Nigde u kabalističkoj literaturi nisam naleteo na termin Veliki Beth. Ne zato što taj termin eventuelno ne postoji, nego zato jer nema potrebe za njime. Aleph je A, početak, ima brojčanu vrednost 1, ali on je u stvari Nula, 0, matematička i filozofska nula. Vokal A se ne smatra kao vokal (mada to jeste) i tako se izgovara, čujemo ga, nego se smatra samo kao prolazak vazduha, titranje vazduha od kojega može nastati bilo koji vokal, glas, ton, šum. Otuda je ‘normalni’ Aleph Ništa a Veliki Aleph Sve.
U Velikom Aleph je sadržano sve, to je nešto više od koncepta univerzuma, Tau (koji je Univerzum, ATU XXI). Dakle makrokosmos. Ništa izvan toga nema, ne može biti. Dakle, u Velikom Aleph je sve. Mi možemo entitete imenovati raznim imenima ali oni su neizbežno unutar tog Velikog Aleph-a, jer ništa izvan njega ne može biti. Zato nema potrebe za Velikim Beth.
U konkretnom broju (2491) sam upotrebio izraz ‘dva Velika Aleph-a’ jer svaki broj veći od hiljadu ima ‘nadgradnju’ koja je samo dupliranje nečega što je već apsolutno sadržano u već prisutnoj ‘hiljadi’. U taoizmu upotrebljavaju čak i izraz ‘deset hiljada stvari’ a moguće je upotrebiti i veći broj i sve je to tačno. Ali veličina broja ne mora da znači i osveštenost koja bi trebalo da je prisutna uz entitet, pojam, stvar ili biće koje ima, nosi taj broj. Što je veći broj on više toga izražava, ali sa brojevima do 1000, do Velikog Aleph, je moguće sve izraziti. To ipak ne znači besmislenost postojanja večih brojeva do beskonačnosti. Ali tri osnovne instance brojeva postoje, odnosno četiri (1, 10, 100 i 1000), ili drugim rečima, bezdimenzionalnost, jenodimenzionalnost, dvodimenzionalnost i trodimenzionalnost. ‘Savršen i savršen su jedan savršen, a ne dva. Ne, Ništa su.’