno. Ali recimo da vam to uspe, potrebno je znati nekoliko jezika da se studira prava literatura. Ko će da vam prevodi sve kvalitetne knjige u vaše jezike? Često ne postoje ni kompetentni prevodioci. Iz rukava mogu da navedem barem tridesetak veoma dobrih knjiga koje nisu prevedene na naše jezike i verovatno nikada neće ni biti prevedene. I kako pošteni student da studira ove naše nauke? Mora da nauči mnoge strane jezike. Zašto? Jer naši preci nisu dotične knjige preveli, sami nisu stvorili jednako kvalitetne knjige a i ono kvalitetnog što su stvorili i što imamo nisu znali da cene.
Vidite koji sve poslovi nas čekaju!!!