Kako da u tetris ukalkulišemo pale anđele? I šta su oni drugi – koji nisu pali? Pali anđeli su demoni. Smatram da su pali anđeli samo neravnoteže, oni delovi tetrisa koji nisu integrisani u LVX, dakle Apep. Oni su nekada bili anđeli dok su bili u ravnoteži a kada se je ravnoteža narušila oni ‘su pali’. To je sve tačno, samo mi se ne sviđa kategorizacija da su oni negde ‘pali’. To je grubo gledište i malo nerealno. Pošto tetris konstantno dolazi, mogućnost stvaranja neravnoteža na nekom frontu, odnosno palih anđela je konstantna. Čudi me da kabalisti tokom istorije nisu zapisali da je pobeda nad demonima, nad palim anđelima u stvari njihovo neutralisanje, neutralisanje njihovog napona i samim time njihovo uravnoteženje i integrisanje u sebe. Pali anđeli se mogu pojaviti svuda, isto kao i Apep, isto kao i karma. Na izvestan način možemo reći da je nagomilana karma u stvari pali anđeo. Svaka silina univerzuma može stvoriti sopstvenog palog anđela, odnosno svaka daje potencijal za to, a da li će se pali anđeo pojaviti, gde (na kojem životnom frontu) i kada, zavisi od LVX-a na kojega siline, ili kojemu siline šalju svoje ‘figure tetrisa’.
Danas je potrebna međusobna saradnja raznih (svih) duhovnih sistema, njihova što veća sinergija čak do stvaranja jednog jedinstvenog novog i savršenijeg sistema, više nego ikada. To je čak i nužnost. Crowley je uradio na tome više nego iko pre njega i nakon njega. A on je to uradio pre 100 godina. Šta rade duhovnjaci i svi oni koji ‘smrde na prosvetljenje’ tokom proteklih 100 godina i šta rade danas? Na primer, jedino zen govori o nužnosti konstantnog čišćenja. A kabala preko tetrisa to najbolje tehnički objašnjava. Zašto ne spojiti ta dva super rezona?
Život se živi kako sam nadolazi. Bilo šta da radimo i u svakom momentu suočavamo se sa izvesnom dozom nepoznatog. Zar je moguće drugačije? Nove okolnosti i događaje sa kojima se suočavamo su servirane pred nas u skladu sa figurama tetrisa bez obzira da li smo im dorasli ili ne, bez obzira da li smo ih svesni unapred ili ne, bez obzira da li nam se sviđaju ili ne. Jedino što nam omogućuje polje manevrisanja je naše znanje, naše veštine, naša snaga i sposobnost da neke figure prepoznamo unapred tako da se pripremimo za njih. Time im pripremimo mesto u koje se one uklope i ‘svi smo zadovoljni’.
Svi sastavni delovi LVX-a su takođe i u NOX-u, potpuno svi, samo što nisu konsolidovani, nisu uređeni, nisu kosmos. Mada u globalu gledano oni jesu Kosmos ali iz mikro perspektive oni nisu kosmos nego Haos. Tek kada se ta novonastala ganglija u Haosu toliko usavrši do sopstvene svesti, tada je to LVX sa svojim sistemom uređenja, izvesnim oblikom suverenosti i samim time sposobnosti do izvesne samonadgradnje, a sve što do tog LVX-a dolazi izvana je Haos, odnosno delovi Haosa, odnosno figure tetrisa koje treba da postanu LVX, mikrokosmos sa sopstvenom svešću.
Ako su u volumenu Ruach-a rupe ementalera, crne rupe ili sive zone unutar LVX-a, to slabi volju, njenu čvrstinu i stabilnost, jer snaga volje je ekvivalentna kompaktnosti i strukturiranosti LVX-a. Ako su tu ‘podvodne hridine’ volja je slabija, labilnija, čoveku manjka doslednosti, samodiscipline jer volja je ometena ‘unutrašnjom petom kolonom’. Čovek koji nema unutrašnju ‘petu kolonu’ može biti uništen ali ne može biti poražen niti pokoren. Osnovni uzrok svih poraza u životu je baš ta ‘unutrašnja peta kolona’, taj personalni đavo! Sav trening volje, samodiscipline, dharane, itd., je anuliranje tih smetnji, poboljšanje kvaliteta tog LVX-a. Ako za nekoga kažemo da nema jaku volju, da nema istrajnosti, da nema samodiscipline, to su samo vanjske manifestacije rupa ementalera u umu. Naravno, ovome svemu treba dodati i uvažiti i oblik LVX-a jer i od razuđenosti površine zavisi kvalitet volje. Konstantni tetris koji pada na sve to može subjektu da olakša ili oteža posao.
Kada smo već kod igri za zabavu (zahvaljujući kojima je i Tarot preživeo i opstao) smatram smislenim da navedem još jednu kompjutersku igru ali sa kartama, pod imenom solitare (arashid exe) ili pasijansa, koja veoma lepo oslikava zakonitosti života.
Nulti nivo je rođenje. To je karma predaka, karma momenta, to je astro karta subjekta, njegove predispozicije za život a kojih je on veoma malo svestan jer tada mu je najmanje karti poznato, otkriveno. Vremenom polako uči sa onim i od onoga što mu je na raspolaganju, sa onim kartama koje otkrije i koje počinje da slaže. Svaka neotkrivena karta je ne-znanje, NOX, koja može postati ili LVX ili Apep (ako je ne otkrije), ili neupotrebljivo znanje ako je otkrije ali je tako slabo postavi da je slepo crevo, ili mu je tako servira svaki sledeći nivo. Ako neka karta zablokira svoju kolonu to je znak karme koja limitira polje delovanja subjekta. Ako se desi da subjekat sam neku kartu postavi na neko mesto i time sebi kasnije oteža postupak slaganja to je znak da je sam sebi (naravno, iz neznanja) stvorio karmu, a koja je indirektno ili direktno posledica potencijalne karme iz NOX-a. Svaki nivo predstavlja jedan životni period unutar kojega su moguće korekcije ali nije moguće ići unazad na prethodni nivo i korigovati greške. Nije se moguće vratiti u mladost i nešto drugačije uraditi. Nego je nužno prihvatiti na tom nivou sve greške iz prethodnih nivoa koji najčešće deluju kao gradacija ili grudva snega koja se kotrlja. Naravno, vremenom se pridobijaju iskustva i nova oruđa i oružja (otkrivene i složene karte) sa kojima je moguće rešiti te probleme (neotkrivene karte) i(li) pogrešno složene karte.
Svaki novi nivo nam izbaci nove karte na već postojeće. To je tetris, uticaj na kojega ne možemo da utičemo i on se samo taloži na već postojeću bazu. Na svakom nivou pokušavamo da složimo što više karata, koliko smo vešti i sposobni i koliko nam nevidljivi raspored karata omogućuje. To su karma i Istinska Volja. I tako dolazimo do zadnjeg nivoa na kojem ili složimo sve kolone i samim time smo pobednici sa izvesnim uspešnim ili manje uspešnim rezultatom, ili samo neke kolone složimo a neke ostanu zablokirane ili uopšte ne složimo nijednu kolonu. Ako složimo sve, hajde da nagradimo igrača i recimo mu da je time dostigao božanski nivo i prosvetlio se (umro je u samadiju, kao što se i mandala uništi kada se završi) i njegov život je imao smisao. Ako složi samo neke kolone to je ipak uspeh, nije proćerdao inkarnaciju, a ko ne složi nijednu kolonu onda je on čovek koji neće ući u istoriju i kojega će se sećati samo njegovi najbliži. Pa i oni ne predugo.
Za razliku od pasijanse, kod tetrisa nemate puno vremena da razmislite gde da ukalkulišene neku ‘zahtevnu’ dolazeću figuru, ili ponekad nemate uopšte vremena (jer za svaku figuru imate isto vremena), i dešava se da ona padne tamo gde padne, i već dolazi sledeća, tako da ubrzo zaboravite da je negde nastala ‘rupa ementalera’. Dinamika igre se ne zaustavlja, isto kao što nas NOX konstantno obasipa novim uticajima. Mi ne možemo da zaustavimo astrološke tranzite. Ne možemo da zaustavimo opštu dinamiku života dok ne rešimo neki svoj problem. Ne možemo da zaustavimo reku dok ne naučimo da plivamo a onda je ponovo pustimo da teče. Jednostavno zatrpani smo događanjima, utiscima, dinamikom. Vreme (Saturn) nema milosti. Tako nastaju greške koje izblede iz memorije, ali to ne znači da one ne postoje. Naša prošlost, kao i prošlost svakog čoveka je prepuna takvih ‘rupa’, senki, propusta, koji ipak deluju na ceo sistem, oblikuju karakter, mada ih mi nismo svesni. A koliko to tek važi za traume u detinjstvu!
Ove dve igrice zaslužuju mnogo više analize ovoga tipa! Jer obe uključuju faktor nepoznatog ‘iza svakog ćoška’ baš kao i život. Naš narod bi rekao ‘nikad ne znaš šta nosi dan a šta noć’. Zato ATU XVIII treba shvatiti baš kao što je Crowley napisao – kakva avantura! Neznanje je strahovito, zato smo u dolini suza, ali zar to nije izazov. Sav život je oblik lova u mutnom. Ha ha. Ipak – postojanje je čista radost! Tako kažu.
Kategorije