(Ovaj tekst je bio planiran kao jedno poglavlje u knjizi Kabalistička struktura mikrokosmosa, ali pošto je ocenjen kao nedovoljno dobar izbačen je iz teksta. Ipak, smatram ga dovoljno zanimljivim da ga objavim.)
Lavirint ili labirint (labyr-intos, gr.) je inicijacijski hram. Lavirint predstavlja Ruach. Pravi lavirint je volumen, uglavnom nepravilnog oblika mada se teži kugli, koji je nastao (i stalno se povećava) zbog konstantnog tetrisa. Kada se čovek rodi je u centru i tada još ne postoji lavirint. Ali tokom svake sekunde se stvara i povećava. I što kasnije čovek počne da ga uređuje to mu je teže. Što više ima rupa ementalera u tom volumenu labirint je komplikovaniji.
Materijalni, dvodimenzionalni lavirint je hram za inicijaciju. Cilj je ući u lavirint izvana i doći do centra a kasnije spoznati sve kanale, tunele, puteve, sve to osvetliti i samim time anulirati lavirint. Drugim rečima – sve osvestiti. Samim time da postoji lavirint je znak da nešto ne poznajemo, nešto ne znamo, deo sebe smo zaboravili ili nikada nismo ni spoznali. Dakle, glavni i kompletni cilj je iz centra doći do svih izlaza, spoznati sve puteve unutar lavirinta. Budna svest čoveka je uvek na rubu, ulazu lavirinta, kao što je nauka uvek na rubu nauke, odnosno ono što ima u svesti to i nije lavirint. A kada čovek počne da kopa po sebi, da uređuje sebe, on ide unazad, ka svojem centru (vidi Liber XXV), i tada se probija kroz lavirint ka centru sebe, početku sebe. Mnogi se izgube u tome, u rupama ementalera, u ograničenjima. To zavede čoveka i opet ga baci vani, na rub u (površnu) sadašnjost. U procesu inicijacije kandidat ide vezanih očiju, ali ga stražar koji igra ulogu Arijadnine niti, vodi za ruku i tako kandidat simbolično pronalazi put do centra, što je cilj. To je Inicijacija! Kada dođe do centra tada spoznaje deo po deo volumena (ali još uvek ne i površinu) lavirinta i ceo volumen je osvetljen i nije mu teško da je prisutan po tom celom volumenu. To je cilj ulaska i spoznavanja lavirinta, to je cilj inicijacije. A nakon toga može lakše da se prihvati i površine tog volumena LVX-a. Dakle, razrešavanje, osvetljavanje lavirinta je anuliranje Apepa i njegovo transformisanje u LVX.
Postoji mnogo vrsta labirintova, kvadratnih, pravougaonih, okruglih, zatim reljefnih odnosno volumenskih. Okrugli su najbolji, najbliži kugli i najbliži realnosti. Indijske materijalne gradacijske mandale za inicijaciju su varijanta istog. Ako je labirint unutar sebe uređen, približno simetričan, je to simbol koliko toliko uređenog Ruach-a ili čak prosvetljenog. Ako je neuređen onda mu predstoji posao, rad na strukturisanju, harmonisanju Ruach-a. Nisam siguran, ali kao inicijacijski hram lavirint je upotrebljiv do Tifareta. Ne znam da li je moguće više sefirote predstaviti sa lavirintom. Možda eventuelno Geburah i Chesed. Za sefirote ispod Tifareta apsolutno je moguće konstruisati odgovarajuće lavirinte sa svojom simbolikom i upotrebiti ih za (samo)inicijaciju. Varijanta je da su sefiroti ispod Tifareta samo koncentrični krugovi (i takođe labirinti) oko centra koji je Tifaret. Tako vidimo da je za svaki sefirot moguće konstruisati inicijacijski lavirint sa korespondentnim zapletom i hodnicima i kabalističkim simbolima i upotrebiti ih u inicijacijama. Na osnovu toga je moguće konstruisati inicijacijske rituale za sve sefirote do Tifareta i čak delimično i za Geburah i Chesed, a kada se dostigne Tifaret, tada je lako konstruisati i rituale za ta dva sefirota, tako da lavirint nikako nije predviđen samo za Malkut. Svaki čovek ima svoj vlastiti lavirint u sebi, vlastiti Ruach, vlastitu podsvest. Sve je to nataloženo, uskladišteno a da čovek toga nije svestan. I baš ta gomila događaja, informacija, iskustava je lavirint koji ne dozvoljava da se LVX iz Centra probije vani, odnosno da se uspešno amortizuje tetris iz NOX-a i time postane LVX. Ta ograničenja sprečavaju komunikaciju, spoj Nuit i Hadit. Lavirint treba razrešiti da se pronađe put, da se opozicije spoje i anuliraju. Zidovi lavirinta ili vijugavi i komplikovani hodnici u kojima se čovek izgubi su u stvari neanulirani tetris, ili Apep, ili nagomilana i neodrađena karma. To su ograničenja i treba pronaći put. Jer put postoji sve dok je čovek živ. Kada se zatvore svi putevi u lavirintu od vani do centra (ili obratno) čovek tada umire. U lavirintu je puno slepih creva kao i izolovanih ostrva. Sve to treba razrešiti. Sve su to ustaljeni misaoni koncepti, ubeđenja, dogme, predrasude, itd..
Ma kakav bio (dvodimenzionalni ili trodimenzionalni, reljefni ili volumenski) lavirint je uvek simbolična predstava ljudske svesti. To je predstava poznatih i nepoznatih kutaka ljudskog uma, podsvesti i svesti, ili preciznije svesnog i nesvesnog, a samim time i mogućnost za dolazak u kontakt sa nadsvesnim, ma šta da je to u ovom momentu. Prvobitna namena lavirinta je inicijacija, kao što smo već rekli. A sama inicijacija nije ništa drugo nego osvetljavanje određenog dela sopstvenog bića, osvetljavanje nepoznatog dela sebe, spoznavanje ili osveštavanje. Prolaskom kroz vijuge lavirinta subjekt simbolično prolazi, spoznaje skrivene i nepoznate delove sebe, stavlja pod svoju kontrolu još neosvojena područja svoje svesti, što mu daje nove snage, moći, itd., a što je u stvari inicijacija. U zavisnosti od nivoa i tipa inicijacije dizajni lavirinta mogu biti četvorostrani za Elementalne inicijacije, sedmostruki za planetarne ili dvanaestostruki za zodijakalne. Uvek ti delovi su jednaki ili simetrično raspoređeni (ili barem uravnoteženo) u cilju da u jednakoj meri stimulišu sve korespondentne delove svesti. Moguće je dizajnirati lavirint samo za jedan Element ili samo za jednu planetu ako subjekat smatra da mu je ta komponenta neuravnotežena u ličnosti ili astro karti. Ako čovek razume, poznaje kabalističke atribucije određenih silina univerzuma (na primer nekog Elementa) onda može sam da dizajnira svoj lavirint kao hram inicijacije. Najpoznatiji lavirinti u hinduizmu su imenovani mandale. To su reljefne mandale po kojima aspirant napreduje i postepeno se penje nivo po nivo, što uz pripadajuće mentalne i fizičke treninge uzrokuje promene u njegovoj svesti, a to su inicijacije. Sama izrada mandale je dugotrajan i mukotrpan posao i u stvari to je proces inicijacije, izrada, spoznavanje i uništenje lavirinta-mandale. Izgleda da je Shema 231 Vrata najpotpuniji mogući lavirint samo treba označiti puteve. Bez obzira kako je lavirint dizajniran, treba da se ide od ruba do centra i onda nazad do ruba. Uvek je to inicijacija, skok svesti, dizanje nivoa svesti. Oba ta puta su smislena i logična. Taj i takav put je prikazan u antičkom mitu o Tezeju. Njemu je bilo potrebno da se vrati vani iz lavirinta da ponovo deluje u vanjskom svetu čak i nakon spoznavanja centra sebe i celog sebe. Osim što je u mitu o Tezeju potenciran uglavnom Element Zemlje jer je u centru trebao da pobedi Minosovog bika (mada su i ostali Elementi prisutni) tu je takođe naglasak u osvajanju centra sebe što je opasan poduhvat, i ponovni izlazak u ovozemaljski život. Po čemu zaključujemo da je naglašem Element Zemlje u mitu o Tezeju? Kralj Krita je bio Minos, sin Zevsa i Evrope. Ali Zevs se je Evropi pokazao u obliku bika i tada ju je oplodio. Bik je kerubični znak Zemlje. Minotaur koji je bivao u lavirintu kao velika opasnost je bio pola bik pola čovek i bio je sin Minosove žene Pasifaje i bika. Ime Minotaur znači Minosov Bik. Lavirint je istovremeno bio i mogućnost pročišćenja, iskupljenja za grehe, itd., što je opet neka vrsta inicijacije, jer u lavirint su slali osuđenike i kažnjenike. I ako nisu bili uspešni u borbi sa Minotaurom ovaj ih je pojeo. Osim toga Minos je slovio kao pošten kralj, a u figurativnom smislu minos znači strogi sudija. Zar strogi sudija ne podseća na strogu boginju Maat u staroegipatskom posmrtnom obredu koji je takođe inicijacija?!
Hram je fizički pogodno mesto ili lokacija da se u njemu prizove bog. Što je hram sličniji bogu lakše je boga prizvati u njega. Bog se najlakše prizove u svoje inkarnate, predstavnike u materiji jer on je tamo već prisutan. Što je hram savršeniji, potpuniji, lakše je boga prizvati u njega. Znači, najlakše je boga prizvati u čoveka. Jer bog je već u čoveku. Utoliko je manje prisutan u životinjama a još manje u biljkama, i tako dalje do kamena. Dakle, hram je pogodno mesto za priziv boga, bilo da je to mesto pripremio i uredio čovek ili je to već a priori prebivalište boga, dakle neka prirodna lokacija, energetski jako mesto a koje nazivamo mesto moći. Takvih mesta je puno, od vrhova planina, rudnika zlata i dijamanata, izvora, specifičnih šuma pa do raskrsnica i hramova koje je čovek sagradio. Kada bog ode iz hrama, bilo iz čoveka, bilo iz hrama kojeg je čovek sagradio, bilo prirodnog mesta moći, onda ta stvar umire. Znači u svakom ‘bivšem hramu’ tu više nema boga. I ta stvar umire, postaje neaktivna, nefunkcionalna u religioznom smislu. A najčešće napuštena ili srušena u fizičkom smislu.
Šahovska tabla je tlo hrama. U osmom aetiru piše da pod hrama treba da budu crno-beli kvadrati. Zato jer to predstavlja ravnotežu, plus jasno se razlikuju uticaji, frekfencije. Sve je uravnoteženo i sve je jasno, umu nije teško da razlikuje šta je šta kao i međuodnose. To je istovremeno i polje, front, gde se odvijau sve životne borbe. Svih aktera (svih šahovskih figura). Takva tabla je u stvari razrađeni simbol kružnog simbola jin-jang. To je nadgradnja, ali pravilna, osveštena, pod kontrolom. Ili daljnja analiza, razrada tog kružnog simbola. Dakle, šahovska tablja je jedna od predstava samadija, neka vrsta najjednostavnije mandale. Moguće je tu tablu još više razraditi, razdeliti, dakle svako polje podeliti na dodatnih, manjih osam polja. Ali to bi celu primarnu tablu učinilo nekako sivom, gledano izdaleka. Zato je najbolje da ostanu striktno crno-bela. Dakle i labirint i mandala kao i šahovska tabla su tlocrti hrama.
Kategorije