Jer ne znaju, a da znaju ne bi imali potrebu da veruju (bilo kome i u bilo šta)
Ako si sa bogom, čega se bojiš?
Ako nisi sa bogom, čemu se nadaš?
Ovo je religiozna i (ne)zanimljiva tema.
Biti vernik u pravom smislu reči ili religiozni čovek u pravom religioznom smislu reči, znači biti svestan boga u sebi i svestan sebe kao boga svake sekunde inkarnacije! Ništa više. Vidimo da je malo vernika. A zaboraviti to, ne biti svestan toga ili čak to negirati ili biti ubeđen u suprotno, je bezbožništvo. Vidimo da ima puno bezbožnika. Vidimo da se po pitanju bezbožnika slažemo sa oficijelnim religijama. Ali po pitanju vernika se nikako ne slažemo. Naravno, moguće je da je čovek i religiozni ateista, ali ako je stvarno to onda nije bezbožnik.
A milioni vernika koje vidimo posvuda su vernici na određeno vreme, jer oni moraju da idu u hram da se podsete da treba da budu vernici. Ako to nije spontano i samopodrazumevajuće, onda to nije to. To je privremena vera, što je blagi oblik slepe vere. Postoje i verski fanatici, ali oni su samo raspaljene neznalice i primer su žestoke slepe vere.
Ubeđenje bez dokaza je takođe slepa vera iako je konstantna. Čak i ako je objekat vere neki ideološki koncept a ne samo neko božanstvo. Bez izvesnog znanja (nivoa Tifareta) i izvesnog Razumevanja, svaka vera je slepa vera. Otuda aksion – Prizivaj često! Prizivaj stalno! Zatim izgubi svaku veru, pa i veru u boga i tada ćeš ga spoznati. Jer najmračnije je pred zoru.
Uvek kada čovek zaboravi činjenicu da je on samo koagulat nekog momenta večnosti i privremeni predstavnik tog momenta u materijalnosti, on je već bezbožnik. Dakle, uvek kada nije u konstantnoj dharani, tada je bezbožnik. Zato knjigu o biblijskom Jobu treba veoma temeljito prostudirati. Uvek kada se um veže na nešto zaboravljajući na sebe, zaboravljajući ko je i šta je i koji je njegov dignitet, čovek je bezbožnik. Vidimo da je malo, maaaaalooo ljudi u bogu a vernika (slepih) je koliko hoćete. Zar nisam još davno rekao da je svaka vera u stvari samo slepa vera. I nada. Jer sleoi vernik se samo nada. A nada je za crve.
Vidimo da je svaka mentalna aktivnost kakve poznajemo kao aktivnosti našega uma, u stvari odstupanje (privremeno) od jedinstva sa bogom. Barem u izvesnoj meri. Jer većina umskih aktivnosti su parcijalne, specifične, odnose se samo na jedno područje. A to automatski podrazumeva ‘zaboravljanje’ svega ostalog pa i sebe. Da li je tada čovek bezbožnik. Matematički rečeno – jeste. Otuda je dobro ono pitanje – da li papa veruje u boga kada propoveda neku dogmu? A tek božiji trgovci i uterivači vere?!
Ako hoćemo permanentan odnos jedinstva sa bogom, to znači da svaka radnja treba da bude religiozna, svaki udah. Jer, baš zahvaljujući bogu možemo sve to da radimo, da živimo, da dišemo. Dakle, ako čak i dišemo zahvaljujući bogu, njegovoj dobroj volji (ma kako to čudno i nestvarno zvučalo, tako jeste) zašto onda ne bi bili svesni boga celo vreme. Ne treba da ga se bojimo nego samo da smo svesni te činjenice. Zar nije rečeno – cilj je religijski. A metod naučni.
Ekstremno bezbožnička gesta ili stav jeste preuzimanje uloge boga, funkcije ili pozicije boga ili pretpostavljanje nečega ili nekoga bogu. Zlatno tele, idolatrija bilo koje vrste. To je blasfemija a ne seksualni razvrat ili izvorni greh. Reč greha je ograničenje, ili ne-znanje, nesvesnost boga u sebi. Ograničenje u komunikacijama između čoveka i boga. Zato, bezbožnici svih zemalja, religija i podneblja – pomislite na boga! To možete i bez hramova. Svi vi bezbožnici, ako hoćete da prestanete da budete bezbožnici, što više puta tokom dana sebi postavite pitanje nivoa Tifareta – ko sam, šta sam i šta radim ovde i sada? Što više puta sebe to pitajte, sebi to recite, sve dok ne dostignete stanje da u svakom momentu ste svesni sebe i svojih aktivnosti i svojega stanja. Možete da radite šta hoćete, ali sa svešću o bogu u sebi i sebi kao bogu, i nećete ništa pogrešiti niti se o koga a najmanje bogu ogrešiti.
Bezbožnici, nemate puno vremena! A čovek u bogu je pobedio vreme. Svaki trenutak bez svesti o bogu u sebi, bez svesti o sebi kao bogu (neki bi rekli mikrokosmos), je izgubljen. A svaki trenutak sa svešću o bogu je dodir sa večnosti. Ovo su veoma apstraktne teme, veoma malo ljudi je o ovome mislilo i pisalo.
Svi religiozni termini navedeni u ovom tekstu nemaju veze, odnosno ne treba ih vezivati za iste termine i konotacije koje ti termini imaju u konvencionalnim religijama. Jer moguće je da se čovek izjašnjava kao najveći ateista (u konvencionalnom smislu) a da je ipak on pravi čovek re-ligere, odnosno konstantno svestan boga.
Dakle, prava religioznost je samo stanje uma. A postojeće religije su samo dekadentan pokušaj organizovanja toga, što se je uglavnom pokazalo kao greška i odstupanje od prave religije. Bezbožništvo o kojem ovde govorimo nije ateizam. To je samo stanje uma koje bi mogli imenovati – zaboravljenost prave prirode sebe a posledično i svega ostalog. A pravi teizam bi bio konstantni samadi Rajskog Vrta, iznad Bezdana. Ali pošto smo ispod Bezdana mi moramo da radimo dharane da bi se približili i održali tu svest o sebi i svojem pravom poreklu, svojoj pravoj prirodi.
Otuda rezon da je sve ispod Bezdana lažno osim simetrale Srednjeg Stuba. Jer u trodimenzionalnom prostoru i svaka stvar uvek, bez obzira iz kojeg ugla gledali, daje nepotpunu sliku. A tu igru svetlosti i senke je lepo objasnio naš rođak, Leonardo Pobednički u svojem Traktatu o slikarstvu.
Može čovek da bude i ateista a da nije bezbožnik. A može čovek svaki dan da ide u hram a da je bezbožnik. Sve je stvar uma, ili srca, kako vole da kažu neki religiozni ljudi.
Izgleda da je cena evolucije da smo povremeno bezbožnici, da povremeno zaboravljamo boga da bi ga se posle setili i anulirali razliku potencijala. Postavlja se pitanje da li je moguće stvoriti razliku potencijala (koja je nužna i koju kasnije treba anulirati) a ne zaboraviti boga? Drugi problem je što se često dešava da se i prilikom anuliranja razlike potencijala, dakle prilikom uravnotežavanja, kada je ‘čovek u bogu’ zaboravi na boga. Dešava se i to.
Ne volim izraz vernik. To je nekako za um uvredljiv izraz. Prva asocijacija mi je na slepca i glupaka koji ništa ne vidi i ne zna (i pored očiju i uma) i zato veruje. Takvo verovanje isključuje znanje i moć a podrazumeva nemoć i nadu. Isto tako ne volim ni izraz ne-vernik. Zato jer taj pojam je prostituisan i stigmatizovan i već sam po sebi je negativan. Ali mnogo više volim stav nevernika nego vernika. Nevernik sumnja a ko sumnja istražuje, otkriva, uči, napreduje. Od svih tih religioznih i psiholoških pojmova, najviše volim precizne pojmove – božiji čovek i bezbožnik. Zato jer su najprecizniji, tačno se zna šta predstavljaju i jasno izražavaju narav čoveka koji spada u njihovu kategoriju, klasifikaciju. Jer religiozno i inicijacijski gledano postoje samo te dve kategorije. Čovek jeste sa bogom u sebi, u bogu, ili izvan boga, bez svesnosti boga u sebi i čak bez ikakve svesnosti o bogu. Nema trećeg, nema ništa između. Čovek može i najčešće jeste malo u jednom stanju svesnosti a malo u drugom.
Vera kakvu poznajemo danas je neuspeli abortus pokušaja prosvetljenja. Vera i danas propagira čuda. Čuda su za budale. Danas ljudi neće da veruju u čuda. Ili barem sve manje veruju u njih. Radije ih stvaraju i tek tada veruju u njih. Ali to više nisu čuda.