Mnogima se neće svideti termin – filozofija zla. Da li postoji termin – filozofija dobra? Nisam čuo. Da li je takav termin smislen? Da. Poželjan? Da! A ipak ne postoji. Odnosno ako i postoji nije afirmisan koliko bi trebao da bude. Koliko je taj termin naizgled smislen i naizgled poželjan, toliko je termin filozofija zla, besmislen i nepoželjan. Ali ni jednog ni drugog ne možemo negirati u punoj meri. Jer oko nas se svakodenvno, neprekidno dešavaju i dobre i loše (zle) stvari. Rešenje je u drugačijoj terminologiji. Filozofija harmonične ravnoteže (ili harmonije) i filozofija disharmonije (ili neravnoteže).
U svojoj knjizi Kritika nečistog uma sam detaljno pisao o otrovima uma. Svaki čovek ih je prepun. U izvesnoj meri ti otrovi u malim dozama ili otrovi sa malim intenzitetima su nužni za evoluciju. Postavlja se pitanje – koliki su ti intenziteti a da su potrebni? Koliko treba da su jaki pa da prestanu da budu potrebni i da prestaju da nam koriste? Do granice do kada ih je moguće imati pod kontrolom! Do tu su potrebni i čak i poželjni. Do te tačke služe evoluciji. Preko te granice postaju nepotrebni, zatim nepoželjni, zatim štetni, zatim opasni i na kraju i sam đavo. Dakle, dok su mali oni su seme đavola. Svaka misao je seme đavola a o emocijama da ne govorim. Svaku stvar dok je mala lakše ju je imati pod kontrolom. Svaka reka na izvoru je mala i čista i pitka i plitka. Vremenom postaje velika, prljava, duboka i opasna.
Svaki čovek ima svoje kritične otrove koji su za njega posebno opasni ili do kojih nema imunitet a koje konstantno nosi u sebi. Oni su njegov potencijalni đavo, njegov personalni đavo, jer samo takav đavo i postoji. Ali oni su blizu toga da su njegova misija, njegova karma, dakle na neki način i njegova Istinska Volja. Ne treba da naglašavamo bliskost i povezanost toga sa astro znakom svakog čoveka.
Zlo samo po sebi ne postoji. To ne znači da ne postoji bol, jer mi ne negiramo Prvu Budinu Plemenitu Istinu, ali čak i taj bol je u funkciji, i zato je pitanje da li je to nadpersonalno zlo. Zato đavo može postojati samo u čoveku. Kada bi se čovek rodio savršen i takav ostao tada ne bi postojala potreba za evolucijom, a to bi isključilo svu dinamiku i harmoniju univerzuma. Tada bi nestali i ritam i melodija i sve druge čari života. Nastala bi Tišina, i verujte mi, bilo bi veoma dosadno! Kako apsurdno, a mi težimo Tišini!?!
Apsurdna je činjenica da je čovek najveći prijatelj đavolu! Ali ne važi i obratno. Đavo je najveći neprijatelj čoveku. Osim toga, đavo je najbliži čoveku. Bliži od bilo koga drugog. Čovek ga nosi u sebi, kao neki mazohista. Hrani ga, pazi ga, zadovoljava mnoge njegove potrebe. Đavo je parazit a čovek altruist. Dakle, altruizmom se ne pobeđuje đavo. Zato je hrišćanstvo neuspešno u uništavanju đavola, naročito rimokatoličko. Jer postoje ipak razlike u koncepciji đavola u te dve osnovne grane hrišćanstva. Smisao religije je dolazak ka bogu a smisao rimokatoličke religije je uništenje đavola?! OK, može i to da bude upotrebljivo i tačno ali samo ako imamo jasnu predstavu šta je đavo, gde je, kakav je i šta hoće od poštenog naroda.Šta je bolest? Otklon od ravnoteže!Šta je đavo? Otklon od ravnoteže!Kako se osloboditi bolesti i đavola? Ponovnim uspostavljanjem ravnoteže!Da li je i bolest raka moguće izlečiti samo asanom? Da, ako dovoljno dugo traje asana i ako se je poduzme na vreme i ako je pacijent sposoban da to izdrži.
Da li je moguće i sve ostale bolesti na takav način izlečiti? Da!I osloboditi se đavola? Da, jer đavo je u stvari samo kritična neravnoteža, znak da postoji kritična razlika potencijala na nekom frontu. Zato đavo mrzi dharanu, odnosno on se nje boji jer ona je uspostavljanje ravnoteže i samim time đavo dobija manje hrane. Krst (jednakokraki) je pre svega znak ravnoteže i zato se đavo boji krsta. A kada bi hrišćanski egzorcisti shvatili da je šestokraki krst još jače oružje protiv đavola, gde bi im bio kraj!!! Da skratimo, sva priča o đavolu počinje i završava na personalnom nivou.
Šta se zapravo dešava kada ‘ubijemo’ đavola? Isto što se desi i sa tamom kada je osvetlimo. Znači đavo je nepotpuni bog, neosvetljeni bog, neosvešteni bog ili deo boga koji nije unutar polja suverenosti subjekta, čoveka a trebao bi da bude. Dakle, ubijanje đavola je samo njegovo osvetljavanje, transformisanje u boga, ili davanje mu pravilne funkcije koja mu pripada u sistemu. ‘Zlo je izgubljeni odraz ili nesavršeno odražavanje svetlosti u senci’ kaže naš prethodnik Elifas Levi. Svaki slikar treba da zna šta je rekao da Vinči o odnosu svetlosti, tela i senke! Neki drugi naši prethodnici su rekli da je đavo sam oobrnuti bog. De-will, de-vil, dia-volo, deformisana volja (ili druga volja), odnosno deformisani bog. Nije netačno ako kažemo – neosvetljeni bog ili nesvetljeni deo boga.
Dakle, ne znači da ne postoje nepravde, razne vrste parcijalnog zla (a tipovi tog zla zavise od ugla gledanja), bol, žalost i sve druge vrste i oblici neprijatnosti koje mogu zadesiti sva osetljiva bića. Ne možemo reći da je za sve to čovek kriv ili druga osetljiva bića. Izgleda da je to nužno. Da li je i to od boga? Da li to bog namerno kažnjava čoveka (čovekom, jer homo homini lupus) i sva druga osetljiva bića? Ali kako, kada je bog indiferentan i do bola i do čoveka i do svake nesreće?! Ali da bi bog održao sve pod svojim kišobranom, dakle na okupu, da bi se znalo ko je bog i kome treba težiti, nužne su sve te vrste disharmonije, pa makar ih mi imenovali bol, krv i suze, nesreće ili zlo. Dakle, to je neka nužnost koju treba proživeti, proći kroz nju, da bi se transcendirala i osvestilo jedinstvo sa bogom. Nije baš prijatno. Otuda smislenost i nužnost postojanja izvesnih otrova u umu. Čak i ako čovek ima sve svoje ‘otrove uma’ pod kontrolom to ne znači da će celo vreme biti u zavetrini. U najboljem slučaju mora da investira napor da održi to stanje (mada dugoročno gledano i to je stagniranje). Ali ako hoće da napreduje mora da investira još veći napor. Kako? Da sebe ispostavlja svemu što mu ponudi ili servira tetris, da se suoči sa svime i da vežba i povećava svoje polje suverenosti ili svoje gravitacijsko polje. Kako? Kao što atletičar trenira i isteže svoje mišiće. Do granice bola i mali korak dalje ali da je to pod kontrolom. Isto kao što napredujete u školi, razred po razred i svo gradivo je nadgradnja prethodnog. Otuda i reč gradivo. Savladavamo gradivo da bi se nadgradili.
Važno je shvatiti način na koji bog radi. Tada je lakše razumeti zlo i suočiti se sa njime, ako tada uopšte bude nešto što ćemo shvatati kao zlo. Tada je lakše ostvariti bilo koji cilj. Tada nestaju sve skrupule.
Ako ljudi kažu da je bog dobar, a mnogi to kažu, onda je sve dobro. A ako je sve dobro, onda zlo sa pozicije boga ne postoji. Postoji samo parcijalno individualno zlo do kojeg je bog prilično indiferentan. I ako tom aksiomu dodamo (ne treba da suprotstavimo) još dva aksioma (koji su međusobno suprotni jedan drugom) ne znam da li dolazimo do bilo čega konkretnog. Ali…
Ta dva aksioma su: ‘Postojanje je čista radost!’ i ‘Sve je Patnja’, što je Prva Budina Plemenita Istina. Uviđamo da je pozicija boga, ako on uopšte negde ima poziciju, negde između te dve istine, odnosno da je u obe.. Jer, u Četvrtoj Budinoj Plemenitopj Istini dolazimodo toga da je tačna ona ‘Postojanje je čista radost’. Mada smo toliko okruženi tom prvom da ne vidimo ništa osim toga, jer smo doslovno preplavljeni nasiljem, zlom, nepravdom, itd.. Možda bi to trebalo rezimirati u ovom obliku – savladavanje đavola je čista radost!
Koliko iznenađuje da je to istina, podudarnost ta dva aksioma (Postojanje je čista radost, i Četvrte Budine Plemenite Istine) toliko iznenađuje prisutnost toliko velike količine tog individualnog zla! Nema čoveka kojega to ne dodirne. Nema čoveka bez problema, nema čoveka bez slabe tačke. Ako je toliko tog zla prisutno, onda mora da je neki veliki razlog da je ono tu. Mora da ima neku svoju funkciju, neki zadatak, ma koliko to problematično može biti. Ako se desi da se puno tih individualnih zala udruži, a to se dešava kod kolektivnih karmi svih nivoa i tipova, može izgledati da i bog odobrava univerzalno zlo globalnog nivoa, makro nivoa. I da đavo postoji na makro nivou, što nije tačno! Globalno zlo na makro nivou ne posotoji osim u samo nužnoj meri, jer u tom slučaju civilizacija ne bi opstala. Dakle, svako zlo, svaki đavo je samo na personalnom nivou. Ali i to može da bude strahovito jako. Naročito ako se u to uključi neki veliki egregor. A to je moguće.
Univerzalno zlo ne postoji osim kao potencijal za izražavanje svih mogućih individualnih zala. Što smo niže na vibracijskoj lestvici ta mogućnosti odstupanja od harmonije su veće i tog zla je više, i obratno. Sveti Anđeo Čuvar ne može biti zao, ali u sebi sadrži potencijale zbog kojih će se na nižim vibracijskim nivoima dogoditi odstupanja, koj mogu ići toliko daleko da čak postanu i suprotnost svojem izvoru na najvišim nivoima. Svaka stvar je nekada bila mala. Prvo kao neutralni potencijal, zatim mini odstupanje a vremenom neanulirani tetris (neobavljene obaveze) gomilaju razliku potencijala koja postaje otrov u umu, a kasnije problem, a kasnije i bolest ili čak zlo. Ko bi rekao da je sve to od boga. Baš zbog njegove indiferentnosti do svega!
Ako čovek radi na sebi, pa makar i samo najosnovnija čišćenja, da lakše diše, on se suočava sa zlom. Najverovatnije u blagom obliku, ali to je neki oblik zla, smetnje, blokade. Zar mislite da je drugačije ako nešto učite, pa makar to bili i najvažniji ispiti na vašem fakultetu? Suočavate se sa ne-znanjem i prisiljavate sebe da nešto zapamtite. Time pobeđujete inertnost uma, jedan od derivata zla, nešto instalirate u um i prisiljavate um da to prihvati i uvaži. I to su deca Apepa, karme, mada niko pre toga nije uradio ništa loše ili zlo da bi ta vaša karma nastala. Jer karma, a samim time i zlo kao drastičniji oblik karme, nastaju samo prolaskom vremena. Svako taloženje tetrisa je material za neko buduće zlo. Ali ako čovek svesno radi na sebi i to veoma intenzivno, bilo jogu ili ritualne prakse, tek tada se suočava sa personalnim zlom. Svaka invokacija a naročito teranja podrazumevaju savladavanje izvesnih opozicija, prepreka. Ako priziva Veneru suočava se sa onim što mu je sprečavalo da je ima dovoljno. Ako je veoma ambiciozan tada se suočava i sa delom kolektivne karme a koji je pripao njemu. Ne suočava se on sa svim zlom i gresima čovečanstva, kako neki neznalice to pripisuju Isusu, nego samo sa onim delom koji njemu pripada zbog pripadnosti svojoj magičkoj rasi. A ako govorimo o adeptstvu, onda je suočavanje sa zlom neizbežno. Ali, to je nužno zlo. Isto kao što i proces učenja prvih slova sadrži nužno zlo. Logičan zaključak je da je zlo prisutno sve dok je prisutan Apep. Ljudi u svojem traganju za blagodetima i zavetrini života drastičnije oblike Apepa nazvaše zlom. Smatram da je neki tehnički izraz bolji i lakše shvatljiv.
Zlo kao takvo sa pozicije boga ne postoji. Ono je samo kolateralna šteta, kolateralna bol (ili samo nezadovoljstvo i napor) na putu ka povećavanju dobrog, odnosno postojanja. Jer zlo i dobro nisu suprotnosti. Isto kao šro ravnoteža i neravnoteža nisu suprotnosti. Ravnoteža nema suprotnosti a suprotnost neravnoteži je druga neravnoteža. Postoji dobro a to je ravnoteža, sredina, postoji i zlo što je u stvari neravnoteža, u oba smera, sa obe strane. Postojanje je već dobro. Stupanj ravnoteže ofređuje koliko je zlo prisutno. Ali subjekat je faktor te ravnoteže i sam je (svesno ili nesvsno) određuje. Cilj boga je postojanje a to je već napredak a zlo je kolateralna šteta na tom putu. Isto kao što smo dobili batine kada smo bili mali i nešto pogrešno uradili. Te batine su u funkciji višeg cilja. Ili kada smo uložili veliki napor da nešto naučimo. Pravi čovek pamti kako je bio kažnjen za svoje greške, kaže čika Konfučije. Da ih ne bi ponovio. Time izbegne (novo) zlo. Takvih primera iz života imamo takoreći svakodnevno. I sve su to kolateralna zla koja imaju smisao. Kroz prizmu matematike i logike, globalna slika je uvek jednačina. To je Velika Jednačina, to je Harmonija. Ali ako pogledamo iz bilo kojeg parcijalnog ugla vidimo beskonačno puno neravnoteža, odnosno pitanje je da li igde vidimo ravnotežu. Otuda naizgled bezbroj nepravdi i zla i naši životi su ispostavljeni svemu i svačemu i smatramo da zlo postoji. U tom svetlu je sasvim logična i tačna Prva Budina Plemenita Istina. Ali to je samo u nepotpunoj slici. U globalnoj slici zo ne postoji jer u Harmoniji nema mesta zlu, kao što u čistom umu nema senki. Ta Harmonija funkcioniše po Univerzalnom Zakonu Jačega koji nama nesavršenim bićima na dve noge izgleda nepošten, pun nepravdi, zla. Naročito ako su ta bića krvava ispod kože. A kažu da jesu: Ha ha.