Svaku mitsku priču je moguće ukalkulisati negde na Drvo Života ali i objasniti je preko Drveta Života, bilo da je to Noetova barka ili Abrahamovo žrtvovanje prvorođenog sina Izaka.
Iznad Bezdana je apsolutno sve šta je moguće. Ispod Bezdana je ono što je vredno da postoji, što može da se koaguliše. Noetova barka je spisak onoga što je vredno da pređe Bezdan odozgo ka dole. Klipoti su šverceri na toj barki, procenat prljavog posla koji je često nužan u opštem projektu. Samsona i Dalilu treba gematrijski analizirati.
Ako bi sakupili sve mitske priče svih naroda i religija na planeti tokom cele istorije homo sapiensa, sve bi ih mogli ukalkulisati na Drvo Života. U zavisnosti od kompleksnosti i kompletnosti mita, priče, i položaja na Drvetu Života mogli bi da ustanovimo i vrednost, savršenost dotičnog mita ili religije. Svi ti mitovi predstavljaju neke odnose, neke oblike saradnje među sastavnim delovima Drveta Života. Dakle, svaki sefirot, svaku stazu je moguće objasniti preko nekog mita iz neke tradicije. I tako otkriti karakteristike te staze i tog sefirota. I time doći do razumevanja zašto se taj faktor nalazi baš tu na Drvetu Života, na dotičnoj poziciji.
Isto tako svi panteoni svih religija i naroda sa celokupnom dinamikom koju ti panteoni imaju, se mogu smestiti na Drvo Života. Dakle i japanski Izanagi i Izanami i Titani koje je Zevs pobedio, i Šiva i Šakti, jin i jang, rimski panteon i vudujski mait-de-tete kao i Noetova barka. Šta je u stvari sadržina Noetove barke? Samo spisak onoga što je vredno i sposobno da pređe Bezdan ka dole, što može da opstane ispod Bezdana, što može da pređe i preživi Veliko More. I isto tako to je spisak šta sve čovek treba da spozna, osvesti u sebi da bi bio kompetentan da se odvaži za prelazak Bezdana ka gore! Svaka životinjska vrsta koju je Noe uzeo sa sobom ima svoju funkciju u životinjskom krugu, u procesu održavanja života na planeti. Sve ispod Bezdana ima svoju funkciju u opstanku svega ispod Bezdana, jedna cigla u tom zidu koji se zove život. Čovek je veštačkom genetikom posegnuo u to. To je korekcija sadržaja Noetove barke!!! Može biti opasno i biće opasno!
Ali sve ovo još ne znači da je nekim panteonom i njegovom mitologijom ‘pokriveno’ celo Drvo Života, da bogovi panteona pokrivaju sva područja koja sadrži Drvo Života, niti da dinamika nekog panteona pokriva sve moguće relacije i odnose i situacije koje sadrži Drvo Života. To je možda moguće ako spojimo sve panteone zajedno, mada ni tada nisam siguran.
A sada pogledajmo malo praktičnije. Da li je gesta Hronosa da jede svoju decu pokušaj sprečavanja pada ispod Bezdana, pokušaj da se sakriju posledice njegovog ‘izvornog greha’ jer je već bio u odnosu sa Rejom? Možda, ali to je usko hrišćansko objašnjenje (ako hrišćanstvo uopšte ima objašnjenje toga), ali to nikako nije jedino objašnjenje. Naravno da to nije bilo moguće kao trajno rešenje i pobuna Zevsa bi se desila pre ili kasnije. To je takođe pokušaj Hronosa, Saturna da sve učini statično, jer on je spori, statični bog, a ispod Bezdana je strahovita dinamika. To je pokušaj da spreči evoluciju i da održi pasivnost koja je bila u Rajskom Vrtu. On je spor, miran, dosadan, težak, olovan bog. Ta dinamika, otklon, razlika potencijala uzrokuje još mnogo drugih stvari i još nije momenat, zato sve to treba sprečiti i pojesti svoju decu. Treba sprečiti to more žalosti koje nastaje ako se dogodi ‘izvorni greh’, puna involucija. Jer u krajnjoj liniji, pre ili kasnije ta njegova deca dolaze k njemu, ponovo da ih on pojede. I to sama od sebe dolaze. Sva izmučena i stara nakon napornih života. Zašto im onda priuštiti ta mučenja?! Zato je besmisleno da se bilo šta dole dešava. Zato ih je odmah pojeo. Ali koza Amalteja, ženski ekvivalent Pana, je othranila Zevsa kojega je majka Reja uspela da sakrije. Zevs je porastao i pre ili kasnije je bilo za očekivati da se dogodi pobuna, jer dinamika je toliko uzela maha da je ugrozila Hronosa. Involucija se je dogodila i već je tekla evolucija. Zevs je tom pobunom i pobedom izborio sebi izvesna prava (velika prava) ispod Bezdana, ali samo ispod Bezdana, mada nije sasvim neutralisao prava Hronosa. Jer i dalje je sve ispod Bezdana smrtno i vraća se Hronosu, odnosno Hronos i dalje jede svoju decu ali sada samo kada im je vreme za to, a ne kao pre odmah nakon rođenja. Mada je pitanje da li ih je on odmah jeo, onako iz sportskih razloga, kako je to u mitu morbidno predstavljeno. Salvador Dali je to još morbidnije predstavio na svojoj poznatoj slici, mada mnogi ljudi to tako zamišljaju i doživljavaju. Dakle, Zevs se je izborio za izvesno vreme koje dobija svako inkarnirano biće. Dobijanje vremena inkarnacije.
Dakle, Hronos, Vreme (otuda reč hronologija, Saturn – sat) jede sve. Slično onome – vreme leči sve. Sve ispod Bezdana je limitirano vremenom, dakle ima svoj ‘rok upotrebe’. Hronos ih ne mrzi. Bilo bi malo morbidno da on mrzi svoju decu mada ih ipak na kraju sve pojede. On ih čak i voli na svoj strogi, disciplinovani način. Zato ih konstantno i stvara. On ih pojede kada im prođe vreme. Kada postanu dekadentni, nefunkcionalni, suvišni, nekorisni za evoluciju, ma kako to nama smrtnicima sa uskim uglom gledanja izgledalo. Identično se ponaša i bog Šiva. Mi uvek gledamo ispod Bezdana i teško nam je da razumemo poteze bogova iznad Bezdana, a tamo predsedava Hronos i druga ekvivalentna božanstva.
Apolon je veoma često imenovan i kao bog zdravlja, mada je dominantni epitet da je on lep. Oboje ima veoma utemeljen smisao. On je lep, najlepši bog, jer korespondira sa Tifaretom a što znači Lepota. Lepota sjaji, blješti kao Sunce. Zdravlje je harmonija, bolest je disharmonija. Tifaret je u harmoniji sa svime, tu nema zastoja ili ograničenja koji bi uzrokovali bolest. Mada, to je Apolonov sekundarni epitet jer su kompetencije za zdravlje prenete na Apolonovog sveštenika Asklepiusa. Apolon predstavlja odsutnost bolesti i uzroka za bolest a drugi bogovi su kompetentni za lečenje, da ne kažemo svaki po malo.
Dinamika iz svih mitova se konstantno dešava i danas, kao i inače tokom celokupnog vremena, da ne kažemo istorije. Samo je ta dinamika danas ekvivalentna trenutnom momentu evolucije, trenutnim sredstvima koja su u upotrebi, odnosno koja je čovek uspeo da osvoji, usvoji, spozna, stvori. Dakle, današnji Asklepius manje koristi trave a više hirurške lasere, Ares ne koristi koplja nego bespilotne avione, Zevs upotrebljava Službeni list, Hermes satelite i internet, itd.. Ali suština, kostur njihovih mitova je osovina oko koje se svo to funkcionisanje i danas vrti.