U duhovnom razvoju ništa nije trajno a u klasičnom još manje.
Dakle, kako ja mogu nekoga da cenim kada vidim šta misli i oseća a on to ne može da vidi u meni?! Ima li dobar student kabale podlogu, pokriće da sa superiornošću gleda na konvencionalno, klasično obrazovane ljude bez obzira na struku, područje? Da li on zna više i na osnovu čega? Odgovor je apsolutno potvrdan. Ima i to debelu podlogu. Zato što je literatura koju studira ozbiljan student kabale preživela vekove i ostala vrednost koja traje. I biće i dalje tako vrednovana. A literatura na svim fakultetima sveta danas zastareva brže nego ikada. Nije trajna, nije kvalitetna. Otuda ni mislenost klasično obrazovanih ljudi nema mudrost. Ima parcijalna znanja ali nema ni razumevanja ni mudrosti. A sve to imaju knjige o kabali. Plus, dodatni razlog je da ozbiljan student kabale radi praktične vežbe na svojem software-u a klasični ne znaju ni šta je to. Oni studiraju da dobiju diplome da bi sa tim diplomama lakše dobili dobar posao, što bolji posao, da zarade dobre pare i da ostvare još neke konvencionalne ciljeve. A mi studiramo da ubrzamo evoluciju homo sapiensa. Izvinite, to su veoma različiti ciljevi i različiti nivoi. Osim toga, pogledajte koliko je magistera i doktora nauka danas, ljudi sa fakultetskim diplomama, dakle klasično obrazovanih ljudi pa nemaju pojma kako da rešavaju današnje probleme a koje su sami indirektno ili direktno prouzrokovali! Te probleme je prouzrokovala mislenost koja stvara klasično obrazovane ljude i koju stvaraju klasično obrazovani ljudi. To je uzajaman odnos. A koliko je ozbiljnih kabalista i ljudi sa inicijacijskim znanjem! U velikoj smo manjini! Šta mislite zašto? Da li vam to nešto govori? Pogledajte samo koliko je edukativnih ustanova na planeti sa ciljem da klasično obrazuju mlade ljude a da ne govorimo o novcu koji se investira u to! A da li neko od tih ‘mudrih’ akademskih glava zna da postoji i inicijacijski put?!
U duhovnom razvoju ništa nije trajno. Dakle ni spiritualno Postignuće ako se ne održava. Nemoguće je dostignuti neki nivo i opustiti se i biti na tom nivou do kraja života. Ako jednom u konvencionalnom smislu, klasičnom smislu, postanete arhitekta ili doktor nauka vi ste to do kraja života, do kraja života možete da se kitite time. A Postignuće je potrebno održavati. Jer ako ga se ne održava sledi stagnacija. Na papiru (ili nigde zapisano) je ono što ste dostignuli ali u praksi je tu stagnacija. Zbog ispostavljenosti tetrisu, vremenu, porezu na postojanje. To nije kao u oficijelnom obrazovanju, dostignete diplomu i mirni ste. Zbog te mirnoće slede stagnacije u evoluciji, usporavanje evolucije i zastoji svih vrsta. Dakle, ako je neko prošle godine postao svami ili prosvetljen ili dostigao samadi, ne znači da je i danas to njegov pravi nivo! Ako ga je održavao ili je čak dodatno napredovao onda jeste, a ako ga nije održavao onda je veoma moguće da on više nije svami, više nije prosvetljen. On je samo na papiru sa tim titulama. Jedan zen majstor je rekao: ‘Ako se satori ne održava od njega ostaje samo lepo sećanje kao lanjski sneg’. Naravno da tetris i vreme deluju i na sve klasično obrazovane ljude i njihove diplome ali oni nisu svakog momenta na testu kao čovek sa inicijacijskim znanjem i mogu da se ‘švercaju’ sa svojim titulama do kraja života (i tako i biva) bez obzira da li ih je već nekoliko puta pregazilo vreme.
Postoje tri različita pitanja:
1. Koje iniciacije je čovek prošao?
2. Šta čovek sve zna?
3. Koje diplome ima?
Ta tri pitanja, odnosno odgovori na ta tri pitanja su indikatori nivoa funkcionalnosti čoveka. Tu je takođe prisutna i gradacija. Najniži nivo (na žalost) su diplome. Ali taj materijalni svet (pre)spore evolucije uglavnom temelji na znanjima iz diploma a one su danas obezvređenije nego ikada. Znamo da klasično znanje i obrazovanje nikada nije moglo da parira inicijacijskom i danas je taj raskorak veći nego ikada. Diploma obezbeđuje formalno znanje (a ponekad i nešto prakse), praksa obezbeđuje funkcionalno znanje a inicijacijsko znanje omogućuje razumevanje. Ako čovek prođe inicijaciju on već funkcioniše pravilno i optimalno i bez teoretskog znanja kojega traže i daju diplome. Najbolje je ako su odgovori na sva ta tri pitanja kod jednog čoveka u superlativima. Dakle sa diplomom, sa iskustvom u praksi i sa inicijacijom! Ali ne vidim tu sinergiju još dugo. Pogledajmo samo sukobe na području medicine! Da su svi nobelovci tokom proteklih sto godina bili vredni toga i da ta nagrada nešto vredi mi bi danas bili u XXII veku! Da su svi nobelovci imali inicijacijsko znanje mi bi danas bili u XXIII veku!
Jedan inicijacijski obrazovan um (ako tu uopšte možemo govoriti o edukaciji) je više vredan nego 1000 njegovih klasično obrazovanih ekvivalenata. Potrebno je od 4 do 6 godina studija da se stvori jedan klasično obrazovani um sa fakultetom. A za stvaranje inicijacijski ‘obrazovanog’ ili bolje reći oblikovanog čoveka potrebno je 10 godina minimum, ili možda i 30, u zavisnosti kada je započet inicijacijski put. Kažem put a ne obrazovanje. Inicijacijski put je mnogo šire i više nego samo obrazovanje.
Klasično obrazovanom čoveku se ne računa kao minus ako je tanak na nekom životnom frontu, ako negde nema pojma (jer ko će znati sve?). Ali je mnogo manja tolerancija za inicijacijski oblikovanog čoveka. Jer od njega se očekuje da mora da razume pozadinu stvari, mora da je svestan postojanja nevidljivih pokretača dinamike, da ih detektuje i sagleda njihovu grandioznost. Ne može neko da pretenduje na inicijacijsko znanje ako ne razume TV dnevnik ili ako ne zna da čita dnevnu štampu između redova (ako mu je uopšte potrebno da čita dnevnu štampu!). Ona dvojica američkih novinara su rekli ‘ako hoćeš da razumeš političke događaje, follow the money’. Dobar rezon. Kabalisti kažu ‘ako hoćeš da razumeš svet oko sebe, follow the energy’! Klasično obrazovani ljudi slede samo novac.
Društvene nagrade nikada ne idu u ruke ljudima koji su na inicijacijskom putu. One uvek idu u ruke konvencionalno obrazovanih, prosečnih, u ruke onih koji su se zamerili najmanjem broju ljudi. Neki taj sistem imenuju demokracija. OK, neka im bude. Neka dobiju sve društvene nagrade. Ali treba da znaju da ih svaka takva društvena nagrada, pa i Nobelova, samo cementira u njihovoj prosečnosti. Ona im je kamen oko vrata da se ne zamere nekome! On im je kočnica koja im sprečava da počnu da štrče. Lucidan čovek, čovek na putu inicijacije je često u sukobu sa mnogima (glupima). Zato mu nisu potrebne nagrade glupih. Ako je na putu inicijacije onda pre ili kasnije postaje superioran i nikakve nagrade mu nisu potrebne. Dovoljno mu je da gleda kroz ljude, da čita njihove misli i da je indiferentan do dečijih radosti. Amen!
Ja ne tvrdim da klasično obrazovani ništa ne znaju. Ali tvrdim da ne znaju puno i da znaju daleko, daleko manje od iniciranih. Kada bi klasično obrazovani nešto znali onda bi akademiki bilo kojeg naroda, bilo koje države znali šta nedostaje sopstvenom narodu i u roku jedne generacije bi otklonili 80% karme naroda i korigovali 80% klipota dotičnog naroda. A oni nisu ni svesni svega toga, niti šta je sve to. A mogli bi ako bi znali da narodu ponude pravu zabavu. Jer akademici su u većini, imaju sve konce i intelektualnu logistiku u svojim rukama. Jedan inicirani pa čak i ako je adept (jer više od jednoga jedan narod ne može da ponudi, iznedri) ne može da se bori niti meri sa akademicima. To čak nema ni smisla. On je svoj posao obavio, sebe je oslobodio. Ostali neka se bore kako znaju!