Svima treba sve dozvoliti, mada nije svako za sve i nije sve za svakoga. Ja sam inače protiv svih mogućih zabrana (mada Geburah mora da postoji i funkcioniše), a naročito sam protiv zabrana kada se radi o znanju.
Dakle, nikome ništa ne sprečavati, svima neka je dostupno sve. I neka na svojoj koži osete, probaju sve, neka se i opeku, neka se i ubiju, ali oni to trebaju i oni to moraju da iskuse. Ne treba ih sprečavati ni u čemu, ne treba im ništa zabranjivati, ne treba im zabranjivati znanje, informacije. Svakome treba omogućiti sve. Ako se oni sami u tom procesu unište (bilo pod zastavom neznanja, gluposti, drogiranosti, pijanosti, crne magije, slabe karme, radoznalosti, inicijacije ili neke druge u njima prisutne tendencije) to ne treba da nikoga brine jer i to je samo deo igre beskonačne. I to je samo oblik selekcije koja bi i tako pre ili kasnije usledila. Našim liberalnim stavom mi smo to samo ubrzali.
Zato ne volim zabranjene knjige, zabranjena znanja, zabranjene ideje, sakrivanje i tajnost inicijacija pod raznim izgovorima. Sve su to ograničenja, blokade a ‘reč greha je ograničenje’. Čovek voli da preuzima ulogu boga i da određuje šta je za koga. To je ipak preambiciozno za čoveka i to je uvek usporilo evoluciju i donelo neki oblik zla. Deci ne treba dati bombe ali ako deca sama dođu do bombi, to je siguran znak da sledi nužna inicijacija, sa hepiendom ili sa tragedijom. Ali očigledno bila je nužna ta inicijacija jer deca (ni)su svesno tražila bombe. Ili možda jesu?! Dakle? Na žalost tokom istorije, sve takve slučajeve slobodnog raspolaganja (naizgled) svime a koji su se eventuelno okončali neuspehom ili tragedijom, su dušebrižnici (naročito judeo-hrišćanske mislenosti) toliko naglasili, do takvih krajnosti izvitoperili, da su na osnovu toga čak legalizovali i opravdavali i ropstvo!!! Jedini njihov argument je bio – strah od anarhije i de-evolucije. Ali tokom istorije je to uvek ostalo samo na strahu, jer u ljudskom biću je instaliran strah od nestanka odnosno nagon za opstankom tako da su ta ‘briga i bojazan’ od opšte anarhije besmisleni. Zanimljivo je da i danas najviše zabrana (bilo kojeg tipa) dolazi iz istih, već navedenih krugova.
Ipak, ekstreme moramo da isključimo, ali ekstremima proglasimo što manju teritoriju. Čak i kada bi sve bilo dostupno svima, oni bi to raspoloživo (znanje, moći, resurse, itd.) mogli da upotrebe samo u skladu sa njihovim znanjem njihovim razumevanjem i njihovim moćima, bilo u pozitivnom ili negativnom smeru. A onoliko koliko je neko jak time mu je determinisana i dostupnost do bilo čega. Ali to me ne sprečava u tome da mi se ne sviđaju zabranjene knjige, zabranjena znanja, tajna znanja, nešto što nije za javnost, itd.. Neka svi imaju mogućnost za sve pa ako imaju dobre želudce da to svare – neka im je sa srećom. Ako se opeku ili nastradaju – neka im bog pomogne. Ne treba nikoga niti sažaljevati niti spašavati. Bilo kakav rasplet da usledi, ima neki smisao. Polje čovekove slobodne volje je determinisano njegovim znanjem, razumevanjem i moćima, i u okviru tog polja, i samo tog polja, on može da izabere, odluči (na osnovu svog limitiranog znanja) šta je za njega dobro, šta nije, šta hoće, šta želi. Izvan tog polja je samo igračka u rukama jačih sila. Ako mu je neka knjiga, neko znanje zabranjeno ili nedostupno, to znači da mu neka silina izvan njegovog polja to sprečava, nepoznata mu je, ne razume ju, jača je od njega, limitira njegovo polje. Zato apelujemo da on to upozna, spozna, otkrije, ojača i savlada je, integriše u svoje polje.
Dakle, svako sprečavanje znanja koje se dogodi, treba shvatiti kao ne-moć pojedinca kojemu je znanje sprečeno, njegova ne-moć da dođe do znanja, ali i kao manipulisanje ili potrebu sistema da ga spreči ili da mu zabrani znanje. Sistem treba da je elastičan, otvoren, liberalan, ali nije uvek tako na žalost. Sistem i danas veoma ograničava dostupnost čak i konvencionalnog znanja. Pogledajte samo cene školarina. To je perfidan način održavanja gluposti i podređenosti. A o čuvanju inicijacijskog znanja da ne govorimo. Najveći apsurd je da su danas ta strogo čuvana i ‘dragocena božja znanja’, uključujući čak i mnoge obrede inicijacija, uglavnom prevaziđena još pre sto godina.
Bio sam više puta razočaran jer sam puno toga morao sam. (A zar je uopšte moguće drugačije?) Bez učitelja, bez literature (kako sam tada mislio), nisam bio dovoljno jak da iščeprkam neke retke knjige iz nekih privatnih biblioteka iz Engleske, itd.. Nerviralo me je da mi je to sve nedostupno tako dam sam bio u situaciji da kažem sebi: OK, nisi dovoljno jak da dođeš do tih knjiga, ali možda možeš i bez njih. Jer i tako najvrednija stvar u tim knjigama piše između redova. Ako neku knjigu ne mogu da dobijem, ako nemam živog učitelja, znači da bog ima poverenja u mene da sve to mogu da uradim sam! OK, prihvatam to! Dakle, treba da postanem dovoljno jak da sam napišem ekvivalentnu knjigu, da je sam stvorim, jednako vrednu literaturu na nekom frontu, da ne zavisim od drugih! Ako sam stvarno mikrokosmos, onda sve treba da već imam u sebi i samo to treba da iskopam.’ I tako je nastala moja knjiga Brojevi 126 – 156, kao i većina onoga što sam napisao objavljenog i neobjavljenog. Treba tu malo i inata, nije dovoljan samo rad i samodisciplina. Inat je rođak teleme. I time se pobeđuju prepreke do znanja i otvaraju novi putevi dotoka znanja. I baš tako je i bilo, knjige su počele same da mi dolaze.
Na kraju, pošto nepotrebni a ipak brojni dušebrižnici imaju funkciju đavoljeg advokata (dakle ipak su potrebni), pravo zadovoljstvo je razoružati ih, i zato još jednom naglašavam, moj ekstremno liberalni stav se uglavnom odnosi na inicijacijsko znanje!