Šamanizmi međusobno su veoma slični bez obzira sa kojeg ćoška planete da potiču.
Jedini ostaci paganizma, preteče monoteističnih religija, su malo poznate i po planeti razbacane oaze gde se i dalje praktikuje komuniciranje sa bogom, lečenje, osiguravanje dobre letine, kao i mnoge druge aktivnosti, na drevni, šamanistički način.
Šamanizmi međusobno su veoma slični bez obzira sa kojeg ćoška planete da potiču. Svaki njihov sveštenik ili magičar ili vrač ili bokor ili houngan ili bilo kako da ga nazovemo radi na sličan način i mislim da bi svaki od njih razumeo metode rada svojega kolege sa drugog kraja planete. Svaki takav vrač poznaje delove duše (barem niža tri dela duše) i zna kada operira sa kojim delom duše i poznaje njegove kompetencije i sposobnosti bez obzira kako ih on imenuje. Ne znam da li bi bilo isto kada bi povezali sveštenike svih oficijelnih religija. Šamanizam je inače veoma malo istražen a za to su zaslužne baš oficijelne religije a naročito (rimokatololičko) hrišćanstvo. Ipak nekoliko entuzijasta je rizikovalo svoju reputaciju u naučnim (oficijelno naučnim) krugovima i posvetili su svoj život demistifikovanju šamanizma. Mirca Eliade, Maya Deren, Joseph Campbel, Odette M. Rigaud, kao i današnji Raul Canisarez, Wade Davis, Malidoma Patrice Soma, Željko Jokić i Jeremy Narbi, da nabrojim samo neke.
Za šamane i njihove vračeve obično se misli da su nepismeni i da žive svojim domorodačkim životom kao i pre nekoliko hiljada godina. Ima i toga, ali danas, hvala bogu postoje šamani (egzotičnog porekla) sa visokoškolskim diplomama koji žive po svim standardima života na asfaltu. Maya Deren je primer osobe iz ‘civilizacije’ koja se je temeljito udubila u šamanizam. Kao diplomirani antropolog otišla je sa asfalta New York-a iz naučnih razloga da živi nekoliko godina na Haitiju i da proučava tamošnji vudu u godinama kada je to bilo veoma rizično za poziciju u naučnim krugovima, odmah nakon II svetskog rata. Sledeći tekst je prevod jednog dela V Poglavlja iz njene veoma vredne knjige Divine Horseman:
4
HRANJENJE LOA
Loa (bogovi), čije funkcije su da ogromnu primarnu masu materijalnog univerzuma usmere u uzorke inteligencije i dobročinstva, su angažovani u veliki i beskonačan rad. Njihova moralna energija je ta koja animira te ogromne mase materije, i pošto se ta energija konstantno troši, ona se mora konstantno puniti. I to je čovekova dužnost: da hrani loa, da osigura konstantni tok psihičke energije, da osigura moralno kretanje univerzuma. Zato je čašćavanje loa ceremonijalno najčešće izvođeno na Haitiju. Kao dodatak opštem crpljenju energije loa, tu je i trošenje za specifične, pojedinačne zahteve ljudi. Tako da, opšte proslave za ceo panteon; posebne proslave za loa od kojeg se traži da učini neku veliku stvar; godišnje proslave za Marassa i Mrtve; i naravno, bilo koja ceremonija čiji cilj je da se nešto traži od loa, počinju sa nuđenjem hrane.
Zato, osnovna stvar u vezi hrane koja je namenjena da je pojede loa je da može biti raštrkana svuda u svim pravcima, ili može biti zakopana za njih, ili ostavljena na raskrsnicama. Ona može biti i direktno konzumirana od strane loa kada loa zaposedne neku osobu; jer mada hrana ulazi u telo osobe, loa je taj koji se hrani sa suštinom te hrane: to je dokazano sa činjenicom da nakon perioda zaposednutosti, kada je osoba ponovo svoja, ta osoba ne oseća kao da je jela bilo kakvu hranu i može biti veoma gladna. Kada se hrana preko noći ostavi na oltaru, ponovo je suština te hrane pojedena od strane loa; jer mada će materijalna supstanca koja ostaje biti podeljena među učesnicima, ljudi nemaju osećaj da su se time nešto nahranili. U stvari, nikada ljudi nisu ti koji slave kada je slava za loa.
Vrsta hrane, njena priprema, način služenja i izbor i količina porcija zavise od toga kojega loa treba nahraniti, i zavise od specifičnosti slučaja, lokalnih tradicija i faktora trenutne prikladnosti. Siromašan čovek, na primer, može uz izvinjenje zamoliti da čak tri loa podele jednu kokošku. Osećaj za ritualnu preciznost odlučuje o svim žrtvama; takva preciznost je jednako karakteristična i za mange sec (žrtvovanje žita, voća i povrća koje prethodi veoma nevažnim ceremonijama kao što je krštenje manjih ritualnih predmeta) i za detaljne proslave koje houngan može i sam finansirati svake godine u korist svojega hounfora – uključujući i žrtvovanje puno kokoški, nekoliko jaraca, čak i bika, i svinja (za Petro), i koje može trajati i po deset dana da se potpuno izvrši.
Tako komplikovana ceremonija, ako se desi da se izvodi u periodu žetve, može započeti sa ceremony-yam. Teoretski ta ceremonija, koja je samo važan agrarni ritual među Rada ritualima, je žrtva prvog voća sa polja za loa, tako da oni ponovo mogu blagosloviti zemlju u nadolazećoj sezoni. Nakon što je vever (grafički crtež za dotičnog boga, nacrtan na zemlji) za veća božanstva (uključujući Azacca, loa agrikulture) nacrtan, recitiraju se litanije i molitve. Tada hounsisi noseći na svojim glavama korpe napunjene sa slatkim krompirem i suvim ribama, oblikuju procesiju koja se puno puta vijuga oko centra pre nego što se žrtve postave na tlo. Tu se krompir i ribe posvećuju i houngan, držeći sveću u jednoj ruci, usmerava sablju koju drži u drugoj ruci, ka četiri kardinalne tačke. On tada klekne i prereže jedan krompir na pola, i daje nož ili mačetu sledećoj osobi u hijerarhijskom redu, koja čini isto sa sledećim krompirom. Jedan po jedan, svi učesnici u ceremoniji režu krompir, i kada se to završi, svi komadi se ponovo sakupe u korpu, pokriju sa lišćem mombina, posvete sa znakom krsta, i u procesiji odnesu do velikog Rada oltara, gde ih coucher (rasprostru okolo), kako oni to kažu, preko noći.
Noćni coucher ili spavanje, bilo da se radi o krompiru, ili povremeno o bubnjevima, ili inicijatu, je ritual istovremenog i pročIšćavanja i ojačavanja. Možda zbog reči coucher, ili zato što je ćebe od lišća rasprostrto tako pažljivo kao prekrivač, ili zbog potpune tišine u sobi sa debelim zidovima od gline i bez prozora u kojoj je oltar sa jednim jedinim malim izvorom svete svetlosti – mali komad gaze koji pluta u posudi sa uljem – ili možda zbog svega toga zajedno, to je scena jednog potpunog mira, koja je u suprotnosti sa harmoničnim i živahnim plesom proslave koja obično počinje na samo veče u obližnjem peristilu. Prolazak iz jednog u drugo je iskustvo u jednom jedinom momentu, potpuno u rangu Vudua: meditativna introvertna trezvenost koju karakterišu molitve i usamljeničko povlačenje zbog iskušenja inicijacije, impresivni dinamizam ceremonija u kojima bubnjevi, pesme, ritualne plesne kretnje, svete invokacije, iscrtavanje vevera, igra boja posvećenih za loa, fantastične dekorativne predstave na zidovima hounfora, čipkaste svetinje, raspored svih predmeta na oltaru takođe igra svoju ulogu – stapaju se da stvore strahovitu blještavost u kojoj svako čulo učestvuje u proslavi božanskih moći. Tokom jutra koje sledi nakon coucher, krompiri se donoce u peristil jer tako nalaže ceremonija. Ponovo se smeštaju na oltar na poteau-mitan. Izgovaraju se molitve; krompiri i ribe su blagosloveni i posvećeni, i od tada ceremonija dobija na važnosti, jarac može biti žrtvovan i sa nešto njegove krvi se mogu poškropiti krompiri. Konačno, krompiri se skuvaju a deo se rastrese u svim smerovima. Jedan deo se može ritualno zakopati za loa a ostatak se podeli učesnicima.
U mnogo slučajeva mange krompir je takoreći prva hrana, u proslavi bogova koja može trajati osam do deset dana, i koju houngan poduzima svake godine, ili svake druge godine, da umilostivi loa i da prizove njegovu dobru volju ka njegovom hounforu za predstojeći period. U takvom slučaju organizacija cermonija može izgledati na sledeći način: nedelja: Radnje de Grace; ponedeljak: Službe za les Marassa i les Morts; uveče sledi coucher yam; utorak: ujutru, ceremonija-yam, kasno popodne i uveče, gozba za Legba, Loco, Ayizan, Damballah, Ayida, Erzulie i Agwe i njihove sledbenike (navedeni loa se smatraju da su u dobrim odnosima i voljni su da prihvate da im se služi zajedno); sreda: Ogoun, sa večernjim plesom u njegovu čast; četvrtak: Azacca, ili Erzulie, ili možda neki od ostalih loa koji je posebno važan za taj hounfor; petak: Ghede; subota: Petro loa; nedelja: često puta bapteme, kojemu sledi prijem; ponedeljak: personalni loa, moguć je i rad sa Mounanchou. Ako je moguće svaki loa se služi tokom jednog dana koji je njemu posvećen. Procedura je obično da se izvede individualna ceremonija tokom kasnog jutra ili tokom kasnog popodneva, dok je ostatak dana posvećen pripremi hrane i drugih detalja; i uveče tu je uglavnom dance de rejuissance u čast loa kojeg se slavi taj dan. U ceremonijama koje izvodi samo jedna individua, čak i ako se prolazi kroz hounfor, coucher yam se ne izvodi i cela ceremonija se skraćuje, tako da se sa kratkim intervalima završava za dva dana.
(Ovu zahtevnu i vrednu knjigu Divine Horseman su preveli dr. Gregor Musevski i Goran Sarvan. Ako bogovi budu naklonjeni možda će jednog dana biti i objavljena na jezicima naših naroda. A možda i ne ?! Jer naši narodi vole neke druge sportove ?!)