Da li je iko primetio da se u bilo kojem mitu javlja da neki bog radi nešto što mu se ne sviđa i u čemu ne uživa? Ili neki mazohistički bog?
U Liber AL piše ‘Postojanje je čista radost’! Neki taoistički spis kaže ‘tu smo da se učimo i da uživamo’! Šta to znači? Obe rečenice naglašavaju hedonizam. Slažem se, i ja sam hedonista. Ali oko sebe vidimo toliko mazohizma da se pitamo da možda nismo pogrešili planetu! Antropolog Wade Davis se pita zašto čovek tako uporno voli da živi u kolibi?
Zamislimo da svaki čovek kada se rodi ima dovoljno novaca da može mirno ceo život da uči i da uživa! Da je bog tako konstruisao čoveka bilo bi OK. Ali čovek je zaveden i smatra da je puno toga važnije nego zadovoljenje homo religiosis i hedonizma, odnosno ima pogrešne predstave o ta dva najvažnija cilja egsistencije. I zato juri za parama, seksom, vlašću i još mnogo drugih još glupljih i nevažnijih stvari. Čak i ako pokuša da se izdvoji od toga ispada crna ovca i pliva skoro protiv toka. Čoveku kao da je neko pomutio, zamaglio razum. A na ovoj planeti je dovoljno svega da kada bi ravnomerno bilo raspoređeno niko ne bi bio ni gladan ni žedan, ni go ni bos, svi bi imali zadovoljene sve potrebe i mirno bi mogli da zadovolje i homo religiosis. Ali potrebna je konkurencija kao akceleracija evolucije! Baš ta konkurencija (koja je neke komponente uma zagušila a neke potencirala) je i dovela do današnjeg ruba. Održanje takvog nezdravog stanja je funkcija mnogih velikih i najvećih institucija čoveka na planeti. Apsurdno.
Dakle, biti tu, učiti se i uživati je privilegija za koju se treba izboriti. To jeste glavni smisao i zadatak ali to nije dato svima. Kada bi više dece imalo te mogućnosti evolucija bi bila brža a temelji civilizacije mnogo zdraviji, sigurniji, bezbedniji. Pojedinac ne može puno da uradi sam a neka organizovanost na masovnijem nivou je iluzija. 90 procenata odmah prihvati stanje kakvo jeste, devet procenata pokuša da se bori a samo jedan procenat (ili još manje) je srećnika koji imaju pametne roditelje.
Šta biva sa čovekom koji se odluči po cenu života samo da uči i uživa? Ima takvih slučajeva. Uglavnom su to ljudi koji niti ne mogu drugačije da žive ili koji su igrom nekih okolnosti prisiljeni u to. Za njih smo uglavnom čuli kao velike umetnike (u svim umetnostima) i u sportu. Skoro da su svi uspešni umetnici i sportisti pa i naučnici takvi slučajevi. A baš oni su pokretači, motori razvoja i evolucije. Kada ne bi bilo one zločinske pojave prenosa karme većina dece bi se spontano odlučila za takav put jer to je prirodni put i prirodna tendencija svakog bića. Ali čovek to ima deformisano. U najranijem detinjstvu ga unakaze odgojem, kasnije to samo cementiraju i sudbina mu je zapečaćena – da živi u kolibi! Tu se vidi koliki rezovi i korekcije su potrebni u današnjoj mislenosti homo sapiensa u kojoj preovladavaju judeo-hrišćanski koncepti. I pored celokupne multikompleksnosti i mešanja i preplitanja informacija, sinergije svega, danas je ipak veće jednoumlje nego ikada. Da li je moguće te korekcije izvesti tokom sledećih 100 godina bez potoka krvi? Teško. Ili se korekcije možda uopšte neće ni dogoditi? U tom slučaju biće (povremeno) još više krvi! A bog nas je stvorio da se učimo i uživamo?!?! Kako čudno?