Ima li smisla meditirati o brzini koja se povećava do nezamislivih granica gde prestaje prostor, ili kada se smanji do tačke nepokretnosti, kada prestaje vreme?

U vezi meditacije koju ste pomenuli, radije bih vas usmerio na povećanje raspona Drveta Života, dakle više i dalje od Ketera i niže i dublje od Malkuta. Ad infinitum u oba smera. U oba slučaja prestaju i prostor i vreme. Dolazi se do apsurdnog paradoksalnog spoja beskrajne svetlosti sa beskrajnom tamom.

Ali to naši umovi ne mogu ni da pojme. A o čulima da niti ne govorimo. Pri svemu tome moramo i da uvažimo i ostale fizikalne kategorije kao svetlost, ‘gustoća’ vibracije, temperaturu, zvuk, itd., a ne samo prostor i vreme. Ako je nešto brže od svetlosti onda je logično da svetlost ne može da ga registruje. Da li je to onda tama? Da li su u totalnoj tišini sadržani svi zvukovi? Čak i ako nisu, svi oni izviru iz tišine!

    Takva razmišljanja su nepraktična (osim ako ne proučavate kvantnu fiziku) zato se treba zadržati na rasponu Drveta Života jer i to je preveliki zalogaj. Tačka (zlatnog) spajanja svega navedenog je naš Tifaret.

Comment on this FAQ