Tu smo da se prosvetlimo a ubismo se u borbi za preživljavanje! Šta se dešava? Ili je to misija nemoguće po težini zadatka ili imamo pogrešne metode? IIi oboje po malo? Ili to dvoje treba spojiti do identifikacije, dakle, prosvetljenje i preživljavanje? Logika govori u prilog tome. U svojoj knjizi Samoinicijacije i autokorekcije uma govorim o toj potrebi i navodim mnogo načina da se tome približimo.
Za koliko procenata je moguće da korigujete i promenite svoju sopstvenu funkcionalnost i ponašanje tokom jednog dana? Taj procenat je prilično visok. Svakodnevno uradimo bezbroj istih pokreta, gesti, radnji, izgovorimo isto toliko istih a nepotrebnih reči a o mislima koje su najvažnije da ne govorimo. Sve je to delta energije, rasipanje energije. Sve su to posledice navika a svaka navika je kolotečina koja se ponavljanjem samo produbljuje, utvrđuje a vremenom uzima za sebe sve više energije.
Prvo treba da ih postanemo svesni a zatim treba da ih obuzdamo i anuliramo i višak energije koji time nastaje upotrebimo za nešto drugo. Dakle, prvo radnje, zatim emocije (koje su u stvari samo zgusnute i energizovane misli) i na kraju same misli. To je u stvari sav rad na putu do boga najkrace receno. Tog uopšteno formulisanog puta se drže sve religije, svi šamani i pagani. Način sprovođenja tog puta je drugačiji i otuda sve ostale razlike medu njima.
Počinjemo sa blagim korekcijama ponašanja. Vremenom pojačavamo intenzitet. U jednom momentu sagledavamo da je sav dosadašnji život bio samo tumaranje u polutami ili debeloj tami. Nemoguće je odjednom ‘upaliti svetlo’. To je čak i opasno, veoma opasno. Svako ko razume Tibetansku knjigu mrtvih, to shvata. Najčešća greška je da ljudi te sitne korekcije smatraju nevažnim i nepotrebnim. ‘Kakve veze ima to što tokom dana sto puta popravljam svoju frizuru, pa ja sam čovek koji ide ka bogu, koji ima više ciljeve, koji radi na sebi’ govore takvi. To može da bude i istina za (po)nekoga ali ne za sve.
Razmislite koje su sve energije upletene i kako sarađuju u procesu kondenzacije vode a naročito u oblikovanju jedne kapi vode koja se u jednom momentu ‘odlepi’ od nosača i pođe putem kojim je tera i vodi gravitacija. Šta je uopšte gravitacija? Šta je uopšte kap vode i zašto je baš tolika? Koji konglomerat nevidljivih energija je u pozadini sarađivao da se je kao rezultat svega toga taj proces uopšte dogodio? Svaki događaj kojemu smo svedoci ili u kojem učestvujemo kao glavni ili sporedni junak, je rezultat takoreći bezbroj nevidljivih faktora. Među svim tim silinama je ‘borba i nadmetanje’ a rezultat tih borbi je materijalno događanje. Ko uopšte razmišlja o ovome? Da li žene vole muškarce koji o ovome razmišljaju? Kakve su to onda žene? Da li muškarci vole žene koje o ovome razmišljaju? Kakvi su to onda muškarci? Ja razumem (donekle) da većini ljudi nisu zanimljivi ljudi koji samo o ovome razmišljaju. Ali šta je većina ljudi? Čovek treba da je koktel kao griva lava na ATU XI. A to ne može postati bez samoinicijacija.
Koji je najvažniji minut u vašem životu do sada? Zašto ovaj minut to ne bi bio? Ili, zašto ne pokušati da baš ovaj minut bude veoma važan? Shvatite važnost ovog minuta sada u vašem životu. Kao i svih ostalih minuta. Verovatno ste čuli za enigmatski zadatak o 12 istih kuglica među kojima se jedna razlikuje i koju treba da pronađete sa samo tri upotrebe terazija. Pronađite je. Da vam otežam, postoje dva rešenja. Čak i ako ne uspete, važno je da tražite, pokušavate, improvizujete. Već i to menja vaš software. Da li ste pomislili koliko je potrebno rada u pozadini, nevidljivog rada, koliko sati, koliko projekata, računanja, tehnicčkog crtanja, itd., da bi nastala jedna stambena zgrada od deset spratova (u kojoj možda vi živite)? Koliko godina evolucije je investirano u to znanje? Ili recimo isto za avion? I šta ljudi bez ikakvog tehničkog znanja znaju o tome? Ili, zamislite kolko je projektantu aviona daleka ideja o tome da neko može da priča sa stogodišnjom sekvojom! Pa to je za njega naučna fantastika. Oko nas je bezbroj stvari o kojima nemamo pojma. Ni treba da ih sve poznajemo ali treba da smo svesni njihovog postojanja i našeg neznanja o njima.
Zašto ste danas tu gde jeste i u takvoj situaciji? Zato jer vas je tu doveo beskonačni nevidljivi uzrocno-posledicni lanac karme. Pokušajte da ga osvestite. Ne samo da je to veoma teško i životno važno za vas, nego ćete i biti nezadovoljni baš takvim vašim lancem. Ako ga osvestite barem u solidnoj meri bićete toliko rezignirani i zgroženi nad neznanjem koje vas je nagonsko vodilo, nosilo i teralo kroz život, bićete zgroženi nad uvidom koliko ste u maloj meri bili kapetan svoje lade.
Zašto se identifikujete sa neki filmskim junakom? Zašto se identifikujete sa bilo kime? Zašto navijate za neki klub? Šta to uopšte znaci? Da vam je taj klub slabost? Zašto? Da li taj klub navija za vas? Da li uopšte zna za vas? Ako se sa bilo kime ili bilo čime identifikujete, to više niste vi, odnosno u tolikoj meri ste manje vi sami. Jedan pametan gospodin kojega veoma cenim (a takvih je veoma, veoma malo) je rekao – ‘Radi po svoje pa makar bilo i naopako!’ Zlatna istina. Jer samo tada ste to pravi vi. Ali, nije lako biti samo svoj!
Zato, uvek bilo šta da radite, pitajte se zašto to radite. Bilo gde da ste, pitajte se zašto ste tamo. U momentu najvecćeg ushićenja, zanosa, ekstaze, setite se ko ste ili se zapitajte ko ste. Jer upravo tada najmanje znate ili uopšte ne znate ni ko ste ni šta ste ni gde ste jer ste zaboravili na sve pa i na sebe. Ili, zašto neko uspeva levom rukom da uradi nešto a što vama ne uspeva ni sa obe? Uzrok sigurno postoji negde u prošlosti. Sportski psiholozi (mislim da im je to titula, ili savetnici menadžera) to pokušavaju da reše drilom, donom, pumpanjem ega. A ne pomisle da inicijacijom ide deset puta brže.
Sve su to blage, nežne metode, svako može da ih upotrebi na sebi. Svaka od tih metoda ima svoje gradacije koje subjekat sam dozira. Isto tako svako ih može kreirati sam po svojoj volji. Važan je cilj – korekcija i prociščavanje uma.
Sve su to potezi kidanja nevidljivih veza sa nečim. Cilj je sloboda nenavezanosti. Čovek misli da je slobodan a ne vidi se od svojih navika. Više ima navika nego vlastite suverenosti mada misli da je suveren. Možda je suveren u svojem uskom svetu. To i crvi misle.
Niko se ne pita zašto je uopšte tako malo ljudi koji su uspešni na putu inicijacije, jer je taj procenat stvarno mali. Dolazimo do zaključka da ili je to prezahtevan put ili su im metode pogrešne. Oboje je prisutno. To je samo dodatni argument mojem rezonu da sve treba probati, da treba proći kroz što više samoinicijacija. Svaka životna situacija nudi mogućnosti za to a ne samo ekstremne. Puno tih blagih (i manje blagih) varijanti koje nudi svakodnevni život, a koje treba iskoristiti, sam naveo u svojoj knjizi. Ekstremne situacije su i kazna i blagoslov, ali ljudi ih ne vole. Baš da bi izbegli ekstremne situacije iskoristimo mnoge blaže situacije. To je cilj ove knjige.
Sve što je navedeno možete da izvedete sami. Sve te vežbe mogu da traju od jedne minute do jednog celog dana. To uopšte nisu drastične promene ponašanja i funkcionisanja nego postepene. Svako je za to sposoban. Čak i ako bi čovek prošao kroz neke drastične inicijacije, pre ili kasnije za njihov uspešan efekat potrebne su ove manje autokorekcije. Kome je ovo preteško nije za put inicijacije i neka zaboravi rad na sebi. Isto kao što astrolog kojemu je Mile Dupor pretežak nije za astrologiju.
Profesionalizam nije samo vrlina giljanja do iznemoglosti. Da radi kao budala može svako ali smisao toga ne zna svako. Profesionalizam danas osim velikog rada zahteva i stalno učenje i stalnu kreativnost. I u svemu tome treba da bude i radoznalosti i uživanja. To je kompletan pristup životu. Sve izvan toga stvara nove karme koje se prenose na potomke. To treba sprečiti, ako volite svoje potomke.
Tu je i posebno poglavlje o kreativnosti. Svi kažu da je kreativnost posledica inspiracije. A šta je inspiracija? Specifičan odnos sastavnih delova uma, software-a u stalnoj dinamici promena, previranja, potpomognuta ili ne, nekim vanjskim stimulansom, dogadajem, tetrisom. Ili, što je mnogo bolje i zdravije, unutrašnjom sopstvenom aktivnošću, sopstvenim rearanžiranjem svoje strukture uma. A to se posledično prenosi na niže nivoe (Nefeš i Guf) i tada može da nastane umetničko delo. Ali nosač, provodnik, oruđe treba da je odgovarajuće, kompetentno, sposobno. Anđeli muzike, na primer, hoće da se izraze, imaju tu tendenciju. Oni strpljivo čekaju pravi kanal, pravi nosač, pravi instrument, pravog čoveka. Postanite taj pravi čovek! Bog jeste od sebe stvorio čoveka ali čovek od sebe treba da stvori umetnika i boga. Ovde su navedeni mnogi koraci ka tome.