Kategorije
Kabala

CXXXVI. Kabala-f.a.q. XIII

Šta znači ‘ritual učiniti svojim’?

Jednostavno prilagoditi ga sebi. Da je najefektniji, najfunkcionalniji za vas. A da bi to uradili potrebno ga je dobro poznavati, svaki deo, svaku gestu, svaku reč. I tada videti koji deo je fiksni, nepromenjivi, a koji varijabilni. Ako takvi delovi uopšte postoje. Time vidite i nivo znanja kreatora dotičnog rituala. Slične korekcije vežbi su moguće i poželjne čak i u jogi, naročito kod najvažnijih vežbi, njenog veličanstva – dharane.

Na primer, kod rituala Liber Samekh, pogledajmo šta je nepromenjivo. Šest osnovnih pravaca. To je nedodirljivo. Zatim ‘barbarska imena’. Tu se pojavljuje šest puta ‘Čuj me…’, zatim uvodni deo i završni deo. Plus u sve to su inkorporirani Rituali Pentagrama i Heksagrama i još puno toga što magičar može dodati. Sve može da se koriguje, poboljša i prilagodi sebi. Osim šest osnovnih pravaca. Jer to su koordinate Tifareta izvođača rituala, koordinate centra univerzuma. Zatim su tu ‘barbarska imena’ koja ne treba dirati, ali tu treba biti oprezan. Jer ta imena su prošla kroz mnoge ruke polupismenih prepisivača (a koji su mislili da su veoma pismeni). Zato je tu potrebno njihovo dubinsko etimološko i fonetsko proučavanje da se pronađe najsmisleniji oblik.

Svi ostali delovi rituala imaju svoj smisao, moraju postojati, ali ih je moguće nadgraditi, pojačati, prilagoditi sebi. Ne puno. Kako za koga. Za nekoga je takav kakav jeste već idealan.

Šta je uopšte cilj kabale? Kakav doprinos je u pitanju?

O ovome se može govoriti u nedogled. Cilj kabale se uopšte ne razlikuje od ciljeva nauke, umetnosti, religije i filozofije – zajedno. A to je smisao egzistencije čoveka. Samo što je kabala sveobuhvatnija i ima drugačiji, celovitiji pristup (i samim time neobičan). Kabala uvažava sva konvencionalna i nekonvencionakna znanja i metode (a koje su vremenom postale ili će postati konvencionalne). Baš zbog tih neobičnosti ljudi u svojem debelom ne-znanju i glupavosti od kabale očekuju previše a još češće je bez potrebe mistifikuju. Istovremeno ljudi tako malo rade da od kabale ne mogu da izvuku ni ono što kabala stvarno nudi, a toga uopšte nije malo. Kabala je veliki sistem korespondencija. A bez toga ne možete da pravilno razumete nijedan mit, nijednu biblijsku priču, nijedan proces stvaranja i animacije materije. Bilo da se radi o unutrašnjim organima ili poplavama ili sazrevanju voća. Čak ni ono što vam sveštenik govori u hramu vaše religije ne možete da razumete bez kabale, a nije sigurno ni da on sve to razume.

Kada bi savremena psihologija uvažila aksiome kabale o umu (Ruach-u) i odnosu uma sa višim i nižim vibracijskim nivoima u čoveku, naravno, bez nepotrebnog i ogromnog akademskog balasta, otkrila bi deset puta više i deset puta bi brže napredovala. Mislim da ne postoji polje delovanja čoveka gde znanja kabale nisu upotrebljiva. Negde su prihvaćena i više to nisu kabalistička znanja nego naučna. Nekada je koncept nule u matematici bio nepojmljiv. A u kabali je oduvek prisutan. Ili, da li znate kako je nastalo zlato? Taj metal je prošao kroz drastične inicijacije pod strahovitim pritiscima (Saturna, olova) i kroz ekstremno visoke temperature i samim time obavio svoju evoluciju i postao zlato. Tako kaže nauka danas. Ali to je veoma staro kabalističko objašnjenje i prikazano je na Drvetu Života. Iz sličnog razloga je na Saturnu veoma puno najkvalitetnijih dijamanata. Tamo lopatama čiste dijamante sa ulica da bi mogli da prođu. Nauka danas tek otkriva objašnjenja toga, a to su u stvari kabalistički aksiomi, samo malo procureli preko alhemije.

Koje karakteristike treba čovek da poseduje danas da bi bio telemit?

Da je radoznao, mentalno aktivan 24/7 ili 25/7, kako ja to volim da kažem. Da ne respektuje devet od deset autoriteta. Da svaki dan razvija svoje talente i svoj ego (ne egoizam) i da time opravda nepoštovanje autoriteta. Jer iza velikog ega mora biti i veliki talenat. Bez tog pokrića to je samo nižerazredni egoizam ili neki drugi otrov uma. Nemirni avanturista koji svaki dan iznedri novu ideju a to znači da njegov čisti um apsorbuje konstantno dolazeći tetris i od toga stvara nešto konstruktivno, itd., itd.. On nikako nije čovek protokola zbog protokola. Naravno, sve ovo važi osim ako je telema subjekta da bude tipični mali inetrni deo mašine. I to treba poštovati. Ha ha.

Šta znači ona glupa hrišćanska izjava da je Isus na sebe preuzeo sve grehe sveta? I da je on spasitelj? Ima li tu logike?

To je previše uopštena i nejasna tvrdnja i samim time je lako pogrešno shvaćena i interpretirana. Pre svega, tu je pogrešan termin ‘gresi sveta’. Bolje je reći aspekti karme ili matematički rečeno ‘svi mogući aspekti razlika potencijala’. I svemu tome treba dodati epitet ili svojilni pridev ‘sopstveni’. Dakle on je odlučio da anulira sve aspekte sopstvene karme što je preduslov za prvi, najniži samadi. Budale su to formulisale sa ‘svi gresi sveta’. Blesavo i bolesno, apsurdno i nemoguće. Čovek koji krene putem inicijacije preuzima tu obavezu na sebe i počinje da je obavlja. Čak i ako je ne preuzme, ona mu je neizbežna.

Možete li na kratko objasniti termin ‘stanje uma nivoa Tifareta’?

Na kratko teško. Najkraće rečeno, to je indiferentnost. Ali taj termin ljude odbije jer ga psihologija još nije prihvatila ni razumela. A za sada ima negativno značenje. To je kratkovidost psihologije slično kao i kretenizam proglašavati broj 666 đavoljim.

Dakle, to je stanje uma. Takav um zna (namerno ne kažem čovek). Zna šta zna u svojem domenu. Zna da još uvek sve ne razume. On ne sumnja, on ne pretpostavlja, on se ne nada, on se ne koleba, on ne veruje, on ne očekuje ništa mada zna da može uslediti svašta svakog momenta (u skladu sa tranzitima i njegovom bazom), što znači da on još ne zna sve. On je otvoren za sve mogućnosti ali ne želi ništa i ništa ne odbija, ali sve što mu dođe ukalkuliše u svoj sistem. To je indiferentnost. Veoma, veoma aktivno stanje koje sve uzima u obzir. Tu nema tepiha da se pod njega sakrije smeće. Šta god se desi on kaže – neka bude ali se istovremeno svemu prilagođava. To je ta elastičnost uma. Neko bi rekao da je to toliko potencirani oportunizam do krajnje principijelnosti. Teško je psihologiji da kategorizuje to krajnje kompleksno stanje uma. Takav um nikada ne zaboravi sebe, nikada ne ‘zaboravi’ ko je, šta je i gde je. I uveče pre nego što padne u san kao i u najvećoj buci i gužvi na ulici. Svakodnevni um svakog čoveka ima ponešto od svega toga ali opet je veoma daleko od tog stanja. Dakle, on nije depresivan niti žalostan, on je u zanosu, on se ne uzbuđuje ali je u euforiji. Ako znate pravo značenje reči euforija. Kao što je radost prirodno stanje čoveka. Inače ta starogrčka reč euforija ima brojčanu vrednost 666. Isto kao i reč efemeria! Ako svakodnevno izvodite efemerije bićete u konstantnoj euforiji. Amen.

Kako da razumemo vaš termin ‘indiferentnost’ kojega često upotrebljavate?

To je uglavnom fizikalni termin (uz stabilnost i labilnost) i označava nivo stabilnosti, odnosno stalnu nestabilnost. To je u stvari stalna nestabilnost i za fiziku je to veoma retko upotrebljivo stanje. Ako ga upotrebimo kao psihološki termin logično je da ima negativno značenje. Uglavnom je to uzrok zabune i nerazumevanja. Kao stanje uma to je retko stanje. Um je uglavnom nestabilan i to su uzroci svih problema uma. Ali niko to ne vidi. Baš zbog te nestabilnosti um uvek teži stabilnosti. Ali idealno stanje je nešto između, indiferentno stanje. To je stanje i stabilnosti i nestabilnosti, odnosno elastičnosti toliko velike da je to krajnja stabilnost jer ga ništa ne može uzdrmati. U jogi bi rekli ‘ne-lepljenje’ ili ‘nezavisnost od utisaka’. Mi to zovemo sloboda i nevezanost i nezavisnost (fizička, emotivna i mentalna), ne reagovanje na stimulanse i podražaje (uz registrovanje svih njih), neuznemirenost uma, dakle to je izvesni nivo čistoće i uravnoteženosti uma.

Koji su najhumaniji pozivi? Da li je sveštenik tako sveti poziv?

Pekar, prostitutka (ženska ili muška) i lekar (bilo koji lekar). Po tom vrstnom redu. Pekar je potreban svima. Ako prostitutka obavi svoj posao lekar uglavnom nije ni potreban. Sve njih treba poštovati i nagraditi za svoj posao.

(Sva ostala do sad odgovorena pitanja možete pogledati na Kabala f.a.q. strani)

Kategorije
Kabala

CXXXV. Vernici su slepci – I

Jer ne znaju, a da znaju ne bi imali potrebu da veruju (bilo kome i u bilo šta)

Ako si sa bogom, čega se bojiš?

Ako nisi sa bogom, čemu se nadaš?

Ovo je religiozna i (ne)zanimljiva tema.

Biti vernik u pravom smislu reči ili religiozni čovek u pravom religioznom smislu reči, znači biti svestan boga u sebi i svestan sebe kao boga svake sekunde inkarnacije! Ništa više. Vidimo da je malo vernika. A zaboraviti to, ne biti svestan toga ili čak to negirati ili biti ubeđen u suprotno, je bezbožništvo. Vidimo da ima puno bezbožnika. Vidimo da se po pitanju bezbožnika slažemo sa oficijelnim religijama. Ali po pitanju vernika se nikako ne slažemo. Naravno, moguće je da je čovek i religiozni ateista, ali ako je stvarno to onda nije bezbožnik.

A milioni vernika koje vidimo posvuda su vernici na određeno vreme, jer oni moraju da idu u hram da se podsete da treba da budu vernici. Ako to nije spontano i samopodrazumevajuće, onda to nije to. To je privremena vera, što je blagi oblik slepe vere. Postoje i verski fanatici, ali oni su samo raspaljene neznalice i primer su žestoke slepe vere.

Ubeđenje bez dokaza je takođe slepa vera iako je konstantna. Čak i ako je objekat vere neki ideološki koncept a ne samo neko božanstvo. Bez izvesnog znanja (nivoa Tifareta) i izvesnog Razumevanja, svaka vera je slepa vera. Otuda aksion – Prizivaj često! Prizivaj stalno! Zatim izgubi svaku veru, pa i veru u boga i tada ćeš ga spoznati. Jer najmračnije je pred zoru.

Uvek kada čovek zaboravi činjenicu da je on samo koagulat nekog momenta večnosti i privremeni predstavnik tog momenta u materijalnosti, on je već bezbožnik. Dakle, uvek kada nije u konstantnoj dharani, tada je bezbožnik. Zato knjigu o biblijskom Jobu treba veoma temeljito prostudirati. Uvek kada se um veže na nešto zaboravljajući na sebe, zaboravljajući ko je i šta je i koji je njegov dignitet, čovek je bezbožnik. Vidimo da je malo, maaaaalooo ljudi u bogu a vernika (slepih) je koliko hoćete. Zar nisam još davno rekao da je svaka vera u stvari samo slepa vera. I nada. Jer sleoi vernik se samo nada. A nada je za crve.

Vidimo da je svaka mentalna aktivnost kakve poznajemo kao aktivnosti našega uma, u stvari odstupanje (privremeno) od jedinstva sa bogom. Barem u izvesnoj meri. Jer većina umskih aktivnosti su parcijalne, specifične, odnose se samo na jedno područje. A to automatski podrazumeva ‘zaboravljanje’ svega ostalog pa i sebe. Da li je tada čovek bezbožnik. Matematički rečeno – jeste. Otuda je dobro ono pitanje – da li papa veruje u boga kada propoveda neku dogmu? A tek božiji trgovci i uterivači vere?!

Ako hoćemo permanentan odnos jedinstva sa bogom, to znači da svaka radnja treba da bude religiozna, svaki udah. Jer, baš zahvaljujući bogu možemo sve to da radimo, da živimo, da dišemo. Dakle, ako čak i dišemo zahvaljujući bogu, njegovoj dobroj volji (ma kako to čudno i nestvarno zvučalo, tako jeste) zašto onda ne bi bili svesni boga celo vreme. Ne treba da ga se bojimo nego samo da smo svesni te činjenice. Zar nije rečeno – cilj je religijski. A metod naučni.

Ekstremno bezbožnička gesta ili stav jeste preuzimanje uloge boga, funkcije ili pozicije boga ili pretpostavljanje nečega ili nekoga bogu. Zlatno tele, idolatrija bilo koje vrste. To je blasfemija a ne seksualni razvrat ili izvorni greh. Reč greha je ograničenje, ili ne-znanje, nesvesnost boga u sebi. Ograničenje u komunikacijama između čoveka i boga. Zato, bezbožnici svih zemalja, religija i podneblja – pomislite na boga! To možete i bez hramova. Svi vi bezbožnici, ako hoćete da prestanete da budete bezbožnici, što više puta tokom dana sebi postavite pitanje nivoa Tifareta – ko sam, šta sam i šta radim ovde i sada? Što više puta sebe to pitajte, sebi to recite, sve dok ne dostignete stanje da u svakom momentu ste svesni sebe i svojih aktivnosti i svojega stanja. Možete da radite šta hoćete, ali sa svešću o bogu u sebi i sebi kao bogu, i nećete ništa pogrešiti niti se o koga a najmanje bogu ogrešiti.

Bezbožnici, nemate puno vremena! A čovek u bogu je pobedio vreme. Svaki trenutak bez svesti o bogu u sebi, bez svesti o sebi kao bogu (neki bi rekli mikrokosmos), je izgubljen. A svaki trenutak sa svešću o bogu je dodir sa večnosti. Ovo su veoma apstraktne teme, veoma malo ljudi je o ovome mislilo i pisalo.

Svi religiozni termini navedeni u ovom tekstu nemaju veze, odnosno ne treba ih vezivati za iste termine i konotacije koje ti termini imaju u konvencionalnim religijama. Jer moguće je da se čovek izjašnjava kao najveći ateista (u konvencionalnom smislu) a da je ipak on pravi čovek re-ligere, odnosno konstantno svestan boga.

Dakle, prava religioznost je samo stanje uma. A postojeće religije su samo dekadentan pokušaj organizovanja toga, što se je uglavnom pokazalo kao greška i odstupanje od prave religije. Bezbožništvo o kojem ovde govorimo nije ateizam. To je samo stanje uma koje bi mogli imenovati – zaboravljenost prave prirode sebe a posledično i svega ostalog. A pravi teizam bi bio konstantni samadi Rajskog Vrta, iznad Bezdana. Ali pošto smo ispod Bezdana mi moramo da radimo dharane da bi se približili i održali tu svest o sebi i svojem pravom poreklu, svojoj pravoj prirodi.

Otuda rezon da je sve ispod Bezdana lažno osim simetrale Srednjeg Stuba. Jer u trodimenzionalnom prostoru i svaka stvar uvek, bez obzira iz kojeg ugla gledali, daje nepotpunu sliku. A tu igru svetlosti i senke je lepo objasnio naš rođak, Leonardo Pobednički u svojem Traktatu o slikarstvu.

Može čovek da bude i ateista a da nije bezbožnik. A može čovek svaki dan da ide u hram a da je bezbožnik. Sve je stvar uma, ili srca, kako vole da kažu neki religiozni ljudi.

Izgleda da je cena evolucije da smo povremeno bezbožnici, da povremeno zaboravljamo boga da bi ga se posle setili i anulirali razliku potencijala. Postavlja se pitanje da li je moguće stvoriti razliku potencijala (koja je nužna i koju kasnije treba anulirati) a ne zaboraviti boga? Drugi problem je što se često dešava da se i prilikom anuliranja razlike potencijala, dakle prilikom uravnotežavanja, kada je ‘čovek u bogu’ zaboravi na boga. Dešava se i to.


Ne volim izraz vernik. To je nekako za um uvredljiv izraz. Prva asocijacija mi je na slepca i glupaka koji ništa ne vidi i ne zna (i pored očiju i uma) i zato veruje. Takvo verovanje isključuje znanje i moć a podrazumeva nemoć i nadu. Isto tako ne volim ni izraz ne-vernik. Zato jer taj pojam je prostituisan i stigmatizovan i već sam po sebi je negativan. Ali mnogo više volim stav nevernika nego vernika. Nevernik sumnja a ko sumnja istražuje, otkriva, uči, napreduje. Od svih tih religioznih i psiholoških pojmova, najviše volim precizne pojmove – božiji čovek i bezbožnik. Zato jer su najprecizniji, tačno se zna šta predstavljaju i jasno izražavaju narav čoveka koji spada u njihovu kategoriju, klasifikaciju. Jer religiozno i inicijacijski gledano postoje samo te dve kategorije. Čovek jeste sa bogom u sebi, u bogu, ili izvan boga, bez svesnosti boga u sebi i čak bez ikakve svesnosti o bogu. Nema trećeg, nema ništa između. Čovek može i najčešće jeste malo u jednom stanju svesnosti a malo u drugom.


Vera kakvu poznajemo danas je neuspeli abortus pokušaja prosvetljenja. Vera i danas propagira čuda. Čuda su za budale. Danas ljudi neće da veruju u čuda. Ili barem sve manje veruju u njih. Radije ih stvaraju i tek tada veruju u njih. Ali to više nisu čuda.

Kategorije
Kabala

CXXXIV. Primeri iz prakse I

Nekoliko jednostavnih primera. Važno je improvizovati!

Ljudi tako malo znaju, ili preciznije, ljudi ništa ne znaju, kao što bi rekao poštovani profesor Damjanović. Nemaju predstavu šta mogu da očekuju od magike i kabale. Ljudi a priori očekuju previše. Ukratko, nerealna očekivanja, pomeranja planina, hodanje po vodi, itd.. Ponekad me pitaju za dobitak na lotou. Tada im odgovaram da razmisle kako to da jedna država od recimo 30 miliona ljudi ima samo jednog predsednika a ne hiljadu njih. Da li neko uopšte ima predstavu koji mehanizmi moraju da se aktiviraju, koje rekonstrukcije energetskih odnosa snaga su potrebne da bi se dostigla magička moć hodanja po vodi ili da bi se dobio glavni dobitak na lutriji. Za ilustraciju razmislite koliko decenija rada od desetina vrhunskih naučnika je potrebno da bi se pobedila gravitacija?! Možete li da zamislite koliko je potrošeno paus papira za tehničke crteže koji su bili potrebni da bi se konstruisao avion koji leti? Ne možete. Jer to teško da može da zamisli i projektant koji je učestvovao u samo jednoj fazi nadgradnje tog aviona!

Ili, zamislimo kada bi u roku jedne godine samo jedan čovek investirao toliko napora za projektovanje i izgradnju jednog mosta, dakle sav astromentalni i fizički rad. Ako bi to bilo i teoretski moguće. U tom slučaju bi on imao leteći ćilim preko kanjona.

Magičke moći su sposobnost menjanja scenarija koji bi se i tako dogodio sam po sebi. Kako može bilo šta da se dogodi bez božijeg blagoslova, ili pravničkim i tehničkim jezikom rečeno, bez božije dozvole. Stvar je samo intenziteta tog menjanja. Čovek može da učestvuje u kreiranju scenarija samo onoliko koliko je jak. Većina ljudi ni svoje sudbine nema u svojim rukama (ma ne samo sudbine, nego ni svoje navike) a hteli bi magičke moći sa kojima mogu da manipulišu sa drugim ljudima. Ako tako pogledamo vidimo da je jedna od najosnovnijih magičkih moći, zagrejati sebi noge kada ste na hladnoći, u stvari veoma veliko dostignuće. Ljudi bi hteli da samelju druge ljude. Kako vi možete da delujete na druge ljude ako ni vlastite noge ne možete da zagrejete?!


Ako hoćemo da popravimo kuću moramo da poznajemo sastavne delove te kuće i moramo da poznajemo međuodnose tih sastavnih delova. I šta stvaraju ti međuodnosi, koje funkcije omogućuju. Staze su sastavni delovi (cigle kuće), međuodnosi su opšte stanje čoveka, od zdravlja do psihičkih sposobnosti a rezultati u životu su sefiroti. To je jedno od grubih gledišta. Ili, bolest je svađa bogova u čoveku. Što su usklađeniji, međusobno harmoničniji, čovek je zdraviji. I obratno. Isto tako, svaki problem kojega imamo je znak neke disharmonije, ‘svađe bogova’ unutar nas samih, a posledično i svađa nas sa okolinom. Hirurg mora savršeno da poznaje anatomiju da bi mogao nešto da secira, izreže, odreže, zakrpi, izleči.

Kod čoveka je problem što je on sastavljen od svega i to na tri nivoa, fizičkom, astralnom i mentalnom. To su kopije jedno drugog, samo na različitim vibracijskim nivoima, plus tu je stalna dinamika svega toga. I naravno da je to teško i zamisliti a kamo li poznavati i regulisati.

Tu je i termin kompozicija koji je prisutan u muzici, slikarstvu, umetnosti uopšte, ali i u tehtnici, životu uopšte, itd.. U stvari kompozicija je prisutna svuda kao i harmonija. Svuda gde je više sastavnih delova. Na svakom području na svoj način i u različitim intenzitetima. Sama etimologija reči to govori. Dakle i u hemiji (svako hemijsko jedinjenje ima svoju kompoziciju koja se vidi u hemijskoj formuli kao i u fizičkom izgledu supstance), svaka elektro shema svakog uređaja, ukratko, svaki konstrukt, svaka astro karta, dakle i svaki čovek.

Sve što sam napisao u knjizi Staze na Drvetu Života, ma kako zvučalo i izgledalo možda nepraktično i teoretski, to je ipak prikaz rada vašeg sopstvenog software-a, prikaz rada vašeg astralnog mehanizma, a to možete videti u svojim životnim okolnostima, znači one su rezultat njihovog rada. Dakle, ako su proizvele takve i takve vaše životne okolnosti, one su takve i sa takvim potencijalima. Nije bez razloga nekome potenciran Mars i da često dolazi u ekstreme da mu se dešavaju stvari na Stazi Fe. Ali dinamika te Staze usledi i ako je neko predugo inertan na nekom frontu. Ili ako je lenj pa mora fizički da uloži napor ili se odrekne nečega lepog, ili ako je kasnio pa mora da požuri.. Otuda izreka – ko nema u glavi ima u nogama. Ovde ona spada a ne odnosi se ni na Keter ni na Malkut (kao što su neki mislili da misle). Jer ko nema u Keteru nema ni u Malkutu, i vice versa.

Knjiga „Staze na Drvetu Života i drugi zapisi o Kabali“

I

Kada sam bio veoma mlad (pre sto godina), izveo sam ritualni priziv Boga Reči ritualom i preko knjige Liber Israfel da mi pomogne i otvori inspiraciju da sastavim nekoliko aforizama. Da vidim da li to deluje. Izveo sam sve korektno i nakon rituala sedeo u miru sa listom papira i olovkom na stolu pred sobom. U roku od sat vremena napisao sam dvadesetak aforizama ali i nekih drugih ‘čudnih’ misli, ideja, rezona koji su bili zanimljiviji od aforizama. Neki su bili veoma dobri. Na primer: Smeh je pola zdravlja, zato se smejem dva puta, prvi put reda radi, a drugi put kada ukapiram vic. Neka dugo žive zabranjene zabrane. Zašećerena beskičmenost je kičma kiča. Još pre početka utakmice rezultat je bio 0:0. Jedno iskustvo vredi 10 000 slika. Čovek je najveći prijatelj đavola. Kako bi izgledalo uputstvo za upotrebu čoveka? Vreme je naklonjeno onima koji ne žure. Nepismeni čitač misli. Biseri koji nisu za svinje. Ako biseri ne znaju da ih svinje ne vole onda nisu biseri. Sramežljivi nudista. Itd., itd.. Napisao sam iz rukava humoresku pod naslovom – Sinoć sam malo popio i uhvatio jednu žensku za guzu, ali nemojte to da kažete mojim unucuma. Kada sam je pročitao ponovo tri meseca kasnije, nije mi se baš svidela, ali barem je naslov dobar.

Ali tu su dolazile i neke druge ideje i drugi rezoni koji nisu bili aforizmi. Na primer: Nemojte da neke stvari u mojoj sobi postanu lepljive! Ako hoćeš da pobediš treba da promeniš pravila! Jedini mogući mir je intenzivni mir! Samodisciplina je merilo vrednosti! Šta bi bilo ako bih poslao otvoreno pismo nekome koga ne poznajem?! Šta bih mu napisao? Na Saturnu pada kiša dijamanata. Juče me je bog zvao telefonom. Itd., itd.. Bilo je tu i nekoliko lucidnih i otkačenih rezona koje su rekli drugi ljudi a koji su mi prolazili kroz glavu. Na primer: Nema čoveka bez slabe tačke. Ili, poslednji čovek na planeti Zemlji sedi sam za stolom a onda začuje kucanje na vratima. Ha ha! Nije slabo za jedan tako lak i pomalo šeprtljav pokušaj.

Sve sam to zapisao mada tome nisam pridavao važnost. Godinama kasnije kada sam to pročitao shvatio sam da je to veoma dobar rezultat tog jednostavnog rituala. I da je to bilo veoma intenzivno aktiviranje celokupnog mojeg software-a. Zato sam taj metod upotrebio još nekoliko puta tokom života i uvek za izuzetnim rezultatima.

II

Sledeći primer je u vezi divinacija. Može izgledati dosadan ali je veoma edukativan. Malo sam nadgradio MTRP, preciznije rečeno, na svoj način tri puta sam ga ojačao. Postoji Liber XXV koji bi trebao da je kvadrirani MTRP, ali kod tog rituala tada nisam znao šta se sve dešava a i čini mi se da nije baš toliko pojačani MTRP, nije baš kvadriran. Kod ove moje varijante sve znam šta se dešava, znam gde ga pojačavam, znam šta radim, znam na šta delujem. Izveo sam Volju i zatim taj moj pojačani MTRP. Sve je OK. Posle nekoliko sati pitao sam Ji Džinga – Kakvi će biti rezultati tog mojeg upravo izvedenog rituala. Volja ili cilj tog rituala je bio – ubrzano čišćenje moje karme. Ji Džing mi je odgovorio sa H 21, Glodanje, i dve promenjive linije, puna na dnu i puna na vrhu. Obe linije su slabe. Govore o bremenu, težini, o nekoj trajnosti, itd.. Naravno da mi se to nije svidelo. Očekivao sam neki drugi Heksagram, na primer H 18 jer je to tipični Heksagram čišćenja karme. Ili barem očekivao sam neku dobru liniju. Ali ne, dobio sam H 21 i dve slabe linije. Jedina svetla tačka u svemu tome je bio kontra Heksagram 16.

U prvi mah mi nije bio jasan odgovor i nije mi se ni sviđao. Ali dubljom analizom sam video da se tu radi o nekim ograničenjima. Taj Heksagrm je Glodanje, a u stvari je to – poštuj zakon, poštuj pravila. Ipak, gornji Trigram je Geburah a donji je Tifaret. Njih povezuje Staza Lamed. Sve je logično. Između ta dva sefirota uvek je latentni sukob. Geburah postavlja pravila, način rada, ograničenja i stimulans, a Tifaret to pokušava da pobedi, transcendira i postavi svoja, nova pravila. Kao što se konstantno dešava. Karma je najveće ograničenje a ispostavljenost zakonima je samo manifestacija karme subjekta.

Dan kasnije, jer još sam bio u nedoumici da li da taj ritual izvodim dalje (sedam dana kao što sam i planirao), poslao sam email svojemu prijatelju u Beograd, inače najboljem poznavaocu Ji Džinga u ex-YU a možda i u Evropi. Pitao sam ga za dodatno objašnjenje. Inače to radimo obostrano već duže godina. Njegov odgovor je bio manje optimističan (jer nije poznavao sve detalje pitanja). Ali je rekao da se tu pokazuje neka vezanost, ili privezanost za nešto. Može da bude bolno i možda cena visoka. Da ne zaboravimo, pitao sam samo za taj jedan ritual a ne za sedam dana. Nisam bio zadovoljan ni sa njegovim objašnjenjem, mada je bilo korektno i tačno.

Ja sam sve to shvatao malo drugačije. Taj komplet rituala bi bio dubinsko posezanje u moje biće, moju prošlost, čak i u temelje skoro do genetike. To je izvlačenje nečega starog, nečega što ne znam ni da postoji. Izvlačenje na dnevni red i obrada toga, otklanjanje, savladavanje toga. Uvek takva stvar boli, barem u početku. Ako hoćete da izlečite zub od karijesa koji je nastajao godinama, to vas boli i to veoma. Petnaest minuta kod zubara boli, ali posle ste mirni. Tako i ovo deluje. Izvlačim nešto sa čime sam živeo godinama ili ceo život do sada, a što mi se ne sviđa i to odstranjujem. Odstranjujem neku latentnu metastazu ali koja je celo vreme moj integralni deo. A to ima svoju cenu – u bolu. I naravno da to boli dok se ne odstrani. A nakon toga sledi trajno olakšanje, H 16. Ja sam to tako shvatio. Dakle, moj prijatelj iz Beograda, je sve tačno rekao samo mu je nedostajala cela slika.

Par dana nakon toga sam pozvao moju vidovitu prijateljicu i pitao je u vezi toga. Rekla je isto to svojim rečima. ‘Nešto se izvlači u prvi plan i stvara probleme samim time jer se po tome čačka. Ali nakon toga sledi svetlost’. Dakle, kratkoročni problem a dugoročno oslobođenje, olakšanje. Sasvim logično. Mnogo karme predugo vremena vučemo na svojim leđima i nismo je ni svesni, ali kada počnemo da je razgrađujemo, taj proces boli. Ti problemi će biti u obliku nervoze, napetosti, tenzija, nekih konflikata, itd., ali kroz to treba proći i to pobediti. I to je sve.

Identična stanja kroz koja sam prolazio kada sam pre mnogo godina na sličan način rešavao neke druge karmičke probleme i kada sam prekidao sve karmičke veze sa nekim osobama.

III

Meni je asana uvek bila teška faza u jogi. Ne po pitanju elastičnosti jer od detinjstva sam se bavio sportom, nego po pitanju istrajnosti, mira. Uvek su mi promakli neki sitni pokreti a ja sam perfekcionist i to mi je smetalo. Već u 17.-oj godini života sam radio asane i pranajame od 20 minuta ili duže ali to nije ništa. Zato sam desetak godina kasnije izabrao za mene najtežu asanu, jednostavnu ali veoma tešku, idealnu za istajnost i kao nenormalan sam istrajavao dan za danom produžavao vreme. U jednom momentu sam došao do 90 minuta školski pravilne asane. To je kao neki rekord koji ništa ne znači. Agonija bolova je bila tako nesnosna da noge nisam osećao. Ali ta pobeda u (za mene) najtežoj asani je bila pobeda i na još desetak drugih asana kao i na mnogim drugim frontovima. To je sistem treninga olovnih klompi sa Okinave.

ima još…

Kontakt za knjigu: „Staze na Drvetu Života i drugi zapisi o Kabali