Večni život i reinkarnacija
Postoji li kabalističko objašnjenje za pojam ‘večni život’? Da li su hrišćani uopšte sposobni da daju bilo kakvo kvalitetno objašnjenje tog pojma kada toliko o njemu govore? Ne verujem. Oni više od polovine svojih religioznih termina ne mogu ili ne znaju kabalistički ili naučno da objasne, kao što su pali anđeli, večni život, pakao, raj, đavo, ‘ko tebe kamenom ti njega hlebom’, ‘čudni su putevi božiji’, itd., itd.. Ipak, šta bi moglo da stoji iza tog termina – večni život? Ako već kažemo večno, znači da je tu nešto što poseduje saturnovsku frekvenciju (minimum to) ili možda neku još višu (finiju, ređu) frekvenciju po Drvetu Života. Dakle nešto minimum kvalitete Nešamaha. Dolazimo do toga da je večni život tu pre svega kao neka mogućnost. Kako se u sve to uklapa moja teorija re-inkarnacije? Potpuno! Odgovara! Jer reinkarniranje na neki način podrazumeva večni život, ali i re-inkarniranje je samo mogućnost. Mogućnost za sve, kao i za večni život. Reinkarniraju se, večno žive samo oni koji to zasluže, koji se izbore za to. Možda je kod reinkarnacije bolje reći – zakon o održanju energije. A još ako se pri svemu tome u svim tim transformacijama održi puna svest subjekta neprekinuta, tek onda možemo govoriti o reinkarnaciji. Ako mu se ta svest na bilo koji način prekine a kasnije pojavi, bez obzira koliko to ubedljivo bilo (kao recimo kod nekih tibetanskih lama), opet je to diskutabilno. To više nije naučni pristup ako je tu bila neka ‘rupa u kontinuitetu svesti’ ili demencija bilo koje vrste.
Kao agument da ne postoji reinkaranacija i da je 90% stanovništva danas na planeti ‘prvorođenih’ (po Wiliam Jamesu), ali i ‘zadnjerođenih’ ili zadnji put rođenih (po meni), je i to da nastaje tako mešanje rasa. To znači da se oplodnjom stvara sasvim novi konstrukt Ruach-a, Nefeša i Gufa. Takoreći iz ničega, odnosno samo iz elementarnih sastavnih delova. Oplodnjom se stvara samo ono ispod Bezdana i ne znači da je neki oformljen entitet već postojao, da je već postojao neki kompletan Nefeš i Ruach koji su samo ušli u blanko Guf, embrio. Ne, nego se i taj entitet Nefeša a kasnije i Ruach-a, stvara od Nule ili Svega. Ako nije tako onda je to reinkarnacija. A ako to teče od Svega, onda je to stvaranje od Nule i to je samo inkarnacija, ‘prvo-rođenje’. A da li će to novo biće, tokom predstojeće inkarnacije uspeti da se izbori za re-inkarnaciju, to je druga stvar. Ne možemo tvrditi da su svi mešanci koji postoje danas nekada bili inkarnirani i da su čekali hiljadu godina na tu inkarnaciju. Veoma logično. Onda je i pojam ‘večni život’ pod znakom pitanja. Za koga on važi? Samo za one koji uspeju da se izbore za reinkarniranje. Ali kao potencijal, kao mogućnost, važi sa sve. U tom nastajanju novog konstrukta, Gufa i Nefeša i Ruach-a, univerzum u taj vakuum, nulu, daruje sve svoje entitete u skladu sa konstelacijom silina na planeti Zemlji (dotičnoj lokaciji), znači Elementi, zatim faktori u Sunčevom sistemu, zatim zodijak, zatim fiksne zvezde. I u tom stihijskom i nesebičnom darivanju, jasno je da sve te siline nisu ravnopravne, jer u sveukupnoj toj dinamici neke mogu da budu veoma naglašene, ili čak ‘paktovi’ nekih (konjukcije) mogu da veoma naglase neke na štetu drugih, itd., mogućnosti je bezbroj. I u skladu sa time se u novonastalom konstruktu mogu pojaviti razni simptomi koji mogu da idu do raznih ‘sećanja’ na prošle živote a da to uopšte nisu, nego samo potencijalna sećanja novih detalja tog dela ličnosti, što je daleko od toga da je to sećanje na neku prethodnu inkarnaciju. Takva sećanja mogu imati i ‘prvi put rođeni’.
Kao dodatak mojem rezonu o (ne)postojanju reinkarnacije za sve, odnosno da se za reinkarnaciju treba izboriti, navedimo sledeće. U tom beskonačnom fluidu, čidakašu, kada nastane biće sa kvalitetima makrokosmosa, znači nastao je mikrokosmos. I taj entitet ima svoju svest, živi, i kada zgusnuti deo ne može više da izdrži tenzije koje dolaze iz finijih sfera, kada više ne može da se obnavlja, sledi fizička smrt. Ali to je smrt za Guf i Nefeš. I nije neophodno da je to smrt za Ruach. On može da opstane, preživi taj šok. Sve zavisi od njegove uravnoteženosti, nivoa Znanja i Razumevanja. I u zavisnosti od te uravnoteženosti zavisi da li će se nakon smrti (Gufa i Nefeša) i taj Ruach razgraditi, kao da ga nikada nije ni bilo, kao što je sudbina sa Gufom i većinom Nefeša. Isto kao što Guf istrune kao da ga nikada nije ni bilo. I ako se to dogodi sa Ruach-om, kako onda možemo govoriti o reinkarnaciji neke individue?! Ona više ne postoji! Nema šta da se reinkarnira. Postoje samo eventuelno delovi te celine koji najverovatnije plutaju po tom volumenu fluida, beskonačnog čidakaša, sve dok ne budu privučene nekom jačom silinom i postanu deo nekog većeg centra, sistema, vrtloga, koncentrata. Može ostati samo sećanje na tu osobu kao i neki produkti njegovog rada i zapis njegove energije na tim produktima. I to je sve. Ali to nije dovoljno za reinkarniranje. Ali ako taj Ruach kao takav opstane, preživi Bardo stanje, tada možemo očekivati da taj entitet u određenim okolnostima ponovo oko sebe oformi Nefeš i Guf, naseljujući se u novi blanko Guf. Samo u tom slučaju možemo govoriti o reinkarnaciji bez obzira da li taj Ruach kasnije izgubi ili ponovo oživi realno sećanje, svest o svojoj prošlosti, istoriji, svojoj biografiji. A da bi Ruach za to bio sposoban treba da je dostigao izvesnu dozu Razumevanja, a to je ono čemu ja kažem – treba da se izbori.
Fizička i astromentalna reciklaža je najveći udarac teoriji reinkarnacije koja tvrdi da se svako živo biće reinkarnira. Šta se dešava sa starim autom? Fizička reciklaža. Metalne delove ponovo tope za sirovo gvožđe, plastiku isto tako, staklo isto tako. Gorivo i ulje (dakle, hrana i krv) se potroše. Zamislimo sada da jedan vijak, slučajno u tom kotlu za topljenje slučajno očuva svoj identitet, svoje ‘sećanje’ na svoj život u prethodnom autu i sada u novom autu se seća svoje prethodne inkarnacije. I on misli da je bio automobil! A sada je samo vijak. Mora da je nešto ‘slabo uradio’ ili ‘počinio neki greh’ u prošlom životu da je sada degradiran! Ekvivalentno tome je i na mentalnom nivou očuvan deo memorije, na primer na susret sa nekom važnom osobom i sada se taj deo sebe seća kao da je bio važna i velika osoba. Ali to ne mora da znači da je bio ta važna osoba. Postoji samo memorija na tu važnu osobu. Reciklaža se je dogodila u svakom slučaju a taj deo memorije je preživeo zbog nekih razloga i nije ništa više od memorije. Kako je gore tako je i dole. Dakle, reciklaža na astromentalnom nivou je identična reciklaži na materijalnom nivou. To važi i za biljni i životinjski svet kao i za čoveka.
Karma i Istinska Volja
Čovekove sklonosti se formiraju na osnovu konstelacja koje postoje u momentu oplodnje a koje se sukcesivno pokazuju drugačije, kao posledice konstelacija u momentu rođenja. Čak i ako se je rođenje dogodilo prevremeno, to ne umanjuje a priori determinisanost čak i ako je karma roditelja to uzrokovala. U momentu rođenja čovek skoro da nema karme ali ima strašno puno, beskonačno polje potencijalne karme koja u tom momentu postaje realna karma. Prilikom rođenja i oblikovanja svih tih sklonosti i osobina (kao i pre nastanka karme), Sunce je najvažnija planeta i otuda je toliko važan horoskopski znak. Ta konstelacija silina, taj konstrukt je u stvari skup karakteristika njegovog Svetog Anđela Čuvara, koji je tada najizraženiji. Ali koji na osnovu tih konstelacija (koje su zapisane u astro karti) nakazuje potencijalne karme a samim time i put Istinske Volje tokom života. Te potencijalne karme koje će ubrzo (svake minute) početi da se gomilaju, su u stvari put i prepreke koje to biće kasnije treba da savlada da bi ponovo došlo, svesno, do svojega Svetog Anđela Čuvara. Taj konstrukt kojega zovemo S. A. Č. je u savršenom odnosu, komunikaciji sa celim univerzumom. Karmu možemo imenovati onim naslagama na taj konstrukt koje su padale, posledice tetrisa i koje su stvorile neznanje ili ograničenja ali i subjektove predispozicije da se naslage određenog tipa više natalože. One su izazvale neravnoteže na relativnoj ravnoteži koja je bila u momentu rođenja. Kada čovek ponovo svesno dostigne tu ravnotežu (što je na izvestan način povratak u momenat rođenja ili ponovno rođenje) predstoji mu put od te novoosvojene relativne ravnoteže (Tifareta), od tog volumena do volumena kugle. To je put Geburaha i Cheseda. To je logičan nastavak Istinske Volje. Da nije tolikog neznanja u homo sapiensu i toliko edukativne dekadencije, samo to bi trebalo da bude Istinska Volja. Ali zbog ogromnog neznanja tom spisku obaveza je dodat i onaj prethodni tako i da je spisak karmičkih obaveza mnogo veći.
Umetnost prilagođavanja je uslov preživljavanja i trajanja. Svo znanje i razumevanje koje čovek ima o sebi i svetu, o univerzumu, mu u stvari samo pomaže da zna da se uskladi, prilagodi, harmonizuje, sinhronizuje sa univerzumom, a ne da bi osvojio i menjao univerzum. Jer to ne može. Pa čak i ako ima, poseduje izvestan nivo magičkih moći opet je isto. Prava pobeda nad univerzumom se sastoji od usklađenosti sa univezumom. Jer čovek je ipak veoma mali i treba, mora da se prilagodi. Bez obzira koje moći ima i bez obzira kako on to prezentovao drugima. Da li možemo reći da je moć isto što i sposobnost prilagođavanja, usklađivanja sa tetrisom? Da, jer je pokazatelj kontrole sebe, a to jeste moć. Sve ovo možda zvuči razočaravajuće, jer i pored svega imamo veoma suženo polje delovanja, jer smo ljudska bića, igračke smo u rukama boga. Osim toga neki ljudi imaju dodatno sužena polja tog delovanja, te svoje slobodne volje. Ukratko, previše je toga čemu sve čovek treba da se prilagodi i povinuje. Ali ako čovek stvarno zna da se uskladi sa univerzumom, tada mu taj univerzum dozvoljava i omogućava da menja tog istog univerzuma. Bez obzira koliko daleko je to, težimo ka tome.
Pitanje slobodne volje i Istinske Volje je veoma staro i komplikovano i takoreći bez odgovora. To su dva različita pojma. Istinsku Volju možemo definisati kao put do samadija, put do ispunjenja onoga što je zapisano u astro karti, a da je cilj samadi. Znači sa onim što imamo na početku, rođenjem (fizičkim rođenjem) do samadija (spiritualnog, drugog rođenja). Slobodna volja je malo drugačiji pojam. Sastavljena je iz nekoliko komponenti i varira od čoveka do čoveka. Može se čak i poklapati sa Istinskom voljom mada nema tako uzvišen cilj. Cilj nije samadi nego sloboda ili bilo koji drugi oblik satisfakcije. Tu se sve završava sa egom, a u slučaju Istinske Volje, ego se prevazilazi. Dakle počinjemo sa onim što nam je dato, a to je prošlost ili ishodište i to je zašisano u astro karti. To su mnogi aduti koji mogu doći do izražaja ili ne, kasnije tokom života. Na tu sliku pada uticaj odgoja, itd., koji može da suzi ili poveća, pojača te adute. Ono što nam je dato ne mora uvek da bude dobro. Kasnije tokom života čovek može u izvesnoj meri malo da ublaži, smanji, amortizuje ili prevaziđe te uticaje. Ali takvih je malo. Znači to je uglavnom ono što nam je suđeno, fiksno, maktub. Na to pada uticaj odgoja koji može mnoge aspekte astro karte da zacementira i spreči njihovu korekciju tako da se polje slobodne volje smanji. Znači još više toga postane suđeno, fiksno. A moguće je i obratno. Sve zavisi od kompatibilnosti ta dva uticaja. Treći faktor je subjekat sam, odnosno ono što on misli da je njegova slobodna volja. A to je faktor sopstvene kreacije koji je ograničen sa prethodna dva faktora. Bilo pojedinačno svakim za sebe, bilo u njihovoj simbiozi. Vidimo da je polje slobodne volje veoma zavisno i promenjivo. Ali ono postoji. Isto tako postoji i ono fiksno, suđeno. Sve te tri konstante su promenjive. Polje odlučivanja, delovanja subjekta, što bi mogli okarakterisati kao njegovu slobodnu volju, je u stvari prostor, nivo kompatibilnosti predispozicija (astro karte) i tetrisa odgoja. Na kakav teren pada tetris ili kakav tetris pada na predispoziciju. Varijacija je tu moguće bezbroj.
Besmrtnost (što ne mora da znači i večni život) čovek izbori, ostvari, pridobije samo ako uradi nešto prvi, odnosno ako uradi nešto sa spiska obaveza tek od budućih generacija. Dakle, ne samo od svojih predaka ili od svoje generacije nego i od budućih. Ako obavi od predaka i svoje generacije dolazi na nulu. I to je ogromno. Većina ni to ne uradi. Ali ako dođe na karmičku nulu stvorio je ogromne predispozicije da njegovo dete ode korak unapred i da obavi sve obaveze sa spiska svoje generacije i nešto (ili puno ) obaveza sa spiska budućih generacija. To je slava, to je besmrtnost. Naravno, moguće je da je čovek izuzetne energije i da obavi ogroman spisak obaveza, dug predaka, zatim spisak svoje generacije i čak da uradi puno i za unapred. Izuzetni ljudi!
Ako ponovo odlučim ili ako ne daj bože, budem nateran da se ponovo inkarniram, neka to bude specifičan momenat u specifičnim okolnostima i kod specifičnih roditelja i produkat njihovog kosmičkog orgazma sa ugodnim komponentama jakih fiksnih zvezda. Jer samo se tako isplati roditi na ovoj planeti, ovom čistilištu univerzuma (uz malo raja i malo pakla), bez obzira koliko ta i takva inkarnacija trajala. Već sada krvavo radim u tom cilju. Svaka drugačija inkarnacija je običan, prosečan, sivi život pun glupih dečijih radosti. U takvim životima ne vidim ništa zanimljivo i vredno da bi se tako živelo. Naravno, to ne negira rečenicu ‘Postojanje je čista radost’. Ali kada radost prestane ostalo nema smisla živeti i trpeti. Uvek sam za hedonizam.
Sretno vam bilo!