Zamislite da vam je danas zadnji dan života. Šta bi uradili tokom preostalih desetak ili nešto više sati života? Kako bi ih utrošili, upotrebili, iskoristili? Odjednom bi se pojavilo bezbroj stvari koje bi želeli da uradite u tom kratkom vremenu. A godine i decenije pre toga niste to sve uradili. Kako čudno. U većini svojih knjiga navodim kako bi trebalo funkcionisati da vas smrt ne iznenadi, da vas život ne iznenadi, da vas ništa ne iznenadi. A to je put inicijacije. A svaki put inicijacije mora uvažavati aksiome kabale.
Kabala može da reši mnoge praktične probleme – introspekcija po sefirotima ili Stazama, rituali čišćenja, mogućnosti konstrukcije odgovarajućih rituala za parcijalne ciljeve, itd., itd., ali osnovni smisao kabale je put inicijacije, odnosno ispunjenje impulsa homo religiosis. A baš to je za ljude najmanje zanimljivo. Svi bi hteli samo magičke moći. Sve ostale upotrebe znanja kabale su samo derivati toga osnovnog smisla.
Neću da se hvalim, ali minimum deset ljudi me je pitalo za mentorstvo u kabali i magiki. Svi su oni kvalitetni i vredni mentorstva. Neka mi niko ne zameri, ali sve sam odbio bez razmišljanja. Iz bezbroj razloga. Nije mala stvar preuzeti odgovornost za odrađivanje nečije karme. To je strahovito ozbiljan, veliki i opasan posao. Mnogi ‘učitelji’ to sa lakoćom prihvataju. Tupavi idioti. Valjda vam je jasno da oni učitelji iz bajki, koji sede u pećini a učenici im deset godina nose vodu i peru noge (ha ha), ako takvi uopšte postoje osim na Himalajima, rade jedinu ispravnu stvar. Zašto bi jedan takav učitelj preuzeo odgovornost na sebe umesto glupih roditelja toga učenika. If you know what I’m talking about! Sledeći razlog je da to mentorstvo ne može da se plati, jer nema cene. Odnosno to je veoma visoka cena. Ako neko ima novac da to plati, onda mu ne treba učitelj. Jer ako ima toliko zlata, onda može sam bez ikoga da započne Abramelinovu Operaciju. Sam svoj učitelj. A u sva tri slučaja sve mora da obavi sam. Bilo da deset godina nosi vodu, bilo da plaća u zlatu, bilo da izvodi Operaciju. A može još i teži put, da se prihvati Operacije bez ikakvih sredstava kao hermit. Kao što je bio moj slučaj, jer sam bio nateran na to. Kada vidim kakve sve sitnice ljude odvuku sa zlatne sredine, šta sve ih sprečava da vežbaju, sklon sam da pomislim da je to najbolje pogonsko gorivo. Ili štap po leđima kojega im daruje stari učitelj iz pećine (ha ha), ili nesrećna ljubav princa u zlatnom dvorcu. Ili prazan želudac. Nije lako čoveku da shvati da ni u jednom momentu inkarnacije on nema vremena na pretek. Treba da dobije po njušci da bi se probudio. Retko kada je buđenje prijatno. Zašto ste plakali kada ste se rodili? Od sreće? Ha ha! Zato imate problem šta uraditi sa preostalih zadnjih deset sati života.
Veliki Arhitekta je fantasičan režiser. To važi za život svakog čoveka, mada većina ljudi umire od dosade u ovom životu. Svaku stvar treba pogledati i iz nekog drugog ugla i potražiti smisao kojega mu je dao taj Arhitekta. To naročito važi za neprijatne stvari. Doživeo sam da su mi rekli da su moje knjige u redu ali ja nisam zanimljiv jer ne izgledam kao Jon Bon Jovi. Ha ha. Ili, rekli su mi da su moje knjige nezanimljive jer u njima nema lepih slikica!?! Rekli su mi da sam verovatno jeo neke čudne pečurke kada sam pre 25 godina rekao da će se danas dešavati ovo što se dešava. Doživeo sam da kritikuju moje divinacije i pored toga da sam im pogodio neka dešavanja, mada im je pet drugih vidovnjaka reklo suprotno. Ili, pola sata slušam čoveka kako objašnjava kako da se ljudi oslobode loših navika, a onda ga pitam – šta je to navika – a on ne zna definiciju. Ili, ja pitam bolesnog čoveka – ‘zašto ste bolesni?’ Jer, nema boljeg i zdravijeg pitanja. Da li znate o čemu govorm? I šta nakon svega ovoga da radimo u ovom svetu dvonogih živih bića koja sebe pretenciozno imenuju da su ljudi? Zato studij kabale može da pomogne da se otvore oči.
Ta bića, koja sebe zovu ljudi, ne vide astralni nivo, ne vide astralnog pokretača, a konstantno su mu ispostavljeni, podređeni njegovom uticaju, direktivama, i slušaju ga. Ne vide scenariste, režisere, ali ih slušaju. Ne znaju ni da postoje i zato misle da imaju slobodnu volju. A njihova slobodna volja je samo onolika koliko su jaki da utiču ili kreiraju događaje i svoju sudbinu. Ali ne znaju da i to da imaju nešto snage da nešto kreiraju je volja i posledica tog nevidljivog pokretača. Otuda su ljudi kao hipnotisani slepci u ovom svetu, kako je to rekao moj školski drug Gurđijev.
Ako ga već ne vide treba barem da su ga svesni da postoji i da barem pokušaju da shvate zakonitosti njegovog delovanja. Funkcija kabale je to. Čovek logično zaključuje na osnovu svoje fizičke percepcije. Nije to pogrešno jer puno više i ne može. Ali treba da zna da to nije sve. Fizički zakoni su posledica zakonitosti delovanja nevidljivog pokretača, ali ni njih, te fizičke zakonitosti ne poznajemo dovoljno. Previše je tu nepoznatog, ‘nelogičnog’ ili slučajnosti. U svojem neznanju čovek je tome rekao ‘Čudni su putevi božiji’ što je ipak tačno. Ali to je samo privremena uteha za vernike. Svi ostali koji ni u to ne veruje su bezbožnici u pravom smislu reči.
Kada pogledamo jednu zmiju koja se kreće po pesku i kada vidimo trag koji ostavlja iza sebe moramo da priznamo – kakva lepota, kakva elegancija. I isto tako treba da budemo svesni – kakva smrtonosna opasnost. Ako smo malo širi, veoma slično možemo i trebamo da konstatujemo za svaku životinju. Za svako živo biće. A čovek je Biće Svih Živih Bića – 666. Šta tek onda za čoveka možemo da kažemo? Potencijali za ekstremnu konstruktivnost i ekstremnu destruktivnost i čak za autodestruktivnost. Nije poznato da li u prirodi još negde ima autodestruktivnosti osim kod čoveka i škorpije. Ukratko, čovek je veliko čudo. Ali važi i ono – homo mensura. Jer je po meri, izgledu boga. Znači – deus mensura. Odnosno, homo mensura = deus mensura. Postoji puno formulacija, različitih, ali koje govore isto – sve što je ljudsko nije mi strano. To je rekao neki pametni stari Grk (moj školski drug) ali to može i bog da kaže. I on to kaže. Dakle, čovek je bog smanjen do veličine čoveka, a bog je čovek povećan do beskonačnosti. Makrokosmos je kopija mikrokosmosa, itd.. Bio je pametan taj moj školski drug.
Uvek treba da smo svesni da mi smo ovde samo gosti. I tako treba da se ponašamo. Gospodari smo sam oonoliko koliko smo jaki i koliko nam Stvoritelj , kojega ja volim da imenujem Arhitekta, dozvoli, omogući. A on nam dozvoli samo onoliko koliko smo se uskladili sa njime.