Kategorije
Drvo života Kabala

LVIII. Drvo Života: makro-mikro kosmos

„Čovek je (samo) bog smanjen do veličine čoveka. Bog je (samo) čovek povećan do veličine boga.“

    Drugim rečima, čovek (mikrokosmos) je u stvari makrokosmos smanjen do veličine čoveka, a makrokosmos je samo čovek povećan do veličine makrokosmosa. Dakle, sve što postoji i što se dešava u čoveku, dešava se ekvivalentno ali u makro razmeru i u univerzumu. I obratno. Sve promene i atomske eksplozije u univerzumu se dešavaju i u čoveku samo na mikro novou kojega organizam homo sapiensa može da podnese. Drvo Života je najsavršenija shema, vizuelni prikaz koji sve to izražava. Konstitucija čoveka, mentalno-astralno-fizička je logičan rezultat te istovetnosti. Otuda rečenica da je bog stvorio čoveka po svojem izgledu. Posledica te istovetnosti je i broj prstiju na udovima, fizički izgled, telesna temperatura, itd., i pored mnogih različitosti koje svakog čoveka čine unikatnim (DNK, krvna grupa, otisci prstiju, itd.).
    ‘Ako prihvatimo tvrdnju da je materija sastavljena od elektrona koji su osnova električne energije, približavamo se gorenavedenoj ideji. Svaki atom elementa je sastavljen od pozitivnog nukleusa oko kojega kruže po orbiti negativno električni elektroni. Dakle to je planetarni sistem u mikro obliku. Naše fizičko telo koje je sastavljeno od milijardi atoma je dakle kosmos koji drži na okupu i kojega kontroliše i vodi jedna volja. Vibracije planeta oko Sunca su relativno spore tako da ih možemo registrovati običnim našim čulima’.
    Zbog tog zgušnjavanja, smanjivanja boga do veličine čoveka, sve se smanjuje, ukalupljuje u manji volumen i u vreme, dakle tu je ograničenost volumenom i ograničenost tog volumena u vremenu. Smanji se vreme, ili preciznije, ograniči se vreme postojanja tog koagulata, determiniše se trajanje. U tako malom volumenu i sa svojom svešću, to biće sebi postavlja pitanje – ko sam, šta sam, odakle dolazim i kuda idem, i zašto sve to? Sva ta pitanja su tu baš zbog te ograničenosti. Sva ta pitanja imaju i odgovore u tom biću ali u onom delu iznad Bezdana. Ali zbog te ograničenosti materijom i vremenom ne može da ponudi i pronađe odgovore. Tek kada to biće, svest tog bića transcendira sebe i sve svoje ispod Bezdana može pronaći te odgovore, dakle kada svest pređe Bezdan. Naravno, u zavisnosti od tipa i pređenog puta u osveštavanju sebe, mnoge te odgovore je moguće dobiti i na nivou Tifareta.
    Ta makro i mikro veličina čoveka je najbolje izražena na Adutu Đavo, u rečima, kabalističkom aksiomu Solve i Coagula. Zašto baš te dve reči pišu na tom Adutu a ne na nekom drugom, a mogle bi da budu ukalkulisane barem na još tri ili četiri Aduta? Zato što je korespondentni astro znak tog Aduta znak Jarac, Zemljani znak, ‘najkoaguliraniji’, najtvrđi znak koji ima epitet – stena. Ni Bik ni Devica to nisu. Svi Jarci su mršavi i žilavi. Ali jedna od korespondencija tog Aduta kao i znaka Jarca je i bog Pan, Sve. Otuda Solve i Coagula najbolje odgovaraju tom Adutu i predstavljaju makrokosmos i mikrokosmos, boga i čoveka, retko (veliko) i gusto (malo), vakuum i materiju.
    Jedan od osnovnih ako ne i osnovni cilj kabale je da pomoću sistema korespondencija uspostavi te veze između makrokosmosa i mikrokosmosa, da se uspostave neke paralele, ekvivalenti. Bilo da se to radi preko korespondencija od 32 Staze Mudrosti ili preko Tarota ili preko sistema 50 Vrata Binaha. Svi problemi koje čovek ima u životu ili može imati, su samo znak neuspostavljenosti veza na relaciji mikro-makro kosmos. Organ ne dobija svoju frekfenciju od svojeg makro ekvivalenta, uzroka, astromentalnog pokretača i zato slabije funkcioniše. To su ograničenja, zastoji. Otuda je reč greha – ograničenje. To je jedini greh kojega čovek može da učini. A sve ostalo je posledica toga. Sve se to beskonačno zakomplikuje kada se prepletu svi faktori istovremeno, plus čovekova slobodna volja, tako da je to konglomerat u kojem je nemoguće nazreti neku logiku a još manje te povezanosti svakog dela tela čoveka sa ekvivlentnim ‘centrima moći’ univerzuma. Izgleda da je čovek kao mala lutka na beskonačno puno konaca koji je stvaraju (koaguliraju) sa svih strana ali i trgaju (solviraju)  na sve strane. Tako koagulisana ta ganglija ima svoju slobodnu volju ali je i dalje samo kopija tog velikog mora, volumena, u kojem se nalazi. Zar je moguće uopšte drugačije. Dakle, bilo šta da ta ganglija proizvede, zaključi, odluči, izmisli, uradi, itd., ne može biti izvan tog velikog mora, volumena, makrokosmosa u kojem se nalazi i čiji je produkat. Dakle, ako je to i najveće zlo ili najveće dobro, je na izvestan način proizvod tog velikog volumena, mora, prostranstva, i na taj način volja boga i deo te beskonačne velike harmonije. Ali na mikro nivou to mogu da budu i najveće tragedije i komedije. Ograničenja koje je postavio bog su nepromenjiva i zato prihvatljiva, ali ograničenja koje je postavio čovek sam sebi su promenjiva. Apsurd je da je više zla nastalo zbog ograničenja čiji uzrok je sam čovek, njegova slobodna volja u svojoj prevelikoj ambiciji ili jednosmernosti.


    Vratimo se idealizovanoj mogućnosti da je svaka ćelija organizma povezana sa svakim faktorom univerzuma, ili svaka ćelija organizma je povezana sa svojim makro ekvivalentom u univerzumu. Makro kosmos ima neograničene sposobnosti (mogućnosti), i ako se dogodi ta veza, potpuna veza makro – mikro veza, onda i mikrokosmos, čovek, može da upotrebljava, ima mogućnost da upotrebljava te makro moći. To su toliko velike siline i toliko veliki broj mogućnosti na raspolaganju da se čovek doslovno prestraši. To je u stvari stanje neograničenih mogućnosti i sposobnosti. To je prevazilaženje ovog ograničenog nivoa svesti koju zovemo ovozemaljska, svest običnog čoveka, itd., i toliko širenje svesti da se čak i neke konstante (mnoge) ovozemaljskog života gube i nestaju, ali one i dalje postoje i čovek ih je svestan, ali ne više kao neka objektivna ograničenja, nego kao faktore koje je moguće prevazići. To je u stvari stanje samadija. A stanje samadija ne podrazumeva vreme, jer postoji samo ‘trajna sadašnjost’ jer sve se događa baš ovog momenta, sve promene, sva dinamika univerzuma je sužena, fokusirana, sakupljena u ‘ovaj’ momenat. Ne postoji fizički razmak a ni zbog njega ni vreme. Sve informacije su svakog momenta tu, subjekat, mikrokosmos sve zna istog momenta. Teško zamislivo a još teže objašnjivo. Taj samadi je konstantna povezanost svega (makro) sa svim (mikro) i to je najpotpunija moguća povezanost koja je već identifikacija. Izgleda da se manji, mikro, u tom odnosu stopi, pretopi, srasta sa (većim) ili obratno. To podrazumeva nestanak svih motiviranosti za bilo čime osim za biti, kojeg zovemo tao. To je takođe i ‘gubitak’ ili prevazilaženje i prostornih oznaka, smerova, dimenzija, i to širenje dužine i visine, ali i oznaka ispred, iza, levo desno, gore, dole. Jer tek tada je mikro u pravom smislu kopija makrokosmosa. U tom stanju nemotiviranosti i besmislenosti prisutnosti svake želje, su ostvarive sve želje. Sve u najširem smislu reči i pojmovanja. I sve su ostvarive u momentu, jer su tu, nadohvat ruke, već u ruci, ostvarene. I baš zato je svaka želja besmislena. I baš zato želje niti ne postoje. Naravno da ovde mislimo na osveštenost odnosa makro – mikrokosmos, a to znači da je čovek svestan da svaka pa i najmanja bio-hemijska-elekto-fizička-toplotna itd., promena u njegovom organizmu ima ekvivalent, uzrok, odraz u univerzumu. To znači krajnje poznavanje svoje anatomije, itd., a isto tako i krajnju sposobnost lečenja, jer tu je mogućnost uzrokovanja svih gorepomenutih promena i pojava. Tu treba dodati i izvesno polje čovekovog delovanja na mikro nivou a koje je suvereno polje tog subjekta, mada je, volumenski gledano, u telu makrokosmosa. (To je pitanje za druge analize da li ta suverenost stvarno postoji i kolika je u ovoj fazi kao i da li je smislena uopšte. Bilo da se radi pre ili posle Postignuća, a naročito nakon Postignuća, kada je usledila identifikacija). Ako to polje postoji, u šta sumnjam, bilo pre ili po Postignuću, jer ‘jedan savršen i jedan savršen su jedan savršen, a ne dva, ne, ništa su’, onda to polje koliko toliko mora da bude prilagođeno i ‘podređeno’ volumenu u kojem se nalazi. Kada to jedinstvo postoji, onda bilo koja aktivnost subjekta, mikrokosmosa, ako on kao takav uopšte još postoji, gubi smisao. Bilo koja magička operacija – priziv ili teranje – su nepotrebni. Jer svega je u pravoj meri. Kosmos znači uređen.
    U čemu se sve vidi ta podudarnost? U svemu! Sve je povezano sa svojim ‘uzročnikom’ u univerzumu i to toliko povezano da se je identifikovalo sa svojim uzročnikom, da je veličina čoveka pod znakom pitanja. Da li je takav čovek, mikrokosmos, na tom nivou još uvek na nivou i u volumenu (samo) u svojem fizičkom telu, ili je mnogo više s obzirom da je identifikovan sa svime?! Da li je uopšte moguće govoriti o tom jedinstvu, identifikaciji i još uvek operirati u materiji? Teško. To je kao savladati i 50.-ta Vrata Binaha i još uvek imati motiv za sakupljanjem materijalnih bogatstava. Mada u izvesnom smislu je to moguće, ili u isto tolikoj meri je ta identifikacija okrnjena. Okrnjena je motivom subjekta (samo ako je to neki egoistički motiv kao posledica bilo kakve neravnoteže), jer zbog postojanja tog krnjeg motiva mi ga još uvek imenujemo subjektom, a ne subjekt-objekt. U striktno materijalnom smislu znači da je čovek (subjekt, mikro) još uvek živ čovek, to nije moguće 100% ali je moguće beskonačno blizu približavanje tome, kao što se parabola beskonačno blizu približava osi x a ipak je nikada ne dodiruje. Međutim mi smo i time zadovoljni.
    Kakvi su sve to oblici povezanosti, čega sa čime? Koje relacije? Njihov intenzitet? U čemu se sve vidi ta podudarnost, kopija? U materijalnom smislu? Koje sve mogućnosti otvara? Koje sve dogme ruši? Da li je nedostatak tog jedinstva u stvari uzrok za dogme, predrasude, neznanje, ograničenja? U čemu sve to menja način života? Da li život kakvog poznajemo uopšte nakon tog sjedinjenja-identifikacije i dalje postoji? To su pitanja na koja nije teško dati odgovore, ali kako ih formulisati a da su ne-sjedinjenima i onima sa puno blokada i ograničenja na tom putu, budu jasna.
    Poznat nam je termin harmonija. Nije nam teško zamisliti saradnju i harmoniju između dva ili tri faktora. Ali nam je veoma teško, da ne kažem nezamisliva harmonija svega sa svime a da to nije statika. Ako to apliciramo na čoveka to znači da svaki organ fizičkog organizma radi u savršenoj harmoniji sa svim ostalim i istovremeno u harmoniji sa svim svojim makro ekvivalentima, uzročnicima.. Na primer, menstruacija je sasvim usklađena sa kretanjima Meseca, da srce radi potpuno u skladu sa astro znakom Lava i da su promene povezane sa prolazom planeta kroz Lava, da su stopala zastupljena isto kao i znak Riba, da su ramena prisutna isto onoliko koliko i znak Blizanci, itd., i da su ti odnosi ekvivalentni u čoveku, plus da su sve oscilacije funkcija u okvirima još uvek optimalnog funkcionisanja i istovremeno u skladu sa konstantnim tranzitima planeta.
    Sve to podrazumeva i izvesnu anuliranost svake razlike potencijala, indiferentnost na svakom nivou i po svakom pitanju a da sve teče optimalno. Jer univerzum je dinamika i  ta dinamika stvara i seksualni nagon i sve druge, zato je i tu pitanje da li su sasvim anulirani anatomski impulsi?! Naravno da oni i dalje postoje ali su u harmoniji sa svime ostalim i tako ne štrče i ne stvaraju probleme. Univerzum stvara i sve druge vrste odnosa ali sve se odvija na prilično matematičan način. Gde god da nedostaje ta povezanost, identifikacija, tu je polje neznanja, nerazumevanja okolnosti, neuspešnosti i potencijalno polje za probleme, nezadovoljstvo i čak uzrok bola. Bolesti su najtipičniji primeri toga, ali i svi drugi problemi u životu čoveka koji se uopšte megu pojaviti. To Postignuće apsolutno izgleda nadprirodno, čudno, nemoguće, ali to je samo uspostavljanje unutrašnje ravnoteže, a samim time se uspostavlja i spoljašnja ravnoteža, ili ravnoteža, usklađenost sa makrokosmosom. Jer ovo naše normalno stanje, je u stvari narušeno i nenormalno stanje (zbog svih naših unutrašnjih napetosti i mentalne i duhovne ograničenosti) jer je posledica ‘greške početka’. Sve to podrazumeva krajnje lepo i uravnoteženo fizičko telo, bez i najmanjeg nedostatka, mane, bolesti, zatim optimalno uravnotežen i elastičan Nefeš sa savršenim odgovorima na sve struje iz okoline, univerzuma, bez obzira kakve one bile i posledica koje i kakve dinamike univerzuma one bile, jer je kao takav krajnje sinhronizovan sa njima; zatim svo znanje koje uopšte može biti dostupno Ruach-u i konstantno uravnotežavanje Ruach-a stalnim akumuliranjem novih detalja, informacija, čime se automatski uravnotežuju sve nastale neravnoteže, znači slično funkcionisanje kao i Nefeš samo na višem nivou. A sve to vodi čak i prevazilaženju univerzuma ovakvog kakvog ga poznajemo, prelasku preko Bezdana.
    Kada Sve to sagledamo i vidimo koliko je to idealno, logično je da se zapitamo – zašto je čovek toliko nemiran i ne može biti sasvim usklađen sa univerzumom i dalje živeti? Zato jer je sva dinamika univerzuma sakupljena, prisutna u tako malom volumenu i koagulatu kao što je čovek, to je stvarno u mikro nivou i sva ta dinamika uzrokuje živahnost, nemir tako malog volumena kao što je čovek. Dinamika celog, beskonačnog univerzuma je zgrčena, sabijena u čoveku. Logično je da su tu razne tenzije i napetosti koje čoveka čine nemirnim. Nije lako u sebi podnositi sve to.
    Čovek je jedan i sam. Sam se rodi i sam umre. Znači individua(lac). To je logično, jer je Sve, ili drugačije rečeno, on je makrokosmos. Otuda Sve = Jedno. Baš iz toga proizlazi individualnost. Jer univerzum (kao što ime kaže) je jedan, makrokosmos je samo jedan. Znači sam. Otuda je i čovek u svojoj suštini sam, jedan, individua. I pored i krajnje društvenosti on je i dalje jedan, sam. Zato je sličniji univerzumu (na osnovu astro karte) nego drugom čoveku.
    U ovom univerzumu nisu moguće dve identične stvari. Jer postoji samo Jedan. Sve ostalo što postoji su samo delovi tog Jednog, jedinog Jednog. A svi ti delovi se međusobno razlikuju. Čak i ako su naizgled isti, samo to da se nalaze na različitim lokacijama unutar tog Jednog ih već diferencira. Potpuna istovetnost podrazumeva i prostornu i funkcionalnu i materijalnu kao i sve ostale identifikacije. Ali to više nisu dva ista nego samo jedan unutar jednoga. Dakle, sve što postoji unutar Jednog su samo komponente, delovi tog Jednog, bez dupliranja bilo čega. Tako vidimo koliko je specifičan taj Jedan. Jedino moguće dupliranje je moguće makro i mikro kosmos. Dakle, mini kopija tog Jednog, ali mala, mikro. Jedino Jedno je Sve, a jedino Sve je čovek.
    To da je čovek mikrokosmos, to daje mogućnost i obavezu da u svim vremenima funkcioniše optimalno ili barem da je funkcionalan. To mu daje mogućnost slobodne volje kao i obaveze koje proizlaze iz toga. Dakle, radni ritam i leti i zimi. To uključuje i ishranu i seks. Životinje i biljke nisu mikrokosmosi i zato su podređene svojim gospodarima, svojim Stazama Mudrosti i zato žive ‘sezonski’. U skladu sa ritmovima i tranzitima svojih božanstava. Isto je i sa njihovim seksom, ishranom i razmnožavanjem. Kao i sa lokacijama življenja. A čovek je svuda po planeti.

    Osnovna razlika između čoveka i boga je da je bog makro a čovek mikro, bog je (sve)moćan a čovek je nejak, bog je krajnje indiferentan do svega a čovek je (pre)pun motiva, bog ima (ni)jednu misao – ja jesam, a čovek bezbroj misli. Ako čovek želi da se približi bogu evo frontova gde i kako.