Kategorije
Kabala

V. Teorija i praksa

Kako drugačije osim kabalom stvoriti nove ljude, kvalitetnije, drugačije, veće, slobodnije, većih intelektualnih potencijala? Možda klasičnim obrazovanjem ili vatikanskim dogmama? Takav edukativni sistem je doveo civilizaciju do ruba propasti. Kako osim pomoću kabale da uopšte shvatimo u čemu je problem i kako da ga se latimo? Ima li nauka možda odgovore na pitanja šta je to um, šta je to svest, šta su to nagoni, zašto ćelije tkiva uvek rade da rana zaraste? I pored sveg znanja nauka nema potpune odgovore na to. Samo zbog pristupa i vladavine ne-znanja. Zašto su ljudi nesretni? Odgovor je u Drugoj Budinoj Plemenitoj Istini – Uzrok patnje je ne-znanje! Dakle, moramo da priznamo šta sve ne znamo i da je toga puno. Dakle treba menjati pristup. Nauka je najveće korake napravila kada se približila kabali.

Čak i ovo što vam sada govorim, ili možda neka praktična uputstva, i to je teorija. Praksa je kada vi sa vašim umom i vašim telom počnete barem 10 minuta na dan da razmišljate o nekom stanju svesti. 10 minuta! 5, 3 ili 2 minute! Ali da tokom te dve minute ne razmišljate ni o čemu drugom osim o tom stanju svesti. Ili da ste bez misli! Pazite, nije baš lako! Nema ništa teže od toga. A sutra nastavite minut duže. Ili barem 10 sekundi duže. Ako možete. I tako svaki dan. Gradacija. Tek to je praktična kabala. I onda vidite da je to slično jogi. Da je to u stvari zahtevna Dharana. (Ali ne zaboravite da su sve Lojoline vežbe u stvari samo zahtevne Dharane!). Ili pokušajte sa vežbom da odmah idete u centar Tifareta i pokušajte da barem par minuta, 2 ili jedan minut ne mislite (na) ništa. To je još teže. Teško je ništa ne misliti! Tek to je praktična kabala. To je uvod. Kontinuitet i gradacija. Bez smisla je vežbati nekoliko dana a onda preskočiti dan ili dva i onda sledeći dan da bi se sve to nadoknadilo vežbati trostruko više. To je više štete nego koristi. To je kao kada malo dete ne hranite nekoliko dana a onda nakon toga mu date (naterate ga) da pojede trostruko više nego što mu je potrebno i što je sposobno da pojede.
Zašto su kabali potrebne praktične vežbe?

Iz više razloga. Kabala nudi put do prosvetljenja. Zašto ga ne iskoristiti. Još naši daleki pretci su znali da je u takvim uzvišenim stanjima svesti najbolje misliti na boga. Znanje samo po sebi nije dovoljno. Potrebna je upotreba tog znanja, potrebne su konkretne promene u sebi, iskustvo iz prve ruke! Samo znanje i čitanje od nas čini da smo istoričari i teoretičari kabale. Takvih je i tako previše. 98% od svih koji se zanimaju za kabalu. Drugi razlog je da jedino sa vežbama možemo da se oslobodimo balasta u umu, koji je u stvari gomila netačnih, nepotrebnih, suvišnih, prevaziđenih ideja, koncepata, itd.. Sve to koči i ograničava a da toga često ili uopšte nismo svesni. Samo praktičnom vežbom se to otklanja. Bilo da je to Dharana ili ritual.

Nekoliko temeljnih postavki:
1. Sve se dešava po zakonu nužnosti – kada se pojavi kritična masa energije!
2. Svaki koagulat je rezultat ogromnih sila, faktora, komponenti. Taj sastav određuje karakteristike i ponašanje koagulata. Prilikom kontakta dva koagulata dešava se preplitanje svih tih sastavnih faktora na višim nivoima. Ukratko, to je kontakt uzroka i posledica na nevidljivom i vidljivom nivou, istovremeno.
3. Dakle, svaki materijalni koagulat je predstavnik neke siline univerzuma. To je energetski koncentrat. Međuodnosi tih koagulata ili međuodnosi tih korespondentnih silina univerzuma su prikazani u mitovima.
4. Svi mitovi svih mitologija imaju smisao i to je njihova jedina funkcija da prikažu dinamiku tih odnosa. Dinamika svih tih mitova se dešava i danas.
5. Poznavanjem korespondencija moguće je uticati na scenario događanja u materijalnosti.
6. Fizikalni zakoni su samo odraz, suženi odraz mentalnih i astralnih zakona, odnosno pravila i mogućnosti na astralnom i mentalnom nivou. Zato fizika, hemija, mehanika, itd., su samo ekvivalentni i logični pokazatelji pravila koja važe na astralu i mentalu. Ograničeni, suženi, ograničeni materijalom i prostorom, itd..

Bez kabale nije moguće razumeti ni osnovnu rečenicu iz hrišćanstva koju svi ponavljaju kao hipnotisani a pojma nemaju šta to u stvari znači. Oni kažu – Isus je na sebe preuzeo sve grehe sveta i time spasio svet! Halo?! Ko je ovde lud? Ima li neko barem malo sive mase? Da je tako mi bismo sada bili u raju! Ali vidite da nismo! Pre bih rekao suprotno! Ako je svaki drugi čovek saobraćajac koji pokazuje gde je put za raj, to znači da ima puno putnika za raj i da smo daleko od raja.

Isus se je prihvatio svakog tipa greha ali samo za sebe, u svojem svetu, u svojem sistemu i on ih je za sebe uspešno anulirao i time spasio sebe. A sve to govori o nivou Tifareta, ali Tifareta od Isusa. To da i drugi mogu od toga da imaju koristi, to je drugo. Za Isusa nevažno. Jer on nije preuzeo tuđe grehe. Jer to teško da je i moguće. On je indiferentan do svih drugih i njihovih grehova ako je stvarno dostigao nivo Tifareta. Ali tumači te religije su prikazali Isusa kao da mu nije svejedno do drugih, i to da mu toliko nije svejedno da je umro zbog i za druge! Nonsens. Pa ako njemu nije svejedno do drugih onda on uopšte nije dostigao nikakav nivo postignuća, samadija, onda se on uopšte ni po čemu ne razlikuje od najobičnijeg smrtnika! Time su degradirali njegovo postignuće. To je mesto gde su pali. Naglasili su altruizam na štetu egoizma i otuda je hrišćanstvo žalosna religija koja nije otišla daleko od prve Budine Plemenite Istine.