Kategorije
Kabala

CXXXVII. Mi nemamo puno vremena

Kažu da je Zevs pobedio Hronosa. Ja smatram da se je Zevs samo izborio za život svojih sestara i braće, da traju u Vremenu i da se je izborio za nešto malo vremena za ostala živa bića pa i za čoveka. On se je izborio za postojanje sefirota ispod Bezdana. Ali to nije definitivna i konačna pobeda, jer ta borba, trka sa vremenom uvek traje.

Više puta sam rekao da je pred nama svo vreme ovog sveta, dakle imamo vremena koliko hoćemo, ali smatram da treba da požurimo. Mladi ljudi misle da imaju puno vremena zato ga tako besmisleno gube i troše. Po ko zna koji put otkrivaju toplu vodu, Ameriku i još bezbroj banalnosti. Verovatno zato jer nemaju pametne roditelje da ih usmere i da im još u najranijem detinjstvu ‘otkriju sve Amerike’. I u jednom momentu vide da im je pola života otišlo u gluposti, da su previše vremena izgubili. Stariji ljudi to instinktivno i racionalno osećaju i znaju i zato bi da što više toga obave pre nego što umru. Hteli bi, bez obzira da li to mogu i znaju.

Vreme je neuhvatljivo i najteže ga je obuzdati. U stvari, vreme uopšte ne možemo da obuzdamo. Ali stavljajući sebe pod kontrolu stavljamo i vreme pod kontrolu, na neki način ga obuzdavamo. To je potpuno u skladu sa hijerarhijom na Drvetu Života. Nemanifestovano, iznad Bezdana, Prvu Trijadu, je moguće savladati samo potpunim savladavanjem svega manifestovanog, ispod Bezdana. To je potpuno u skladu sa onim rezonom da najlakše nađe vremena onaj ko je najviše zauzet, kojemu nikada nije dosadno. Onaj kome je dosadno nikada nema vremena.

Verovatno vam je poznat onaj stari aforizam: ‘Čeka nas lepa budućnost a mi ovde zaseli!’ To je moguće reći za skoro svaki trenutak inkarnacije, osim za periode vežbanja. Sve je manje važno od vežbanja. Ne kažem da ništa drugo ne treba raditi, ali vežbanje, rad na sebi, na svojem umu, je daleko najdragoceniji rad.

Dakle, u svojem ne-znanju, dok su umovi dece najosetljiviji, tada se sa njima radi najneodgovornije i najneprofesionalnije. Roditelji tada stvarno ne znaju šta rade i sa čime rade i šta imaju u rukama i koliko dalekosežne će biti posledice i rezultati tog rada kojega obavljaju rutinski. Tada se uludo potroše najdragoceniji resursi tog novog bića. A ti resursi su čistoća, vreme i sposobnost najbržeg učenja i najmanja potreba da se pogrešno naučeno odbaci.

Onu Isusovu izreku – ‘Ne znaju šta rade’ trebalo bi aplicirati na trovanje mladih umova. Jer to je veći zločin. A to da su ubili Isusa je samo posledica. I to im ne treba oprostiti. Ali prvobitno trovanje umova se može oprostiti ukoliko se ti umovi inicijacijama mogu očistiti. Mada, u krajnjoj liniji, nikome ništa ne treba oprostiti!

I pošto vreme nemilosrdno teče i gazi sve, tetris stalno dolazi, mi nemamo vremena. Previše posla imamo od pre, zbog tih kontaminacija u detinjstvu, zatim tu su posledice posledica tih kontaminacija plus dolazi novi tetris svakog trenutka. Pa ko može reći da imamo puno vremena? Istorija je deo mene, jer ja sam Vreme. Sve što je u vremenu sam ja i moje. Dakle, da li može da postoji nešto u vremenu a da nije karma? Tako rezonuje Hronos.

Zato, svaki trenutak treba iskoristiti da se učimo i da uživamo.

Zato svaki trenutak treba iskoristiti za vežbanje, za poboljšanje svojih vežbi. Jer neko je davno rekao, važne su tri stvari. Prva je trenirati, druga je trenirati i treća je trenirati! A pošto je tako kako jeste, Panta rei, i sve se menja, treba sve svoje vežbe poboljšati, osavremeniti, ojačati, učiniti efektnijima. Dakle, sve vežbe dharane koje radimo treba da učinimo efektnijim, upotrebljivijim, a to znači da nam objekti dharana budu svakodnevne stvari koje radimo a ne ono što je Lojola propisao pre 500 godina. Od njega treba da uzmemo upornost i entuzijazam. Zatim svi rituali inicijacija treba da budu poboljšani i prilagođeni sadašnjem evolutivnom momentu. A to je cela nauka. Zatim svaki dan je moguće na sebi sprovesti neku samoinicijaciju. I naravno, u skladu sa tetrisom treba povećavati svoje znanje. Dakle, čišćenje uma, uravnotežavanje uma i povećavanje volumena uma ili znanja. To je sve! Šta ćeš više, čoveče!?

Rekoh – mi nemamo puno vremena. Život je duga pesma, dužina inkarnacije je dvoljna za puno toga, ali je ipak prekratka. Pitajte stare ljude.

— —– —

Čovek je uvek između dve krajnosti, vremenski gledano, između prošlosti i budućnosti. Ako to malo prizemljimo, to je blizu onoga da ima svo vreme ovoga sveta. A u stvari je u sredini gde važi pravilo – Festina lente! Pardon, rekao sam da ne volim latinski pa ću prevesti na univerzalni srpski – Polako požuri!

Ako je na svojem putu, tada ima dovoljno vremena za sve. A njegov pravi put je da izvrši svoju misiju inkarnacije (ma šta to bilo). A misija svih misija je re-ligere, odnosno dostizanje pune svesti nivoa Tifareta, prvi samadi, prosvetljenje. A to se najbrže dostiže putem (samo)inicijacije. A taj put je dodeljen samo nekolicini hermita na asfaltu. Oni imaju toliko puno vremena da treba da požure. Oni su dovoljno mudri da ćute.

Tokom nepravilno vođenog i prilično jeftino utrošenog detinjstva potrošili smo mnoge dane svoje budućnosti. Zato danas nemamo puno vremena. Krajnji hedonisti se neće složiti sa nama sledećim argumentom: ‘Uvek treba imati vremena za gubljenje vremena.’ Tačno je to. Ali takvi ciljevi su preskromni. Neki su rekli da spavanje je ‘gubljenje vremena’, ali to je punjenje akumulatora. Svako gubljenje vremena neka bude punjenje akumulatora.

Zato svaku životnu situaciju treba iskoristiti za samoinicijaciju. Jer svaka situacija nudi mogućnost za to. Svaki životni problem. Bez boljke nema bogomoljke. Ili ‘kroz ranu svetlost ulazi u tebe’ kako kaže Rumi. Dakle, kad se gušiš u problemu, bog ti je blizu, iskušava te, kali te, ojačava te. Pokaži mu da si dostojan. To je to vreme. Idealno vreme za vežbanje je najteže vreme. Najteža vremena stvaraju najveće ljude. Neugodne okolnosti su ključ tvojega uspeha!

Kao što rekoh, još u srednjoj školi, kada sam bio mlad (dakle pre 100 godina), sam pročitao citat onog karate majstora koje su tri važne stvari, trenirati, trenirati i trenirati. Negde u to doba sam pročitao roman onog nobelovca pod nazivom ‘Ne propusti dan’. Sve su to pomagala u savladavanju sebe. Ali u svemu tome ne sme da bude ni mikron mazohizma ili fanatizma. Naprotiv. U tim vežbama treba da bude hedonizma, entuzijazma, radoznalosti, jednako kao i istrajnosti. Još ako tome dodate desert u obliku lepih žena, stvarno ste blizu raja.

Sretno vam bilo!

— —– —

Već sam pomenuo, barem 15 ljudi iz ex YU sam direktno ili indirektno odbio kada su me pitali za mentorstvo. Razloga je puno. Za svakoga čoveka koji me nešto pita pronalazim vremena i energije da mu odgovorim, itd.. Ali čudi me jedna druga stvar. Kao po pravilu nisu svesni svojega ne-znanja. A očekivanja su im prevelika, ponekad i čudesna. To je veliki nesklad sa realnošću. Sloboda se ne dobija, sloboda se osvaja. Sloboda zahteva stalnu borbu održavanja. Ljudi misle da kada osvoje slobodu tada mogu da zalegnu. Ha. Sloboda podrazumeva energiju, moć. Stalno se dešava borba za energiju. Dakle, čak i ako neko dobije slobodu rođenjem, ili na bilo koji drugi način, mora da uloži napor, borbu da je održi. A za to treba snaga. Ljudi koji se sami izbore za svoju slobodu već imaju snagu da je sami održe. Isto je i sa samoinicijacijskim dostignućima.

Od drugog svetskog rata, ako je to neki relevantan vremenski orijentir, čovečanstvo nije bilo više zaglibljeno u kič, prosečnost, glupost, ne-znanje, mentalnu inertnost, čitaj glupost. Nikada toliko prosečnosti nije bilo u prvom planu. Evolutivno gledano to je tapkanje u mestu odnosno stagnacija. Sve je to u redu, toga je uvek bilo, ali problem je da se ta prosečnost od centara moći favorizuje. Veoma. To mnogo oteža talentovanim i nadprosečnim da nešto urade.

Na primer, ljudi me često pitaju za praktične vežbe. Tada vidim da oni sami ne znaju šta me pitaju. To je kao da nekome od vas dođe Pigmejac i pita vas da ga naučite koliko je 3 x 2 a u stvari traži od vas da mu kažete formulu za površinu kruga koju on misli da upotrebi. Vi znate šta on stvarno od vas očekuje i tada vidite koliko je zadataka pred vama ako stvarno hoćete da mu pomognete. Morate da počnete od 1 + 1, korak po korak. Jer sve su to nužne faze da bi došli do formule za površinu kruga. A najzanimljivije je da iz rukava mogu da im nabrojim barem dvadeset knjiga koje su im dostupne i koje nude veoma dobre praktične vežbe.

Dakle, kada me neko pita za neke praktične vežbe ja mu kažem da je baš sada idealan momenat da uradi dobru praktičnu vežbu. Jer ljudi pitaju za vežbe a u stvari misle samo na magičke formule koje čine čuda, da pomeraju zidove, da hodaju po vodi. A ja im kažem da tokom sledećih 10 minuta dijaloga o praktičnim vežbama ne pomeraju svoje ruke. Dijalog će da teče normalno a oni će da urade dobru praktičnu vežbu, ne-pomeranje ruku. Ali to se njima ne sviđa. Verovatno to i vas ne zanima. Zato probajte da tokom sledećih deset minuta ne pomerate svoje ruke. Slušajte me, diskutujte sa mnom ali ruke ne pomerajte. To je praktična vežba da praktičnija ne može biti.

Tu se postavlja pitanje onog starogrčkog lekara pacijentu – koliko si spreman i sposoban da promeniš sebe i svoj način života da bi se izlečio? Malo ljudi je sposobno da izvede barem malo promena. Zato dolazi do nužde. Karijes nas natera da idemo zubaru. Bol nas natera da idemo lekaru. Malo ko uvažava – bolje sprečiti nego lečiti. Ljudi ne vole da vežbaju. Istrajnost i kontinuitet su im strani pojmovi. A hteli bi instant formule za hodanje po vodi. Nespojivo.

Kada početi? Sada! Gde početi? Ovde! Ne možeš da počneš juče ili prošle godine. Možeš da počneš i sutra, ali najbolje je danas. Debele žene uvek počinju dijetu sutra.

Kategorije
Kabala

CXXXVI. Kabala-f.a.q. XIII

Šta znači ‘ritual učiniti svojim’?

Jednostavno prilagoditi ga sebi. Da je najefektniji, najfunkcionalniji za vas. A da bi to uradili potrebno ga je dobro poznavati, svaki deo, svaku gestu, svaku reč. I tada videti koji deo je fiksni, nepromenjivi, a koji varijabilni. Ako takvi delovi uopšte postoje. Time vidite i nivo znanja kreatora dotičnog rituala. Slične korekcije vežbi su moguće i poželjne čak i u jogi, naročito kod najvažnijih vežbi, njenog veličanstva – dharane.

Na primer, kod rituala Liber Samekh, pogledajmo šta je nepromenjivo. Šest osnovnih pravaca. To je nedodirljivo. Zatim ‘barbarska imena’. Tu se pojavljuje šest puta ‘Čuj me…’, zatim uvodni deo i završni deo. Plus u sve to su inkorporirani Rituali Pentagrama i Heksagrama i još puno toga što magičar može dodati. Sve može da se koriguje, poboljša i prilagodi sebi. Osim šest osnovnih pravaca. Jer to su koordinate Tifareta izvođača rituala, koordinate centra univerzuma. Zatim su tu ‘barbarska imena’ koja ne treba dirati, ali tu treba biti oprezan. Jer ta imena su prošla kroz mnoge ruke polupismenih prepisivača (a koji su mislili da su veoma pismeni). Zato je tu potrebno njihovo dubinsko etimološko i fonetsko proučavanje da se pronađe najsmisleniji oblik.

Svi ostali delovi rituala imaju svoj smisao, moraju postojati, ali ih je moguće nadgraditi, pojačati, prilagoditi sebi. Ne puno. Kako za koga. Za nekoga je takav kakav jeste već idealan.

Šta je uopšte cilj kabale? Kakav doprinos je u pitanju?

O ovome se može govoriti u nedogled. Cilj kabale se uopšte ne razlikuje od ciljeva nauke, umetnosti, religije i filozofije – zajedno. A to je smisao egzistencije čoveka. Samo što je kabala sveobuhvatnija i ima drugačiji, celovitiji pristup (i samim time neobičan). Kabala uvažava sva konvencionalna i nekonvencionakna znanja i metode (a koje su vremenom postale ili će postati konvencionalne). Baš zbog tih neobičnosti ljudi u svojem debelom ne-znanju i glupavosti od kabale očekuju previše a još češće je bez potrebe mistifikuju. Istovremeno ljudi tako malo rade da od kabale ne mogu da izvuku ni ono što kabala stvarno nudi, a toga uopšte nije malo. Kabala je veliki sistem korespondencija. A bez toga ne možete da pravilno razumete nijedan mit, nijednu biblijsku priču, nijedan proces stvaranja i animacije materije. Bilo da se radi o unutrašnjim organima ili poplavama ili sazrevanju voća. Čak ni ono što vam sveštenik govori u hramu vaše religije ne možete da razumete bez kabale, a nije sigurno ni da on sve to razume.

Kada bi savremena psihologija uvažila aksiome kabale o umu (Ruach-u) i odnosu uma sa višim i nižim vibracijskim nivoima u čoveku, naravno, bez nepotrebnog i ogromnog akademskog balasta, otkrila bi deset puta više i deset puta bi brže napredovala. Mislim da ne postoji polje delovanja čoveka gde znanja kabale nisu upotrebljiva. Negde su prihvaćena i više to nisu kabalistička znanja nego naučna. Nekada je koncept nule u matematici bio nepojmljiv. A u kabali je oduvek prisutan. Ili, da li znate kako je nastalo zlato? Taj metal je prošao kroz drastične inicijacije pod strahovitim pritiscima (Saturna, olova) i kroz ekstremno visoke temperature i samim time obavio svoju evoluciju i postao zlato. Tako kaže nauka danas. Ali to je veoma staro kabalističko objašnjenje i prikazano je na Drvetu Života. Iz sličnog razloga je na Saturnu veoma puno najkvalitetnijih dijamanata. Tamo lopatama čiste dijamante sa ulica da bi mogli da prođu. Nauka danas tek otkriva objašnjenja toga, a to su u stvari kabalistički aksiomi, samo malo procureli preko alhemije.

Koje karakteristike treba čovek da poseduje danas da bi bio telemit?

Da je radoznao, mentalno aktivan 24/7 ili 25/7, kako ja to volim da kažem. Da ne respektuje devet od deset autoriteta. Da svaki dan razvija svoje talente i svoj ego (ne egoizam) i da time opravda nepoštovanje autoriteta. Jer iza velikog ega mora biti i veliki talenat. Bez tog pokrića to je samo nižerazredni egoizam ili neki drugi otrov uma. Nemirni avanturista koji svaki dan iznedri novu ideju a to znači da njegov čisti um apsorbuje konstantno dolazeći tetris i od toga stvara nešto konstruktivno, itd., itd.. On nikako nije čovek protokola zbog protokola. Naravno, sve ovo važi osim ako je telema subjekta da bude tipični mali inetrni deo mašine. I to treba poštovati. Ha ha.

Šta znači ona glupa hrišćanska izjava da je Isus na sebe preuzeo sve grehe sveta? I da je on spasitelj? Ima li tu logike?

To je previše uopštena i nejasna tvrdnja i samim time je lako pogrešno shvaćena i interpretirana. Pre svega, tu je pogrešan termin ‘gresi sveta’. Bolje je reći aspekti karme ili matematički rečeno ‘svi mogući aspekti razlika potencijala’. I svemu tome treba dodati epitet ili svojilni pridev ‘sopstveni’. Dakle on je odlučio da anulira sve aspekte sopstvene karme što je preduslov za prvi, najniži samadi. Budale su to formulisale sa ‘svi gresi sveta’. Blesavo i bolesno, apsurdno i nemoguće. Čovek koji krene putem inicijacije preuzima tu obavezu na sebe i počinje da je obavlja. Čak i ako je ne preuzme, ona mu je neizbežna.

Možete li na kratko objasniti termin ‘stanje uma nivoa Tifareta’?

Na kratko teško. Najkraće rečeno, to je indiferentnost. Ali taj termin ljude odbije jer ga psihologija još nije prihvatila ni razumela. A za sada ima negativno značenje. To je kratkovidost psihologije slično kao i kretenizam proglašavati broj 666 đavoljim.

Dakle, to je stanje uma. Takav um zna (namerno ne kažem čovek). Zna šta zna u svojem domenu. Zna da još uvek sve ne razume. On ne sumnja, on ne pretpostavlja, on se ne nada, on se ne koleba, on ne veruje, on ne očekuje ništa mada zna da može uslediti svašta svakog momenta (u skladu sa tranzitima i njegovom bazom), što znači da on još ne zna sve. On je otvoren za sve mogućnosti ali ne želi ništa i ništa ne odbija, ali sve što mu dođe ukalkuliše u svoj sistem. To je indiferentnost. Veoma, veoma aktivno stanje koje sve uzima u obzir. Tu nema tepiha da se pod njega sakrije smeće. Šta god se desi on kaže – neka bude ali se istovremeno svemu prilagođava. To je ta elastičnost uma. Neko bi rekao da je to toliko potencirani oportunizam do krajnje principijelnosti. Teško je psihologiji da kategorizuje to krajnje kompleksno stanje uma. Takav um nikada ne zaboravi sebe, nikada ne ‘zaboravi’ ko je, šta je i gde je. I uveče pre nego što padne u san kao i u najvećoj buci i gužvi na ulici. Svakodnevni um svakog čoveka ima ponešto od svega toga ali opet je veoma daleko od tog stanja. Dakle, on nije depresivan niti žalostan, on je u zanosu, on se ne uzbuđuje ali je u euforiji. Ako znate pravo značenje reči euforija. Kao što je radost prirodno stanje čoveka. Inače ta starogrčka reč euforija ima brojčanu vrednost 666. Isto kao i reč efemeria! Ako svakodnevno izvodite efemerije bićete u konstantnoj euforiji. Amen.

Kako da razumemo vaš termin ‘indiferentnost’ kojega često upotrebljavate?

To je uglavnom fizikalni termin (uz stabilnost i labilnost) i označava nivo stabilnosti, odnosno stalnu nestabilnost. To je u stvari stalna nestabilnost i za fiziku je to veoma retko upotrebljivo stanje. Ako ga upotrebimo kao psihološki termin logično je da ima negativno značenje. Uglavnom je to uzrok zabune i nerazumevanja. Kao stanje uma to je retko stanje. Um je uglavnom nestabilan i to su uzroci svih problema uma. Ali niko to ne vidi. Baš zbog te nestabilnosti um uvek teži stabilnosti. Ali idealno stanje je nešto između, indiferentno stanje. To je stanje i stabilnosti i nestabilnosti, odnosno elastičnosti toliko velike da je to krajnja stabilnost jer ga ništa ne može uzdrmati. U jogi bi rekli ‘ne-lepljenje’ ili ‘nezavisnost od utisaka’. Mi to zovemo sloboda i nevezanost i nezavisnost (fizička, emotivna i mentalna), ne reagovanje na stimulanse i podražaje (uz registrovanje svih njih), neuznemirenost uma, dakle to je izvesni nivo čistoće i uravnoteženosti uma.

Koji su najhumaniji pozivi? Da li je sveštenik tako sveti poziv?

Pekar, prostitutka (ženska ili muška) i lekar (bilo koji lekar). Po tom vrstnom redu. Pekar je potreban svima. Ako prostitutka obavi svoj posao lekar uglavnom nije ni potreban. Sve njih treba poštovati i nagraditi za svoj posao.

(Sva ostala do sad odgovorena pitanja možete pogledati na Kabala f.a.q. strani)

Kategorije
Kabala

CXXXV. Vernici su slepci – I

Jer ne znaju, a da znaju ne bi imali potrebu da veruju (bilo kome i u bilo šta)

Ako si sa bogom, čega se bojiš?

Ako nisi sa bogom, čemu se nadaš?

Ovo je religiozna i (ne)zanimljiva tema.

Biti vernik u pravom smislu reči ili religiozni čovek u pravom religioznom smislu reči, znači biti svestan boga u sebi i svestan sebe kao boga svake sekunde inkarnacije! Ništa više. Vidimo da je malo vernika. A zaboraviti to, ne biti svestan toga ili čak to negirati ili biti ubeđen u suprotno, je bezbožništvo. Vidimo da ima puno bezbožnika. Vidimo da se po pitanju bezbožnika slažemo sa oficijelnim religijama. Ali po pitanju vernika se nikako ne slažemo. Naravno, moguće je da je čovek i religiozni ateista, ali ako je stvarno to onda nije bezbožnik.

A milioni vernika koje vidimo posvuda su vernici na određeno vreme, jer oni moraju da idu u hram da se podsete da treba da budu vernici. Ako to nije spontano i samopodrazumevajuće, onda to nije to. To je privremena vera, što je blagi oblik slepe vere. Postoje i verski fanatici, ali oni su samo raspaljene neznalice i primer su žestoke slepe vere.

Ubeđenje bez dokaza je takođe slepa vera iako je konstantna. Čak i ako je objekat vere neki ideološki koncept a ne samo neko božanstvo. Bez izvesnog znanja (nivoa Tifareta) i izvesnog Razumevanja, svaka vera je slepa vera. Otuda aksion – Prizivaj često! Prizivaj stalno! Zatim izgubi svaku veru, pa i veru u boga i tada ćeš ga spoznati. Jer najmračnije je pred zoru.

Uvek kada čovek zaboravi činjenicu da je on samo koagulat nekog momenta večnosti i privremeni predstavnik tog momenta u materijalnosti, on je već bezbožnik. Dakle, uvek kada nije u konstantnoj dharani, tada je bezbožnik. Zato knjigu o biblijskom Jobu treba veoma temeljito prostudirati. Uvek kada se um veže na nešto zaboravljajući na sebe, zaboravljajući ko je i šta je i koji je njegov dignitet, čovek je bezbožnik. Vidimo da je malo, maaaaalooo ljudi u bogu a vernika (slepih) je koliko hoćete. Zar nisam još davno rekao da je svaka vera u stvari samo slepa vera. I nada. Jer sleoi vernik se samo nada. A nada je za crve.

Vidimo da je svaka mentalna aktivnost kakve poznajemo kao aktivnosti našega uma, u stvari odstupanje (privremeno) od jedinstva sa bogom. Barem u izvesnoj meri. Jer većina umskih aktivnosti su parcijalne, specifične, odnose se samo na jedno područje. A to automatski podrazumeva ‘zaboravljanje’ svega ostalog pa i sebe. Da li je tada čovek bezbožnik. Matematički rečeno – jeste. Otuda je dobro ono pitanje – da li papa veruje u boga kada propoveda neku dogmu? A tek božiji trgovci i uterivači vere?!

Ako hoćemo permanentan odnos jedinstva sa bogom, to znači da svaka radnja treba da bude religiozna, svaki udah. Jer, baš zahvaljujući bogu možemo sve to da radimo, da živimo, da dišemo. Dakle, ako čak i dišemo zahvaljujući bogu, njegovoj dobroj volji (ma kako to čudno i nestvarno zvučalo, tako jeste) zašto onda ne bi bili svesni boga celo vreme. Ne treba da ga se bojimo nego samo da smo svesni te činjenice. Zar nije rečeno – cilj je religijski. A metod naučni.

Ekstremno bezbožnička gesta ili stav jeste preuzimanje uloge boga, funkcije ili pozicije boga ili pretpostavljanje nečega ili nekoga bogu. Zlatno tele, idolatrija bilo koje vrste. To je blasfemija a ne seksualni razvrat ili izvorni greh. Reč greha je ograničenje, ili ne-znanje, nesvesnost boga u sebi. Ograničenje u komunikacijama između čoveka i boga. Zato, bezbožnici svih zemalja, religija i podneblja – pomislite na boga! To možete i bez hramova. Svi vi bezbožnici, ako hoćete da prestanete da budete bezbožnici, što više puta tokom dana sebi postavite pitanje nivoa Tifareta – ko sam, šta sam i šta radim ovde i sada? Što više puta sebe to pitajte, sebi to recite, sve dok ne dostignete stanje da u svakom momentu ste svesni sebe i svojih aktivnosti i svojega stanja. Možete da radite šta hoćete, ali sa svešću o bogu u sebi i sebi kao bogu, i nećete ništa pogrešiti niti se o koga a najmanje bogu ogrešiti.

Bezbožnici, nemate puno vremena! A čovek u bogu je pobedio vreme. Svaki trenutak bez svesti o bogu u sebi, bez svesti o sebi kao bogu (neki bi rekli mikrokosmos), je izgubljen. A svaki trenutak sa svešću o bogu je dodir sa večnosti. Ovo su veoma apstraktne teme, veoma malo ljudi je o ovome mislilo i pisalo.

Svi religiozni termini navedeni u ovom tekstu nemaju veze, odnosno ne treba ih vezivati za iste termine i konotacije koje ti termini imaju u konvencionalnim religijama. Jer moguće je da se čovek izjašnjava kao najveći ateista (u konvencionalnom smislu) a da je ipak on pravi čovek re-ligere, odnosno konstantno svestan boga.

Dakle, prava religioznost je samo stanje uma. A postojeće religije su samo dekadentan pokušaj organizovanja toga, što se je uglavnom pokazalo kao greška i odstupanje od prave religije. Bezbožništvo o kojem ovde govorimo nije ateizam. To je samo stanje uma koje bi mogli imenovati – zaboravljenost prave prirode sebe a posledično i svega ostalog. A pravi teizam bi bio konstantni samadi Rajskog Vrta, iznad Bezdana. Ali pošto smo ispod Bezdana mi moramo da radimo dharane da bi se približili i održali tu svest o sebi i svojem pravom poreklu, svojoj pravoj prirodi.

Otuda rezon da je sve ispod Bezdana lažno osim simetrale Srednjeg Stuba. Jer u trodimenzionalnom prostoru i svaka stvar uvek, bez obzira iz kojeg ugla gledali, daje nepotpunu sliku. A tu igru svetlosti i senke je lepo objasnio naš rođak, Leonardo Pobednički u svojem Traktatu o slikarstvu.

Može čovek da bude i ateista a da nije bezbožnik. A može čovek svaki dan da ide u hram a da je bezbožnik. Sve je stvar uma, ili srca, kako vole da kažu neki religiozni ljudi.

Izgleda da je cena evolucije da smo povremeno bezbožnici, da povremeno zaboravljamo boga da bi ga se posle setili i anulirali razliku potencijala. Postavlja se pitanje da li je moguće stvoriti razliku potencijala (koja je nužna i koju kasnije treba anulirati) a ne zaboraviti boga? Drugi problem je što se često dešava da se i prilikom anuliranja razlike potencijala, dakle prilikom uravnotežavanja, kada je ‘čovek u bogu’ zaboravi na boga. Dešava se i to.


Ne volim izraz vernik. To je nekako za um uvredljiv izraz. Prva asocijacija mi je na slepca i glupaka koji ništa ne vidi i ne zna (i pored očiju i uma) i zato veruje. Takvo verovanje isključuje znanje i moć a podrazumeva nemoć i nadu. Isto tako ne volim ni izraz ne-vernik. Zato jer taj pojam je prostituisan i stigmatizovan i već sam po sebi je negativan. Ali mnogo više volim stav nevernika nego vernika. Nevernik sumnja a ko sumnja istražuje, otkriva, uči, napreduje. Od svih tih religioznih i psiholoških pojmova, najviše volim precizne pojmove – božiji čovek i bezbožnik. Zato jer su najprecizniji, tačno se zna šta predstavljaju i jasno izražavaju narav čoveka koji spada u njihovu kategoriju, klasifikaciju. Jer religiozno i inicijacijski gledano postoje samo te dve kategorije. Čovek jeste sa bogom u sebi, u bogu, ili izvan boga, bez svesnosti boga u sebi i čak bez ikakve svesnosti o bogu. Nema trećeg, nema ništa između. Čovek može i najčešće jeste malo u jednom stanju svesnosti a malo u drugom.


Vera kakvu poznajemo danas je neuspeli abortus pokušaja prosvetljenja. Vera i danas propagira čuda. Čuda su za budale. Danas ljudi neće da veruju u čuda. Ili barem sve manje veruju u njih. Radije ih stvaraju i tek tada veruju u njih. Ali to više nisu čuda.