Kategorije
Drvo života Kabala

LXXIII. Drvo Života – Energija nulte tačke I

Vaga u ravnoteži je manifestovana Nula!

Svaka nulta tačka, matematička nula ima izvesnu potencijalnu energiju (oko sebe). A svaka tačka u volumenu može da bude nulta tačka, i jeste nulta tačka. Ali nula sama po sebi nema ‘svoju’ energiju, ali sve oko nje je dokaz da ona ipak ima svoju energiju. Odnosno to je dokaz da ona ‘postoji’. Ta energija se enormno povećava ako je oko te tačke neki koagulat, materijalizovan predmet. Ta energija se ponovo enormno povećava ako je taj predmet, material, veoma gust. Ta energija se ponovo enormno povećava ako je ta tačka u pravom smislu nulta tačka tog predmeta, znači njegovo geometrijsko težište. Ta energija se ponovno enormno povećava ako je taj konstrukt, material, koagulat, konglomerat oko te nulte tačke živo biće. I konačno, ta energija se ponovo enormno povećava ako je oko te tačke biće svih bića na planeti Zemlji, dakle čovek, ili Veliko Živo Biće, 666!
Svaki koagulisan predmet, dakle material, ima u sebi ogromno koagulisane, zgusnute energije ogromno ‘nultih tačaka’, plus da kao sistem, kao celina, ima svoju skupnu jedinu nultu tačku, svoje težište. Dakle tako treba gledati na svaku stvar. Svaki koagulat, kao rezultat zgusnute astralne energije i dalje u sebi i oko sebe ima tu astralnu energiju. Neki to zovu astralni koncentrat dotičnog predmeta, ili astralni čuvar ili duplikat ako se radi o živom biću. Simetričnost je jedan od faktora koji determiniše unutrašnju stabilnost tih energija i mogućnost trajanja, naravno kao i volumen. Ali multisimetričnost je još važnija, naročito kod neživih predmeta. Svaka nulta tačka ima svoju tišinu a sve oko nje stvara buku. Simfoniju ili kakofoniju. Isto je i sa nama. Od vlastite buke ne možemo da čujemo tišinu.
Pošto nula ne može postojati zato je nema, ona nema ni dimenzija. Zašto matematička (kao i kabalistička) Nula ne može postojati? Šta to odmah ‘uleće’ u tu Nulu i postaje Sve, jer se raširi? Ako se Nula pojavi među divljacima oni uleću u vakuum Nule i postaju prosvetljeni divljaci (ili ne). Ali oni ubiju Nulu, ili ona njih. Ako se pojavi među naučnicima, oni postaju prosvetljeni naučnici (ili ne) ali oni ubiju Nulu. Ili ona njih Malo pojednostavleno izražen taj dvosmerni, obostrani uticaj. Zato kabalistički Sin umire jer mu je okolina najbliža i ‘uleće’ u taj vakuum i zauzima njegovo mesto. A ono od čega Nula umire postaje poznato, odnosno tamo gde se je pojavila Nula to je privilegovano područje. Zanimljivo je da je kabalistički Sin uvek ‘ubijen’ od najbliže okoline. Slično kao i sa ‘ubijanjem’, anuliranjem, ispunjavanjem vakuuma. Slično je kao i kod orgazma da svaki nepoželjan i neprijatan fizički podražaj minira samadi orgazma (vukući na sebe ogromno energije), isto tako i za vreme koncentracije i invokacije svaka nepoželjna i neplanirana misao minira operaciju vukući na sebe puno energije, a koja je potrebna za uspešnu vežbu i koja je teško sakupljena.
Nula je rezervoar potencijalne energije do kojega je teško doći. U taj rezervoar se dolazi anuliranjem misli. Zato prilikom prelaska Bezdana svaka misao može da bude smrtno opasna. To stanje je stanje realizovane Nule koja je uravnoteženo i po intenzitetu jednako povezana sa svime, dakle veliki energetski sistem a koji ipak nema neuravnoteženih elemenata (misli). Baš zato je opasno takav sistem izbaciti iz ravnoteže. Što manje misli – više energije, i obratno. I ako se u tom blaženom stanju pojavi misao ona kontaminira to stanje, ukrade energiju i udalji nas od rezervoara. Vaga u ravnoteži je manifestovana Nula. Zato treba ubiti svaku misao. Sa krajnjim egoizmom stremiti ka tom beskonačnom rezervoaru.

Kada idemo u nulu ili prizivamo nulu, mi u stvari idemo ka i prizivamo bezgranične mogućnosti. Svaka vežba dharane je tendencija ka toj nuli. Prizivom Legbe se dolazi (približava) toj Nuli i samim time dobija (dolazi u kontakt) sa bezgraničnim mogućnostima. Nula je stanje pre spajanja polova ali je isto tako i spojeni polovi ali uravnoteženi. U oba slučaja je to velika (ili čak bezgranična) energija, i ako je subjekat u toj Nuli može je upotrebiti. Dolaskom u stanje Tifareta subjekat dolazi u relativnu Nulu i mada je to stanje izuzetno, ipak nije, odnosno ne mora da bude opasno. Ali pokušajem prelaska preko Bezdana subjekat doslovno stavlja na test (a možda i na kocku) svaki atom svoje životne energije, odnosno sav svoj život, jer je (ili barem veruje u to da je) uravnotežio sve komponente sebe i uspostavio Nulu od celokupnog sebe. Sve ono što nije ‘pod komandom’ te njegove Nule je za njega smrtna opasnost. Sve što štrči od kugle, a kugla je nula, je opasnost za celu kuglu. Mala neravnoteža dobija strahoviti energetski zamajac jer uzdrma ceo sistem i subjekat može da nastrada. To je kao kada u ogromnu posudu kristalno čiste vode dodate kap neke skoncentrisane boje. Pa to je samo kap! Ali mala kap je uništila ogroman savršen sistem. Izgleda kao mala mrlja koja se širi po celom volumenu. A ako tu istu kap stavite u neku nečistu vodu neće biti toliko vidljiva. A ni opasna. Otuda je ne-znanje velika zaštita a znanje ispostavljenost.
I na tri niža sefirota (Chesed, Geburah i Tifaret) takođe operiramo sa nulom ali je intenzitet sve manji i manji, ili sve veći i veći gledano ka gore. Isto tako moguće je da je intenzitet nečijeg osvojenog nivoa Tifareta veći nego intenzitet nečijeg osvojenog Cheseda. To je pokazatelj razlika u veličini sistema oko Nule. Dakle, jasno je da svi sefiroti Srednjeg Stuba imaju u sebi ‘konkretne’ Nule a ostali sefiroti ‘relativne’ Nule.
Nije netačno ako kažemi i da svaki sefirot ima svoju nultu tačku a ne samo sefiroti srednjeg stuba. Što je sefirot prohodniji bliži je svojoj ravnoteži, subjekat na tom životnom frontu nema problema, dakle sefirot je uravnotežen sa samim sobom (unutar svojega polja, volumena) ali i u odnosu do drugih sefirota. Ali ako je sefirot i osvešten, osvojen, dakle da je subjekat dostigao taj nivo samadija, tada je sefirot potpuno prohodan i uravnotežen je i usklađen sa svim nižim sefirotima a viši su barem prohodni. Dakle, nula dotičnog sefirota se poklapa sa nulom svih nižih sefirota i nije u većem (eventuelnom) neskladu sa višim sefirotima. Jer u protivnom tu ne bi bio samadi.
Uvek kada prizivamo nekog boga čija frekfencija nam nedostaje (što znači da je opozicijske prisutno previše) time tendiramo ka nuli, ravnoteži ali sa većim rasponom za delovanje nego što je to bilo pre invokacije. U slučaju da prizivamo onu vibraciju koje i tako već imamo previše (a to se često dešava) tada se nismo približili nuli, ravnoteži, nego smo stvorili još veću neravnotežu, disharmoniju, razliku potencijala, i možda privremeno povećali raspon za delovanje ali i stvorili još veću tenziju koja tendira ka svojem anuliranju, nuli. Isto tako možemo reći i za ljubav. To je mogućnost sjedinjenja, mogućnost anuliranja napetosti, anuliranja razlike potencijala i dolaska u relativnu nulu, u kojem sistem ima veći raspon delovanja. Te mogućnosti sjedinjenja su na svakom nivou, svakom sefirotu, otuda toliko nejasnih definicija ljubavi, mada nijedna nije sveobuhvatna, odnosno svaka je samo delimično tačna, delimično pokriva ceo termin.
Kako bi izgledao pogled iz Ketera direktno dole po srednjem stubu? Ako bi to uopšte i teoretski bilo moguće, videli bi kabalističku nulu, vakuum kojega nema. Oko te nule koje nema videli bi zgušnjavajuću crno-belu energiju, dvopolnu fluidnu energiju koja se pokazuje u sedam osnovnih boja a zatim od beskonačnog spektra boja koje se prepliću kao i energije i time postaju sve gušća i time se stvaraju oblici. Ako su tu već oblici onda je to još niži nivo Jesoda. A u centru te zgušćavajuće energije je i dalje nula koje nema. Zatim vidimo u još manjem obliku zgusnuti materijal a to je već Malkut. Čak i u tom gustom i teškom volumenu i dalje je ta nula koje nema. Ona deluje celo vreme kao faktor koagulisanja, kao gravitacijski epicentar. Možemo je nazvati i kao težište, fizikalno težište tog oblika i tog materijala. Isti princip važi i za sve oblike i materijale kao i za sva živa bića, za sve koagulisano.

(sledi nastavak)