Kategorije
Drvo života Kabala

LIV. Drvo Života – metode vežbanja

Mi ništa ne očekujemo i uporno vežbamo

    Ko zna kako se vežba? Sva pravila koja su ljudi napisali o vežbanju su to uradili za nečije dobro. Ali ne mora to da znači da je to pravilo-vežba i za vas dobra. Jednostavno, dotično pravilo nije kompatibilno sa vašim karakterom. I to je dovoljan razlog da tražite nešto drugo, novo, bolje. Kod vežbanja potreban je kontinuitet, istrajnost. Ali i pored svih napora i odricanja tu mora da bude i izvesna doza hedonizma, udobnosti, ili barem tihog zadovoljstva, čak i prilikom najzahtevnijih vežbi. Asana treba da je bez bola, ona treba da je prijatan odmor za telo da bi um mogao da radi na sebi. Čak i ako po stoti put vežba neke harmonije muzičar oseća izvesno zadovoljstvo kod svakog ponavljanja. Isto je i kod dharane. Još ako je i kod stotog (i svakog sledećeg) ponavljanja prisutan faktor kojega zovemo dečija radoznalost, onda ste na pravom putu. Dobra je svaka vežba koja nas dovede do rezultata. Ali, zapamtimo, mi ništa ne očekujemo i uporno vežbamo!
    Današnji tempo života nam nameće ekonomiju i vremena i energije. Zamislite koliko ste danas izgovorili nepotrebnih reči i koliko nepotrebnih pokreta telom ste napravili?! Sve je to rasipanje energije. Koliko minuta ili sati ste proveli pred televizorom? Deo toga je bio nužan zbog tekućeg informisanja i edukacije ili zabave koja treba da je punjenje akumulatora. Ali sigurno je to vreme pred ekranom bilo duže od potrebnog. Da ne tražimo ostale momente rasipanja energije, i to je dovoljno. Samo reči i pokreti. I u svemu tome vi jedva nađete deset ili dvadeset minuta za vežbu. Zamislite da svu tu energiju i vreme upotrebite za vežbu od sat vremena svaki dan?! Ako je to prava vežba, vi već za dva meseca postajete druga osoba. A za godinu dana, ne smemo ni da pomislimo!
    Svaka situacija može biti iskorišćena za trening, poboljšavanje sebe. Ne moraju to da budu klasične vežbe, ja ih imenujem vežbe sa protokolom. Mogu da budu i u domaćoj atmosferi, za vreme čekanja autobusa, čak i u disko klubu, a o čekanju devojke, semafora, lifta ili na blagajni, da ne govorimo. Pogledajte čoveka koji svako jutro ustaje rano i ide na posao, radi osam ili deset sati i vraća se kući. Svaki dan isto! Pogledajte sportistu, svetskog prvaka koji svaki dan trenira veoma naporno. Svaki dan isto, jednoličnije i monotonije nego čak kod onog prvog. Šta mislite, ima li tu fanatizma? Ili mazohozma? Naravno, u izvesnoj meri, ali još uvek je u tome više hedonizma, jer u protivnom sve gubi smisao. Ko bi rekao da su tu i nenormalne stvari? U izvesnoj meri su nužne jer time se postižu veliki rezultati, mada ni to nije garancija. A mnogi bi hteli da sa pet minuta dnevno papagajskog pevanja (pa čak i ako su to najbožanstvenije mantre) postignu rekord?! Ne ide to.
    Drastična vežba dharane – počnite na primer u 14,oo sati a očekujete telefonski poziv  između 14, 45 i 15,oo, i vi radite vežbu do telefona bez obzira kada usledi. A može se desiti da usledi i oko 15, 30. Ali vi radite vežbu do poziva, koji recimo usledi u 18,oo časova!!!
    Već sam pomenuo da student može (i treba) da postane druga osoba. Znači da takav kakav jeste u stvari ne valja?! Sada on nije dobar i nije vredan i zato treba da postane drugačiji nego što sada jeste. Na kraju i on sam to želi. A kakav je sada? Sada je on samo logična posledica i nastavak svojih roditelja, okoline, porodice, religije, ali ipak je najviše od svojih roditelja, dakle svojih Chokmaha i Binaha. I zato nije dovoljno dobar jer ne zna ništa i nezadovoljan je. Jer da nije nezadovoljan ne bi naleteo na našu nauku. Dakle, njegovo ‘iznad Bezdana’ mu je dalo nešto sa čime on nije zadovoljan i pokušava da to promeni. Oni koji su zadovoljni onim što su dobili od ‘iznad Bezdana’ ostanu nivo svojih roditelja ili naprave mali korak napred i svu karmu i obaveze prebace na svoje potomke. U svemu navedenom leži objašnjenje da svaki čovek ima klipote Chokmaha i Binaha i da su skoro sve neravnoteže na nižim nivoima samo posledica neravnoteža u ta dva sefirota. Zato zagovaram teoriju da treba raditi, uz korak po korak odozdo ka gore, takođe i na svim sefirotima istovremeno, koliko je to čovek sposoban. Amen. Neki to zovu preskakanje, preticanje, itd., ali praksa je pokazala da je to najbolje.

    Zašto učenje ili čitanje, ma kako koncentrisano, nije dharana? Dharanom (pokušavamo) da slušamo sebe, i slušamo sebe i nešto ćemo čuti. Čitanjem ne slušamo sebe nego ono što čitamo. (O dharani vidi knjigu  Kabalistička struktura mikrokosmosa). Dharana je najteži deo od svih osam udova joge. To je pravi rad i to je najteži rad. To je i inače najteži rad kojega čovek može da se prihvati. Kao što pratjahara sama pređe u dharanu tako može da se desi i sa dharanom, da se prelije, pređe, postane djana. Samo ako dharana dovoljno dugo traje. U stvari uspešna dharana je već djana. Dakle dharanu treba započeti vežbati i sve više i više i više i duže tako da se dostigne dva sata dnevno, pa pet sati dnevno pa do tačke da je čovek u dharani celo vreme budnog stanja tokom dana i onda se spontano dešava djana a ubrzo i samadi. Iz djane se lako pređe u samadi. Rad do samadija je u stvari dharana.
    Zapitajmo se koliko vremena tokom dana nismo u dharani? Svo vreme osim kada je vežbamo. Znači ako je vežbamo 20 minuta na dan onda nismo u dharani 23 sata i 40 minuta. Katastrofalan razmer! Kada smo ekstremno udaljeni od dharane? U ekstremnim ushićenjma, čak i kada nas neka knjiga ili film povuku za sobom. Svega toga treba biti svestan.
    Beskonačno asocijativno odmotavanje klupka uma. Tako bi mogli nazvati um bez kontrole, um koji radi sam od sebe. To još uvek ne znači da je to nečisti um ali to postaje nakon par sekundi. Taj čisti um sa beskonačno mogućnosti je predstavljen sa ATU 0. Epitet – asocijativni – je tu da izrazi način uvek novonastajuće misli koje imaju neku vezu sa prethodnom kao i sa sledećom. Neka asocijativna veza postoji čak i ako se koncepti i subjekti tih misli veoma razlikuju. To je kod ‘zdravih i normalnih’ umova. Ta asocijativna veza ne postoji kod dinamičkih umova, umova punih unutrašnjih tenzija, punih ograničenja kao i kod psihički neuravnoteženih umova (mada su i oni diskutabilni). U stvari svi navedeni su diskutabilni jer i kod njih moraju postojati neke asocijativne veze. Normalan rad uma u svakodnevnom životu zahteva kontrolu koja sama uzrokuje prekide tih spontanih asocijativnih lanaca i nameće svoje koncepte po volji subjekta. To je znak da um gospodari sobom. Ako se dese neki prekidi, spontani prekidi tih asocijativnih lanaca ili spontani prekid voljnog toka misli, tada je to ili halucinacija ili božija inspiracija.
    Postoji i blaži i sporiji oblik dharane a to je konstantno biti svestan sebe čak i ako nešto drugo radiš. Nije to tako teško kao što ozbiljno zvuči. To je blaža dharana ili ‘paralelna dharana’. Ali je veoma korisna za izvođenje kada nemate uslova za pravu dharanu. Po mogućnosti slušati svoj zvuk u ušima i biti svestan sebe i istovremeno čitati knjigu, ljuštiti krompir, hodati po ulici, itd.. To je veoma teško ako su drugi ljudi tu i treba sa njima da razgovarate. Ali treba pokušati. Inače prisutnost ljudi je najveća smetnja dharani od svih mogućih faktora, ako gledamo samo normalne životne okolnosti.
    Mnogi ljudi kada vežbaju dharanu i kada im je vežba ‘slaba’ jer imaju puno smetajućih misli i moraju da se sa njima bore, da ih odbacuju, smatraju da takva vežba nije dobra, nije kvalitetna, nije znak napretka, čak je smatraju i stagnacijom. I sam sam imao takve rezone. Ali baš takve vežbe su najveći napredak. To su mentalni sklekovi. To je čišćenje korova, tada se pridobija snaga volje. To je najvažniji deo treninga. To je prava borba i ojačavanje. Zato se treba usmeriti na ignorisanje svih misli a ne misliti na kvalitet vežbe. Neka posle takve vežbe um bude zadovoljan jer je uspešno odolevao ‘stoglavoj aždaji’, jer joj je time smanjio moć a sebe ojačao, a ne treba da bude nezadovoljan jer nije dostigao djanu.To je veoma važno. To je borba, to je rad koji ne može biti bez rezultata. Otuda je dharana rad, naporan rad. Važno je da se borimo bez strasti za rezultatom. Tom borbom ojačavamo bez obzira da li se to odmah vidi ili ne.
    Svako se razlikuje od svakoga (mada ima sličnih) a ja sam u svojoj različitosti od svih ostalih uvek tendirao improvizovanju sa svime. Zato sam sve vežbe i sva pravila prilagodio sebi, kreirao sam svoj način i vremenom ga menjao shodno situaciji, napredovanju, itd.. Nisam se slepo držao nijednog pravila osim pravila da treba vežbati. Jedini zadatak je bio da treba da delujem u izmenjenim okolnostima.
    Treba biti upoznat sa svime (što ne znači da treba sve pročitati, mada puno toga treba pročitati) ali ne prihvatiti sve. Čak samo minimum prihvatiti. I što pre sastaviti svoj sistem. A da bi stvorili svoj sistem koji treba da je stabilan morate biti upoznati sa svime. Istovremeno treba znati da – kad zaboravim sve dobijam prave odgovore! Kad zaboravim sve o sebi um mi postaje svež! Time ga održavam uvek u sadašnjosti. Uvek je mlad. A mlad um je uvek bliži samadiju. Kada ne očekujemo ništa tada možemo da budemo ono što jesmo. Zato ne treba ništa očekivati i uporno vežbati.
    Trenirati znači ponavljati. Svako ponavljanje pre ili kasnije postane monotono. Ponavljanjem neobično postaje obično. Ponavljanje mirovanja je najteže ponavljanje ali to je najbrži trening. Mirovanje i uma i tela. Kako početi? U zavisnosti od okoline, nivoa, podneblja, svesti o sebi, itd.. Sve to treba uvažiti. Jer ako se striktno držimo nekih spisa o jogi (na primer), može nam se desiti da za jamu i nijamu utrošimo par godina što je besmisleno. Cilj je stanje uma koji se ne vezuje ni za šta. A kada imamo to stanje uma tada možemo svoj um da usmerimo  u bilo šta sa mnogo većim intenzitetom, ili da što je još bolje, ostanemo u tom stanju ne-vezanosti a da i dalje živimo kao i pre. Najbolje vežbanje je ništa ne raditi. Doslovno. Najteže je zasukati rukave i ništa ne raditi. Ako se to uspe onda se sve samo uradi!
    Ali i pored tog hedonizma kojega uvek zagovaram (prvo, jer je stvarno potreban i drugo, zbog moje urođene merkurovske sklonosti eskivaži) situacija u kojoj si, ma kako ona bila teška i bez uslova za vežbanje, za tebe je idealna i vežbaj u njoj koliko možeš. Tvoj zadatak je da daješ maksimum od sebe, najbolje što možeš, najbolje što znaš, jer više od toga nije ni moguće. Verujte mi, to će se i bogu svideti! Nemojte da tražite bolje uslove i da opravdavate svoje ne-vežbanje jer ‘nemate uslove’. Mnogi talentovani ljudi izgube inkarnacije tražeći bolje uslove, bilo da se radi o studentima joge, muzike, kabale, ili sportistima i slikarima.
    Dakle, najbolji način vežbanja i cilj vežbanja je biti ono što jesi. Nije važno šta ste, važno je da to ne negirate. Ako ste indiferentni onda ste najbliži onome što stvarno jeste. Opet (ne)logična kontradiktornost. Vežbate žestoko a indiferentni ste!? Ali ceo život se dešava u tom apsurdu samo ga nismo svesni. Da smo svesni, pitali bi se – zar je cilj umreti bogat? A ogromna većina (98%) se trudi da baš tako umre. Malo ih se trudi da umru mudri. Jer ne znaju da će im na Sudnji Dan mudrost biti važnija od materijalnog bogastva. Samo kada je čovek indiferentan, a indiferentan je ako mu je svejedno ako zna da će umreti sledeće minute,  ima smiren i jasan um. Ako trčimo za bilo čime, za ženskom, za novcem, za tortom, za zecom, nismo indiferentni. I ne umiremo spokojni. Možda bogati, ali ne spokojni. A bogastvo u Dvorani Maat nije ništa bolje rangirano nego spokoj. (Oprez! Nisam rekao ni da su poštenje i nevinost visoko rangirani! Oni su samo komponente mudrosti i tako su rangirani!).
    Zamislite ovo – jednostavno, iz dosade, celim svojim bićem razmišljate o razmišljanju. Šta tu treba dodati? Ništa! Samo vežbaj i ne pitaj previše. Vežbaš zbog vežbanja. Djana nije cilj, cilj je vežbanje dharane. Bez strasti za rezultatom. Bez motiva a sa tendencijom. Kontradiktorno, apsurdno. Baš kao i život. Ako nas neko pita – zašto vežbamo, odgovor je da smo pravilno postavljeni u duhu, da imamo indiferentnu kontrolu svega. Ali još pravilniji odgovor je – da se događa vežbanje!
    Mnogi očekuju da se od dva rituala pomeri planina. Za pomeranje planine potrebna je ekvivalentna kritična masa energije. Isto je i kod očekivanja izuzetnih rezultata kod rituala. Za izuzetnu stvar treba povući izuzetan potez ili običan potez ponoviti dovoljan broj puta dok to ne postane izuzetno. Postoji tačka kada kvantitet postane kvalitet. Ako je tih ponavljanja potrebno puno to je samo znak da ili se nešto pogrešno radi, ili se startuje iz energetskog deficita, ili je cilj previsok, nerelan, ili možda bogovi iz nekih svojih razloga sprečavaju realizaciju. Praksa je pokazala da je drugi navedeni faktor najčešći uzrok neuspeha, a zatim sledi prvi faktor. Ako želite promenu u vlastitom software-u, umu,  znači da hoćete da imate drugačije stanje svesti, onda treba da posegnete za metodom, sredstvom, koje to omogućuje, dakle nešto što pre niste uradili, probali, pokušali. Nemojte ništa da jedete sedam dana i sigurno će uslediti promene u svesti. Zatim ponovo jedite kao i pre i opet će uslediti promene, koje će verovatno biti povratak nazad. I kod najobičnijih i najjednostavnijh rituala je moguće i treba improvizovati. Dodati nešto svoje a da se ni malo ne povredi konstrukcija rituala. Dodati nešto svoje čime se efekat i snage povećaju, kvadriraju, kubiraju. Uključiti bilo šta, neki svoj miris, muziku, sliku, stimulisati neko čulo do krajnosti, samo da bi se što brže i što lakše sakupila ili aktivirala dovoljna količina energije za materijalizaciju željenog. Treba otići u neko drugo stanje svesti, sve upotrebiti, biti u ekstazi a sa slikom željenog. Ne postiže se sve sirovim giljanjem. Treba dati šansu malo i bogovima da nešto urade. I oni će to rado učiniti.
    Počinjemo sa kontrolom tela, nastavljamo sa kontrolom nagona i završavamo sa kontrolom uma. Dakle, Guf, Nefeš i Ruach. I to je sve! Asana je kontrola tela, ona uvek u jednom momentu postaje nesnosna. I zato je ponekad dobro započeti asanu čak i u neudobnoj pozi ili kada su mnoge okolnosti nenaklonjene, kada je fizičko stanje slabo, kada su zvuci, neudobnost, hladnoća, vetar, kiša, i druge smetnje prisutni. Sve to treba pokušati, kao i najudobnije poze. Ali svaka od tih varijanti u jednom momentu postaje nesnosna. Istrajte!
    Šta su uzroci slabe koncentracije ili uzroci stalnih prekida i pored velikih napora praktičara? Podvodne hridine, kako ih ja zovem. Ako je dno reke ravno, tada nema valova na površini. Te podvodne hridine prouzrokuju valove na površini reke. Ne možemo mi da ispeglamo površinu vode, jer to je samo posledica, bez obzira na napore i ‘silovanja’ uma. Treba da otklonimo uzroke, te hridine. Ili da toliko povećamo reku tako da te hridine postanu minorne i da njihov uticaj ne dopire do površine. Ali to je teško ili je nemoguće.
    Važno je pitanje – odkuda te hridi? To su sve traume, šokovi, bolna iskustva, odbijanja, strahovi ili drugi emotivni šokovi koji su se dogodili, uglavnom tokom detinjstva. A toga je bilo kod svakoga. Zatim svaka nagomilana briga, možda čak i bolest, astro aspekti, itd.. Te podvodne hridine su slike iz prošlosti (kako to neki zovu), ili kamenje prošlosti, kamenje vremena, kamenje karme (kako ja to zovem). Mnoge od tih hridina je nemoguće pobediti, razbiti, rastvoriti samo dharanom. Za mnoge od njih su potrebne (samo)inicijacije ili neki drugi oblik detonacije, miniranja, kontra šoka, itd..
    Jedan od uzroka prekida tokom vežbi dharane je i stalno ‘žuborenje’ uma, jer um uvek nešto melje, žvaće, nečim se bavi, jer je to njegova priroda, uvek je nečim zaposlen, aktivan je. Okolni faktori to ili smanjuju, ili ignorišu ili stimulišu. Svi štrčeći događaji štrče, izbijaju u prvi plan, ili iz prošlosti (memorije, baze), ili iz sadašnjosti. Kao što su snovi u stvari prekidi u procesu spavanja. I snovi su znak nečeg takvog, nečeg štrčećeg. Zato je najbolje spavanje bez snova kao i dharana bez misli.
    Smisao je biti dobar u onome zbog čega si ovde. Ako si tu da budeš taksista ili profesor, keramičar ili umetnik, budi dobar u tome. Mene su često pitali zašto studiram kabalu, vežbam jogu, pa to su nekomercijalne, nekonvencionalne, nepraktične stvari? Uvek sam odgovarao – da budem dobar u tome! Ako je to smisao mojega postojanja onda treba da budem dobar u tome. Čak i ako je cena po deset sati studiranja na dan, i to je OK! Samo da budem dobar u tome. Ako čovek radi najkonstruktivniju stvar i najtraženiji posao a ako nije dobar u tome, on je samo prosečnjak i bez njega se može. A onaj bez koga se može ne nedostaje nam, njega brzo zaboravljamo. Ali oni istinski dobri su uvek traženi. Zato svaka moja vežba, ritual, trening, studij, itd., je tu samo da budem dobar u tome. Svi ostali ciljevi povezani sa time su sekundarni i manje su važni. Zato kada vežbate dharanu, vežbate je da budete dobri u toj vežbi a kasnije vežbate zbog vežbanja a kasnije se vežbanje događa, a vi celo vreme napredujete. Samo bez strasti za rezultatom! Tesla je rekao da ‘ideje ne dolaze ako radite za novac, ali preplave čoveka kao Nijagara ako je slobodan’! Nije umetnost raditi ono što svako zna da radi. Jer to svako zna da radi! To znači biti u gomili, u masi, deo mase. Tada je subjekat podvrgnut onome što ja zovem ‘paklenost običnog’, ili ‘paklenost normalnog’. Zato treba raditi nešto što drugi ne mogu. Treba biti redak. Tada si vredan. Zlato je retko i zato je vredno. (Ali ne samo zbog toga, ha!) Postoje dve vrste umetnika, oni kreativni i oni koji dobijaju nagrade. Ako se slučajno desi da kreativan umetnik dobije nagradu onda je on jedan u deset hiljada, i tada je to Maurice Asher, Eric Clapton, Emir Kusturica, … Isto važi i za naučnike. Zato uvek naglašavam da u svoje vežbe treba ubaciti entuzijazam, radoznalost, hedonizam! Ako je ikako moguće. Kažu da je Darwin rekao da je čovek sišao sa drveta. Ali ovi današnji ljudi kao da su sišli ili najverovatnije pali sa veoma visokog drveta, i to na glavu! Zato su im potrebni žešći treninzi.
    Jedan veliki čovek kojega veoma, veoma cenim je rekao da je uspešnost njegovih rituala bila oko 40%! Samo?! Dugo nisam mogao u to da poverujem. Jer po mojim rezonima sve ispod 70% je neuspeh. Uspešnost mojih rituala je 70%. Ako uskladim dostupnost cilja i uspostavim magičku vezu, moja uspešnost je 90%. Ako se ispune ti uslovi, takva uspešnost treba da je kod svakoga. Jednom prilikom sam polagao jedan ispit iz nekog stranog jezika. Moje realno znanje je bilo za maksimum ocenu 7. Ali tempirao sam Boga Reči na njegov mesec i njegov datum, prizvao ga, obožavao ga i bog me je pomilovao po glavi. Na kraju ispita profesori su mi se izvinjavali da ne zamerim jer ne mogu da mi daju 10 jer čak i neki pripadnici njihovog naroda ne dobijaju 10! Zato se nadaju da neću zameriti ako mi daju samo 9! Naravno da nisam zamerio jer ipak je moje realno znanje bilo samo za 7. Neka je blagoslovljeno sjajno božanstvo koje uvek stoji na pramcu Ra-ove barke!
    Poznajem slučajeve da su ljudi eksperimentisali na razne načine. Na primer, dok ljušte krompir ili dok peru posuđe ne otvaraju usta, dok su reklame na TV oni rade dharanu, dok hodaju ulicom kontrolišu svoje disanje, svako čekanje iskoriste za mini trening, čak i ako odu na utakmicu to je šansa za dobar trening (ili pokušaj treninga) da ostanu opušteni, ili kada odu u disko klub, ili trening mirnoće kada se ugleda izazovna osoba suprotnog pola (bez obzira da li joj pristupe ili ne; još bolje je ako joj pristupe, jer rep među noge je najlakše)… itd., itd.. Dakle, načina i mogućnosti je bezbroj u svakoj životnoj situaciji. Što su okolnosti dinamičnije, neka to bude još veći izazov. Svakodnevne životne okolnosti nude bezbroj mogućnosti za vežbanje strpljenja i koncentracije. Svaki otklon nudi mogućnost ‘korekcije’. Što je situacija haotičnija, veća je mogućnost i potreba za uravnoteženjem i mirom. U situacijama opasnosti, čovek jer se ‘boji za svoje dupe’ se seti boga, ali u bezbroj drugih, u kojima je njegova svest veoma daleko od boga, ne pada mu na pamet da pomisli na svog Svetog Anđela Čuvara. A baš tada je to najpotrebnije. Govorim o raznim stanjima ljutine, besa, euforije ili čak duboke usmerenosti (što je oblik koncentracije ali ne i dharana) u nešto a koja je ipak otklon. Jer ti nisi ono što misliš da si, ti si ono što misliš. A uvek treba misliti, treba biti svestan da si ti svoj Sveti Anđeo Čuvar, treba biti svestan tog jedinstva. Amen. Sretno vam bilo!
    Kada su prisutni osećaji dosade i praznine, kada nam ništa ne paše, tada jedva čekamo da prođu ta stanja, um je ili u ‘leru’ ili u grču. To su idealna stanja za vežbanje. Tada doslovno treba ‘uhvatiti’ sebe i svoj um, detektovati da je u takvom stanju i preusmeriti ga. Takva stanja još nisu ‘otišla toliko daleko’ u sanjarenja i (p)lutanja, zato je umu lakše da sebe uzme u svoje ruke. I pošto su me mnogi pitali, da ponovim: Crowley je rekao: ‘Prizivaj često!’, a ja sam rekao ‘Prizivaj uvek!’ Dakle, vežbaj uvek, ceo dan dok si budan. U što većoj buci života da si, veće su mogućnosti za vežbanje a i potrebe za vežbanjem su veće. Zato jadikovanje da ne postoje uslovi za vežbanje su besmisleni izgovori. Ne moram da vam govorim da treba svaki dan da sedite nepomično 10 minuta a zatim 20, 30, 90 i da vežbate pranajamu i dharanu. To piše u svim knjigama. Ja govorim o nadgradnji toga. Važne su tri stvari: prva je – vežbati; druga je – vežbati; treća je – vežbati! Samo nemojte da pomislite da ja nekoga teram na nešto.
    Još jedno upozorenje ali koje se odnosi samo na ozbiljne i istrajne praktičare, dakle, one koji već konkretno rade. Treba uvažiti tri ravnopravna faktora prilikom vežbanja, odnosno na sva ta tri fronta treba da se napreduje ravnopravno. To je čak i uslov da se daleko napreduje. Koncentracija misli, nivo etike i fond znanja. Jer ako se to ne uvaži, pre ili kasnije se budi sedmoglava (ili osmoglava) aždaja i neka od tih glava ili više njih, praktičara hvata za vrat. Te aždajine glave ili opasnosti poznajemo pod mnogim konvencionalnim imenima: neravnoteže, klipoti, kompleksi, Apep, mali ego, itd.. Danas čovečanstvu nisu potrebni prosvetljeni a nepismeni, niti prosvetljeni a društveno neaktivni ili društveno nepismeni, niti ljudi sa magičkim moćima a sa etikom lopova, niti doktori nauka koji su to postali zbog novca, niti kilavi ljudi sa vrhunskom etikom, niti slepi vernici sa znanjem deteta, itd., itd..
    Ta tri navedena faktora su uslovi da za sebe možemo da kažemo: Mi ništa ne očekujemo i uporno vežbamo!