Neko pametan je postavo pitanje: ‘Šta je vera?
Neko drugi (takođe pametan) je odgovorio: ‘To je isto ko da ste ptali – šta je hemija? Hemija je nauka koja proučava strukturu materijalnog sveta i međusobne odnose sastavnih delova. Vera je nauka (trebalo bi) koja proučava strukturu čoveka i boga i njihov međusobni odnos.
‘Ali, od kada je vera nauka?’ ponovo pita onaj prvi.
‘Nije – kaže ponovo onaj pametni drugi – ali iako nije nauka treba da ima naučni metod a cilj je i dalje isti, RE – LIGERE!
Kako možete da verujete u nešto što ne osećate, ne vidite, ne razumete?!?
To je onda neizvesnost, iščekivanje, nadanje! A sve je to ostavljeno nemoćnima, neznalicama, jer sve to podrazumeva oslanjanje na druge, zavisnost od drugih, stavljanje sebe i svojeg znanja u sekundarnu poziciju, vlastita podređenost. Zar nije hrišćanstvo religija siromašnih i najnižih slojeva?! Dobra statistika vam govori da će sutra biti novi dan, ali nema statistike koja će vam dokazati da ćete ga i vi dočekati. Dobra pretpostavka nije znanje. Evolucija temelji na znanju.
Ja se slažem da treba da bude izvesno nepoznavanje budućnosti, da ne treba i nije funkcionalno sve znati unapred. To bi uništilo većinu čari života a faktor radoznalosti, jedan od osnovnih pokretača za učenjem, evolucijom i nadgradnjom, bi bio odstranjen ili trajno nezadovoljen. To je jedan od razloga za postojanje reke zaborava u grčkoj mitologiji. Ali to nepoznavanje ‘šta nosi sutra’ ne treba kompenzovati niti pokušati tome dati smisao slepom verom. To je veoma blizu, odnosno to jeste taktika noja.
Zamislimo čoveka čiji je svaki potez, rezon, aktivnost, optimalno praktičan i pragmatičan i da on to sve zna unapred. Pa to je život robota. Ljudi ne vole monotoniju a vole iznenađenja i čuda, odnosno da misle da se dešavaju čuda. A za to je potrebno neznanje u raznim oblicima. Nepoznavanje budućnosti je jedan aspekt toga.
Kada vam neko kaže ‘Ne treba da brinete, anđeli vas čuvaju’ najapsurdnije od svega je da tu ima veoma puno istine, ali opet to nije dovoljno da čovek u punoj meri mirno diše. Jer i to čuvanje oscilira u skladu sa tranzitima ili tetrisom. A tetris je preogroman da bi ga u punoj meri spoznali i pored veoma preciznih efemerida.
Dokaz
Vera u boga je slična veri (ili nekom drugom imaginarnom ubeđenju) da će i prekosutra biti novi dan ili da ćete i prekosutra biti živi. Ali ko vam to garantuje da ćete sutra biti živi? Statistika, analogija, tradicija, navika. I nada. Nisu baš pouzdani dokazi. Prošlost, istorija, vam je dala dovoljno dokaza da će najverovatnije biti tako. Ali to je samo statistika. (Znate ono – postoji laž, još veća laž i statistika. Slično je i kada uđete u avion. Vi ste tada samo jedan od brojeva. To mi je rekao pilot sa dugogodšnjim iskustvom.) Jer u sledećih 48 sati se može puno toga promeniti. Osim toga, kolika vam je statistika u vezi postojanja boga? Ali naučna statistika o postojanju boga. Budimo realni – nula. I u šta onda vernik veruje? U postojanje boga? Ja kao veoma religiozni ateista imam čak i jaču veru u to, ali ipak imam neke dokaze koji nisu samo brojevi (statistika). Koliko ljudi ima takve dokaze? I da li su valjani? Kako dokazati harmoniju? Bez dokaza uvek je to samo slepa vera, ili želja ili nada!
Besmisleno je verovati u nešto što ne možeš osetiti! A o čulu vida i dodira da ne govorimo. Hrišćanstvo uporno to govori – verovati u nešto imaginarno, nezamislivo. Zato je vera u nešto što ne možeš osetiti u stvari – slepa vera. Svaka vera je slepa vera. Jer ako možemo osetiti imamo empirijski dokaz i ne treba da verujemo. Tada znamo, i ne treba da verujemo i preostaje nam samo da razumemo.
Dakle, termin vera sa takvim značenje koje ima danas bi trebalo menjati. Treba pronaći neki novi termin koji će malo smanjiti slepu veru a više uključiti znanje, saznavanje, dokaze, ono čemu hipotetično kažemo – nauka. Ne znam koji bi termin bio pravi. Možda – inicijacijski put, božiji put.
Znanje i definicija
Pametnom čoveku nije potrebno da veruje. On zna. On se je uverio. Znanje i vera nisu isto ali mogu da budu isto. Vera bez znanja je samo nada. Nada je za crve, piše u jednoj svetoj knjizi. Oni se nadaju. Nadaju se nemoćni. (Ako pažljivije analiziramo mit o Pandori videćemo da je tako.) Baš zbog te (pre)velike bliskosti nade i vere, vera je dobila ogromno slabih konotacija i zloupotreba. Zato svakom religioznom čoveku ili verniku preporučujem da se upozna sa strukturom i sebe (mikrokosmosa) i sveta oko sebe (makrokosmosa) i da traži paralele, povezanost, međuzavisnost i uzajamne uticaje. Time njegova vera ili religiozni mentalni stav uopšte nije miniran. Nego naprotiv. Samo je ojačan ali odstranjena je komponenta nade (i dogme) a uključena je komponenta koja se zove preciznost, realnost.
Pošto nam je teško da dođemo do definicije vere, zaključujemo da je to ubeđenje, uverenje, nada, slepa vera, očekivanje, očekivanje rezultata ili bilo čega, itd., itd.. To je jedan jak koncept ili manje jak, da je nešto kao što subjekat misli da jeste, bez obzira na sve, čak i na pokazatelje kontra stanja. Ali sve je to nesigurno. A subjekat je uglavnom pasivan. Vera je u stvari jedan pokušaj pronalaženja smisla i sigurnosti u očekivanju pozitivnog i dobrog od nepoznatog. A to dobro i pozitivno od nepoznatog temelji na teoriji – bog je dobar. Ha ha. A zašto dozvoli da stradaju mala deca? Bog je neutralan. NOX je neutralan i sa pozicije NOX-a ne postoji ni dobro ni zlo. Sa pozicje uravnoteženog LVX-a takođe ne postoji ni dobro ni zlo nego indiferentnost. Ali samo sa pozicje neuravnoteženog LVX-a postoje dobro i zlo u našem konvencionalnom smislu.
Jedan od osnovnih aksioma vere, naročito proklamovan iz Vatikana, kojega mnogi slede je – Credo quia absurdum. Verujem mada je to apsurdno. Baš to je suština vere. Nama to nije dovoljno za naš naučni pristup. Istovremeno mi uopšte ne negiramo veru. Vera postoji, mada je niko ne vidi. Odnosno niko (ili veoma malo ko zna za nju). Nauka je mnogo poštenija. Nama se mnogo više sviđa vera sa dokazom, pa makar to bio i negativni dokaz. Dakle, cilj jeste religijski ali metod je naučni. A da bi zadovoljili naučni metod i dokaz koji ide uz to, potreban je čisti um subjekta. Kod čistog uma sve je dokaz i tu nema slepe vere. Čovek čistog uma je apsolutno religiozan ali ne mora da bude vernik i uglavnom to i nije. Funkcija vere kakvu danas poznajemo je jedno, a šta bi trebalo da je funkcija vere je drugo. Današnje hrišćanstvo ima veze sa Isusom samo što je uzelo ime od njega. Dakle, odlazak u hram nije dovoljno da bi neko bio božiji čovek. Jer može čovek da i ne vidi hram a da je božiji čovek.
Zato ponovo postavljamo legitimno pitanje – da li je termin vera uopšte pravi termin, dobar izraz? Ima li bolji? Kako je u drugim jezicima? Šta kažu etimologija i fonetika u drugim jezicima? Ili je to samo malo ozbiljniji ili nejasniji izraz za nadu? A rekli smo da je nada za crve. A ljudi veruju. Dakle, koliko ima stvarno ljudi? Markiz de Sade je one religiozne budale svojega vremena imenovao ‘pobožni crvi’.
Volja i vera
Volja i vera su nekako srazmerne. Što je jača volja (bilo istinska ili slobodna) manja je potreba po veri. I obratno. Ali to ne znači da je čovek manje religiozan ako ima jaku volju. Može a i ne mora, a može da bude i još više religiozan. Jer vera može da ima veze sa religijom, a isto tako i ne mora, mada je pod plaštom religije. Otuda je skoro svaka vera u stvari slepa vera. Svako približavanje ka bogu je u stvari usklađivanje sa njim, pa čak i ako subjekat u svojoj ‘slepoj ili pravoj’ veri toga nije ni svestan. Ako je njegova volja da to (u)radi bez obzira na veru on to uradi i on je religiozan.
Istinska volja je misija, smisao inkarnacije, globalni cilj, kao i najkraći put realizacije toga, bez obzira da li subjekat ima mudrosti, znanja, sposobnosti za to (mada je u startu imao), i bez obzira da li je svestan toga. I ona je nepromenjiva i uvek se uklapa u neki viši ili nazovimo ga božiji scenario. Slobodna volja je koncept subjekta da nešto uradi i uvek je limitirana sa svojim sposobnostima i subjekat je uvek svestan nje, promenjiva je u zavisnosti od potencijala subjekta (njena realizacija je zavisna od toga) i ne mora da se poklapa sa istinskom voljom a ni sa globalnim scenarijem. Dobro je ako se poklapa sa istinskom voljom. Ali i jedna i druga mogu a i ne moraju da se poklapaju sa verom, mada je vera često u jakoj ali (uglavnom) neplodnoj vezi sa slobodnom voljom. Jer i jedna i druga mogu da budu pogrešna (prva) i slepa (druga).
Po drugoj strani, istinska volja je apsolutno religiozna, ali ne mora da uključuje veru kakvu danas poznajemo. Ali istinska volja isključuje zaslepljenost, nadu, pasivnost, ali ne isključuje slobodnu volju kao sredstvo.
Idealna varijanta je da se slobodna volja poklapa sa istinskom voljom a istinska volja sa verom. (Jer istinska volja ne može da bude pogrešna a i slobodna volja i vera mogu da budu pogrešne ili barem nestabilne.) Ali u tom idealnom slučaju se one međusobno ne razlikuju. Kažem, to je idealna varijanta i u Tarotu je predstvljena sa čak tri Aduta, Magus, Hijerofant i Hermit. Ali sve to još ne znači i poznavanje budućnosti, ali u velikoj meri daje mirno disanje subjektu po pitanju smisla svega. To je spokoj i pored još mnogo nepoznatih faktora koji se mogu pojaviti i menjati scenario budućnosti.
Kada tako strogo pogledamo vidimo da je veoma malo pravih vernika bilo koja religija da je u pitanju, bilo koja vera, bilo koji metod puta ka bogu.
Nije ovo laka tema. A ni vremena.