Kategorija: Kabala

Zašto ljudi vole medijske zvezde? Da ispune svoju unutrašnju prazninu. I što je nivo tih ‘zvezda’ niži to je kritičnija ta praznina konzumenta. I obratno. Zato je poželjno znati zašto ti se nešto sviđa, zašto te nešto oduševljava i zašto te nešto fascinira. Da li ste pokušali da oblikujete definiciju dosade? Šta čekate? Ko su i kakvi su ljudi kojima je dosadno?

Šta vas oduševljava, inspiriše, nasmejava? Od toga je sastavljena vaša izuzetnost, ako ste izuzetni. Da li ste izuzetni i važni? Pa naravno! Vi ste izuzetno važni. Ako bi sada umrli ovaj svet bi se zaustavio i svi bi plakali da bi nastao novi biblijski potop. Ha ha. Ono čime ste oduševljeni determiniše vašu profinjenost, veličinu a posredno i vašu (ne)važnost. To vas determiniše i definiše. Determiniše vas i humor koji vas nasmejava. Zato pazite čemu se smejete. Hermes se svemu podsmeva, ali to je mnogo viša faza. Jaoooj, koliko mu zavidim!

Mene oduševljava kako sviraju Vlatko, Točak i Igor Paspalj. Ili kad čujem kako piše i govori moj drug Vesko Mišnić Lari, pozati pisac, kako on konstruiše rečenice. Ili kada vidim kako moj brat Lafson, slikar, takoreći žmureći crta francuske anarhiste ili senatore iz starog Rima, i kako je dobro nacrtao facu Crowley-a za korice Knjige mudrosti i ludosti još davne 1983-e godine. Fascinira me kako je moj imenjak, Milekić, neki banalni aspekat iz astro karte znao da prenese u ovaj materijalni svet i kaže da to znači to i to za dotičnog čoveka. Ne znam da je neki astrolog XX veka na planeti Zemlji tako fantastično poznavao korespondencije i saradnju tetrisa i baze. Oduševljava me kada dečko u 15-toj godini dostojanstveno devojci izjavi ljubav ili kada dečko od 18 ili 19 godina devojku pozove na večeru, a još više me fascinira ako zna da izabere koja je vredna tog poziva. Oduševio me je dečko iz New Yorka kojega sam upoznao u Beogradu pre desetak godina. Bio je star oko dvadesetak godina a znao je sve pesme od Grateful Dead. Čak više od mene koji sam rock enciklopedija. Kada je Jery Garcia preminuo on je bio star samo pet godina! Fantastično.

U prošlosti sam se oduševljavao sa puno stvari. Uglavnom sa stvarima koje drugi nisu ni primećivali. Na primer film Harleqin. Ili neki potezi Mitrinovića na ulici u Londonu ili Gurđijeva za stolom u kafani. Zato sam pokušao nešto slično sa jednom devojkom. Nismo bili par, samo poznanici. Dok smo sedeli i pili čaj potrudio sam se i izveo jednu vežbu, magijski zahtevnu astromentalnu operaciju, napornu. Ona uopšte nije znala šta radim i da uopšte nešto radim. I kada više nisam imao mentalne snage, sam je iz vedra neba, kao da je to najnormalnija stvar, pitao ‘da li je malo vlažna dole?’ A ona je vidno šokirana odgovorila – da. Na šta sve mlad čovek troši energiju. Zlata vredan trening.

Fascinira me Nole sa svojim čeličnim živcima.

Fascinira me monah iz jednog filma (Monk temptation) kada mrtav hladan kaže – „vuk ju je ubio!“

Fasciniraju me školovani đavolji advokati, možda zato jer meni ne ide baš ta vrlina, mada je Bog Reči moj omiljeni bog.

Fascinira me raširenost ljudske gluposti.

Fascinira me Sarvan Goran kako je u dvadesetoj godini iz štosa hteo da gleda u cev punog pištolja.

Fasciniran sam svojom filigranskom preciznošću, kako sam se osvetio svima koji su to zaslužili a još više sam oduševljen svojom sposobnošću da sam prevazišao taj ljigavi hrišćanski koncept opraštanja. Bože koji otrovi uma! Neka je proklet koji oprašta jer on je kilavi slabić. Ravnoteža mora da se uspostavi a to sigurno nije oprost.

Fascinira me činjenica da ja ni danas ne mogu da vežbam onoliko sati na dan koliko je Vlatko svirao kada je bio star 22 godine. A mi smo skoro generacija. Ja sam u 22-oj samo jurio ribe na dve noge. Mene je i danas sramota, ali ja ništa ne radim. A drugi ljudi rasturaju.

Fascinira me Mladen iz Potjere, mlada Milica iz Potere, heroji sa Košara, fascinira me moj Merkur na Ascendentu koji mi često omogućuje da sagovorniku čitam misli. Oduševljava me Emir Kusturica sa svojom aristokratskom i lucidnom indiferentnošću, oduševljava me Zdenko Domančić beskonačnom energijom i humanizmom. Vidite, nije mi baš dosadno. Fascinirao me je pokojni Durmitara. Kada sam mu rekao da je on evropski Milarepa XX veka samo se je nasmejao, ali znao je da ima na šta da bude ponosan.

Mnoge od navedenih ljudi sam upoznao u ovom a neke u prošlom životu. Neke velikane nisam upoznao ali mi smo i dalje bliski rođaci. Ima tu još ljudi zbog kojih imam razloga da na sebe gledam kao na lenštinu (zar je to moguće?) ali neću da ih nabrajam, da ne postanem slabe volje.

Ipak, mislim da sam vredan kiseonika kojega udišem. S obzirom kakva su danas vremena, moja knjiga Telema je prava jeres, hereza, i baš zato je nužna literatura i za čoveka i za boga. Da podstakne čoveka da se bori za sebe i da podseti boga da malo pomogne čoveku u toj borbi jer ima nas nekoliko vrednih te pomoći. Amen.

Nikada nisam bio kontaminiran judeo-hrišćanskim a naročito protestantskim otrovima uma kao što su pohlepa i ambicioznost. To mi se je gadilo. A to su pokretači zapadnog društva. Uspeh se meri po tim ‘vrlinama’, odnosno uspeh u životu zavisi od intenziteta tih ‘vrlina’. Uvek kada sam pokušao da živim i funkcionišem po tim pravilima dešavalo se da ili nisam bio uspešan, ili mi se sve zgadilo ili sam poboljevao. Pohlepa i ambicioznost su veoma jaki otkloni od indiferentnosti jer iza njih je uvek veliki motiv. A Knjiga Zakona kaže – ‘bez strasti za rezultatom’. Zato volim da živim skromno i da poklanjam stvari ljudima. Volim da gledam njihova ozarena lica kada im nešto poklonim. Naš poznati glumac Petar Kralj je kraljevski govorio: ‘Kako mogu da ne dam ako imam’. Davanje treba da čoveka učini sretnim. To je dokaz da je čovek provodnik od boga. To je suprotnost pohlepi. To je sreća Jupitera dok svima daje najviše što može. Pogledajte sve ove moje tekstove na ovom sajtu tokom proteklih 12 godina. Sa tim materijalima neko bi se okitio sa tri doktorata. Zato me uspešni ljudi, konvencionalno uspešni ljudi, ne fasciniraju. Ali talentovani i radni ljudi me fasciiraju, čak i ako su uspešni. Dakle, ti sve daješ drugima, ili puno daješ drugima, ali si sposoban da nikome ne daš ništa. Kao don Huan.

Da li ste primetili, da svi ljudi koje sam ovde pomenuo, su više dali drugima nego što su od njih dobili! Višestruko.

Pogledajte čime su fascinirani ljudi oko vas. Da li ste deo njih? Ako jeste, zašto čitate ovo? Ako niste, vreme je da pređete ne nešto žešće. Rakiju?

Koga želite da upoznate? Onoga koga obožavate, kome se divite i koga cenite. Ja cenim veoma veoma malo ljudi. Divim se takođe umetnicima i hermitima na asfaltu. Sveštenici i filozofi i naučnici bi trebalo da budu ljudi kojima se divimo i koje cenimo. Ali oni su odavno prokockali svoje kredite. Prvo sveštenici još pre 1000 ili mnogo više godina, filozofi pre 300 godina a naučnici pre 100 godina. Ostaju nam samo umetnici. Pa nećemo valjda da se divimo sportistima i političarima ili zabavljačima i manekenima! Baš zato jer gorepomenuti ne ispunjavaju uslove da ih cenimo dali su šansu zabavljačima i kiču da budu cenjeni. A nečisti umovi vole slamu. Kakvi bi onda trebalo da budu naučnici, hijerofanti i filozofi da bi bili cenjeni? Treba da imaju ono što je prikazano na grivi lava na ATU XI. Zamislite nespojivo – hermit i ljubavnik! U istoj osobi. Ako takvog sretnete, on vas sigurno fascinira.

Ali ako vam proradi ego, što uopšte nije slabo, i vi poželite nekoga da fascinirate, morate da budete neobični. A ako hoćeš da budeš neobičan, ne smeš da se oduševljavaš sa običnim stvarima. Ne samo da se ne oduševljavaš sa običnim stvarima, nego ih i ne primećuješ. Drugi mogu da padaju s nogu zbog toga, ali ti si nezainteresovan!

Plameni Mač i Zmija Mudrosti su vežbe koje to nisu. To su samo malo duže magičke formule. A svaka magička formula, je formula samo zato jer na najkraći način izražava neku kosmičku dinamiku, neki proces na najkraći i najbrži način. Uglavnom je to preko nekoliko slova ili sa par reči. Plameni Mač i Zmija Mudrosti isto to izražavaju ali na malo duži način, ali kompletniji i lakše shvatljiv način. Zato, afirmisanjem te dve metode afirmiše se celokupni proces na relaciji čovek – bog. Ovo veoma uprošćeno i nejasno zvuči ali ne znam kako bih to drugačije rekao.

Ako hoćemo da harmonizujemo celinu, a to je jedina smislena harmonizacija, onda svakom delu celine treba dati odgovarajuću funkciju i omogućiti mu da obavlja tu svoju funkciju. Da je sve na svojem mestu i da radi svoj posao. Dakle, Drvo Života, kao celovita predstava sebe, treba da je kompletno aktivno, živo. Svaki sefirot i svaka Staza treba da obavlja svoju funkciju. Sama činjenica da smo inkarnirani, da imamo datum rođenja i svoju astro kartu sa bezbroj manjih ili većih aspekata, je znak da nismo potpuno harmonizovani. Znači imamo neku sopstvenu unutrašnju dinamiku sa svojim tenzijama, unutar veće makro dinamike. Za aktiviranje i harmonizovanje celog sistema najbolje je aktivirati svaki deo sistema. To je kao cela tastatura na kompjuteru, ceo Periodni sistem, kao komplet raspon dirki na klaviru, kao celo Drvo Života sa svim sefirotima i Stazama.

Sefiroti su tamo gde jesu, Staze su tamo gde jesu, vaši sastavni delovi. Vi ih samo aktvirate, afirmišete, naglasite svojom vizualizacijom i mantranjem Formule ili pripadajućeg slova. Za početak je dovoljno za svaku Stazu po desetak sekundi dok ne memorišete celu shemu a vremenom i praksom će te vizualizacije Staza trajati duže i biće lakše. Tada imate kompletnu mrežu, makro i mikro kosmos u sebi aktivirane i harmonizovane. Sebe u svetlosti i svetosti.

Tu se stvarno javlja mnogo pitanja, logičnih i nelogičnih. Jedan čovek me je pitao kako da poveže Staze Riš i Šin. Jer on je to mislio da sve moraju da se povežu, kao petlje na autoputevima sa mostovima i nivoima. Ne. Staze su ti mostovi između sefirota. I ako Staza obavlja svoju funkciju, a to je povezivanje dva sefirota, ona obavlja sve što treba i u harmoniji je sa ostalim delovima sistema. Ali ako ne obavlja svoju funkciju, ako nije prohodna, osveštena, time remeti mnoge delove sistema. Kao i bilo koji nezdravi anatomski organ u fizičkom telu.

Dakle, neravnoteže, poremećaji, slabe komunikacije, nepravilni protoci energije se mogu javiti na svakom nivou, u svakom sefirotu, u svakoj Stazi. Zato ih je potrebno sve aktivirati, učiniti prohodnim. Ozdraviti. Svi problemi koje čovek ima u životu su znak neke neprohodnosti, ograničenja, suženosti neke Staze ili sefirota, uskog grla. A to je karma. Reč greha je ograničenje, kaže Liber AL. U prirodi nema incidenata. Kod čoveka su česti. Pitati ženu ili muškarca za seks je prirodna stvar. Da ponovimo – u prirodi nema incidenata. Incidenti su ako se ne pita ili se pita na nepravi način. A pristanak ili odbijanje poziva – oboje je prirodno. Dakle, ni to nije incident. Ha ha. Ne bojte se, nismo otišli sa teme. Namerno sam uzeo ovaj primer jer na tom frontu je najveća dogma i otrov uma homo sapiensa. Razmislite, koja institucija najviše održava te dogme.

Plameni Mač se radi od Ketera do Malkuta, sefirot po sefirot po vrstnom redu. Dakle, vizualizacija u pripadajućoj boji (po kraljičinoj skali boja) ili beloj boji, veličine košarkaške lopte ili veće, paralelno mantranje Božijeg Imena ili magičke Formule. To je spuštanje energije, ogrubljivanje, involucija, zgušnjavanje, koagulacija. To je spuštanje božije mezle. To je ono što se kaže – bog je u svemu, sve u sebi ima božiju iskru. Ali jedino čovek u sebi ima svih deset osnovnih nivoa zgušnjavanja. I baš zato i ima svest o svemu tome. Plameni Mač je stvaranje čoveka od strane boga ‘po svojem obliku’. Ali to je i individualizacija i samim time ‘odvajanje’ od boga. Jer čovek ima svoju svest i samim time svoju volju jer je mikrokosmos. Nakon toga sledi evolutivni put, da od čoveka ponovo postane bog. Da ta individua sama sada postane sopstveni bog. I zato treba da spozna sve svoje sastavne delove i da ih međusobno uskladi, jer oni nisu svi jednako zastupljeni, a čak i među nekima postoje i konflikti. To spoznavanje i uspostavljanje harmonije je Zmija Mudrosti.

Sve ovo može izgledati komplikovano, zahtevno, naporno (mada ne mislim tako). Praksa pokazuje da je to ljudima veoma teško??? Pa ovo je uvertira u kabalu. Ovo je takođe alfa i omega kabale. Ali pitam vas, kako da se oslobodite neke neprijatne stvari na prijatan način? Pokušajte to kod stomatologa, kod bankara, kod prodavačice avionskih karata. Kako da se oslobodite sramežljivosti ako samo čitate Jane Austin?! Zamislite sramežljivu glumicu. Ili nezainteresovanog špijuna.

Hermiti su generali bez vojske a vernici su vojska sa slabim generalom

Nakon ovoga se samo po sebi nameće pitanje – a ko je taj kompetentni general? Odgovor je – Hijerofant!

Nijedna religija ne može garantovati slobodu jer nijedna religija (osim paganskih i šamanizma) ne zagovara i snagu. Sve religije zagovaraju etiku i čistoću ali to nije dovoljno i za slobodu. Slobodan si onoliko koliko si jak, koliko si opasan za druge. Ako si opasan za druge to ne mora da znači da si i negativan do tih drugih. Kao što neko opasan ne mora i da je negativan do vas. Jedino telema zagovara snagu. Jedino ta religiozna mislenost (neću namerno reći religija) zagovara slobodu.

— —– —

Pita me čovek koji želi da proučava kabalu, šta mislim o Isusu Hristu? Gde je njegovo mesto?

A ja njega pitam – šta znači verovati? Ko je Isus Hristos? U stvari pitam ga da li zna šta me je pitao? Da li uopšte razume termine i koncepte koje upotrebljava?

Šta znači verovati? Šta je to vera? Neko ubeđenje, koncept, nada, želja, pretpostavka, ideja, misao, očekivanje, itd.. Da li je to utemeljen koncept ili ne, sa dokazom ili bez. Vera može da bude sve to navedeno i uglavnom ima elemente svega toga. Ništa to nije pogrešno. Ali ako nema dokaze onda je to slepa vera. I što je najgore, vera retko kada ima dokaz i baš zato je svaka vera u stvari slepa vera. Blind Faith. Stariji rokeri znaju za taj bend ako im se sviđa Eric Clapton. A pre 50-tak godina negde u Londonu je pisalo – Clapton is god. Mala digresija iz umetničkih razloga a i da razvodnimo ovu super ozbiljnu temu. Ako znate o čemu govorim zadnjih 100 godina.

A šta je ili ko je Isus Hristos? Mi ne negiramo a priori religioznu dogmu ali nas zanima naučni pristup tom dobrom (plavokosom i plavookom a koji je rođen u Palestini, ha ha) dečku kojega su ubili na krstu. Da li je on primer onoga – neznalice ubiše boga? Ali nije on jedini. Bilo ih je kasnije, da nabrojima samo neke, Ivana Orleanska, Mansur Al Haladž, Jan Hus, Jakob Burgundus, itd.. I što je najzanimjivije, vatreni sledbenici Isusa su na sličan način ubili par ovih nabrojanih na slično grozan način. Kako to?

Dakle, ko je bio ili šta je bio taj naš glavni junak svih priča? Bog, polubog, čovek, prorok, adept, božiji sveštenik (ili pastir, ha ha), simbol postignuća, nivo svesti samadija, ravnoteža, krst, božiji sin, rezultat Chokmaha i Binaha, umirući bog, itd., itd.. Sve to, ali niko to da objasni. Jer treba biti veoma blizu Isusa da bi ga se objasnilo. A onaj ko je blizu Isusa nema potrebe a često ni motiva da ga objašnjava. Tako da ga objašnjavaju uglavnom neznalice.

U zapadnoj religiji i što je još gore, u zapadnim magičkim redovima tokom cele istorije taj termin je uotrebljavan i danas se upotrebljava za sve to jer sve to po malo i predstavlja. Ali ako čovek ne razlikuje te nijanse u velikom je problemu, konfuziji a pitanje vremena kada će to prerasti u dogmu. Jednostavno ne zna šta je šta i kada se pomene Isus ne zna na šta se misli. Ništa od toga ne negiramo, ali naglašavamo da je nužno razlikovati nijanse kad se na šta misli, jasno znati na koji aspekat se misli.

Isus Hristos kao nivo svesti Tifareta, kao kabalistički Sin u Formuli JHVH je sasvim korektno razumevanje. I svaka upotreba tog imena treba to da podrazumeva. Dakle, ime proroka Isusa je u tom kontekstu sasvim poželjno u kabali, jer baš to predstavlja. On je homo sapiens, čovek, koji je dostigao samadi nivoa Tifareta i u tolikoj meri se je izjednačio sa bogom. I ništa više. Sve ostalo je religiozni balast u funkciji dogme i zaglupljivanja.

— —– —

Ljudi se mole bogu. Često. A ko je taj bog? Da li se on nekada moli nama? Ili je nevaspitan i to ne radi? Ako to ne radi, ako nas nikada i ni za šta ne moli, mora da postoji neki razlog za to! Jer niko mu i ne zameri to. Dakle, moramo da znamo zašto je to tako. Zato jer je veliki i jak! Mnogo veći i mnogo jači od nas. Samo zato on nas ne moli ni za šta!

Bog jeste veliki, ali ne postoji! Bog je veliki, beskonačno veliki, toliko veliki da ne postoji. Ko onda može da tvrdi da bog postoji? Ko može da tvrdi da bog ne postoji? Ja tvrdim da je bog veliki, najveći. Ali o njegovom postojanju treba diskutovati. Jer on nekada deluje a nekaa ne. Ili mi ne poznajemo načine njegovog konstantnog delovanja i ispoljavanja.

— —– —

Bog nije (samo) pošten. Bog je i nepošten! Šta god pozitivno kažemo za boga to je moguće negirati. Ako ne verujete, samo preciznije pogledajte svet oko sebe, svu tu bedu, žalost. Sve što kažemo za boga, istina je. Čak i najbolje i najgore stvari. Sve opozicije. I niko ne može da negira da je bog veliki. I bog od čoveka samo to traži. Da je veliki i jak, dakle, da je kao i sam bog.

— —– —

Kažu da oni koji obožavaju i prizivaju đavola da su oni bezbožnici. Ne znam nikoga ko to radi. Ali, kažu da ih ima. Postoje i oni (koji kažu da se razumeju u te stvari) i koji tvrde da o đavolu treba što manje govoriti i čak i ne pominjati ga. Ni ime mu ne izgovoriti. Ali važno je imenovati sve viruse, ratove, ubistva, bakterije, uzročnike raznih bolesti, tornade, crne hronike, poplave, zemljotrese, kataklizme i uzroke svih vrsta nesreća. Jer kako da ih drugačije spoznamo i eskiviramo ili čak pobedimo. Ali ne i đavola, ha ha. Pa sve nabrojano su predstavnici đavola.

Ljudi nemaju pojma šta je to bog, šta bi to moglo da bude. Čak i oni koji se zaklinju u boga. Čak ni oni koji veruju u boga i čak ga i vole, pojma nemaju šta bi to moglo da bude. A o đavolu da ne govorimo. Oni ne znaju šta je bog ali o đavolu znaju da je on sve suprotno tome. Stvarno filigranski precizno. Oni vole da kažu da je bog svemoćan, da je sve i svuda. Ne negiramo to. Ali u tom slučaju bog je i u paklu. Aaaa, to ne. Ne sviđa im se to.

Možda su veći problem oni koji imaju neke solidne predstave o bogu ali o đavolu ne vole da govore. Beže od đavola kao đavo od krsta. Toliko ga izbegavaju da su ga učinili famoznim, popularnim. Smatram to besmislenim i pogrešnim. Sa neprijateljem se treba suočiti. Bolest je jedan od načina ispoljavanja đavola. Kada bi medicina imala takav stav do bolesti-đavola današnje zdravlje bi nam bilo kao u srednjem veku. Jadni đavo, kada bi znao kakvog bauka su napravili od njega, usrao bi se od straha.

Da skratimo, bog je ravnoteža, đavo je neravnoteža. Tako kažu fizičari, matematičari. Medicina se slaže. I geometrija. I sav pametan svet.

— —– —

Pitao sam puno ljudi, uglavnom religioznih ljudi, da mi daju definiciju vere. Pričali su mi romane, ali niko mi nije dao definiciju vere u jednoj srednje dugačkoj rečenici. Nisu mi dali definiciju ni u petdeset dugih rečenica.

Po nekom mojem rezonu vera je bućkuriš sastavljen od ubeđenja, očekivanja, nade, pretpostavke, želje, mišljenja, uverenosti, poverenja, itd., itd.. Sve je to na reč, bez dokaza. Ništa nije sigurno, sve se može demantovati, ništa argumentima, ništa sa dokazima.

Znači vera temelji na neviđeno, na reč, na slepo. Zato je svaka vera u stvari slepa vera. Jer bilo šta da je od navedenog bućkuriša u pitanju, to je bez dokaza, nije naučno. Zato svaku veru treba proveriti naukom. Dakle, vera je veliki rizik. I dok se ne proveri ona je slepa vera. A kada se proveri nije više slepa vera, ali nije više ni vera.

— —– —

Religijska terminologija je štura, suhoparna, nejasna, nedorečena. Običan čovek ne može to da razume. Uglavnom shvata doslovno, bukvalno i nepotpuno i otuda bezbroj religijskih dogmi. Za nas je važan termin bezbožništvo i bezbožnici. Naravno da i takvi postoje. Svaki čovek je od boga, bio svestan toga ili ne, prihvatio to ili negirao to. Ali opet je moguće da je bezbožnik. Probijanje puta od Ketera do Malkuta je apsolutno božanska gesta. Samo da smo inkarnirani taj put je u izvesnoj meri prohodan, postoji. Naravno, možemo da ga proširimo. I to je već dokaz da smo od boga, i da a priori nismo bezbožnici. Ali rad sa Zmijom Mudrosti determiniše u pravoj meri da li je čovek bezbožnik. To je evolutivni napor subjekta, to je njegov svesni napor i na osnovu količine i intenziteta tog napora determiniše se da li je neko i u kolikoj meri božiji ili bezbožnik. Može čovek da ne veruje a da nije bezbožnik. I obratno, da veruje a da je bezbožnik. Vernici umesto da se bore oni se mole i veruju. A čovek na putu inicijacije ne veruje i bori se, kao pravi božiji čovek.

— —– —

Da li vas zanima koji ljudi su najmanje vernici? Ko su oni koji nikome ne veruju? Pa ni bogu. Bankari. Oni ništa ne veruju. Nikome. Probajte da ih ubedite da vam veruju. Ha ha. Neka vam daju kredit na poverenje. Poverenje je čak manje slepo nego vera. Kada bi bog došao u banku da digne kredit, ne bi ga dobio. Bankari bi hteli hipoteku nad Vatikanom. Koliko vidimo, crkve, a naročito zapadna, se dobro razume sa bankama. Crkva traži slepu veru a banka nikome ne veruje. A međusobno se odlično razumeju! Kakav svet. I onda kažu da vernici nisu slepi.

---