(Slušati svoje srce – II, i dalje nemamo dobar naslov)
Ako bi zamislili kako to izgleda totalno odbaciti svoj um a da um još nije spreman za to, to bi bilo spuštanje na nivo biljaka i životinja. Deevolutivno. A transcendiranje svojega uma je suprotan proces i ima karakteristike nad-bića. Ubrzani evolutivni put. To kaže i prosvetljeni Nisargadata kada kaže da je njegov nivo svesti takav da je pitanje da li je on još uvek ljudsko biće. Jer, to da čovek jeste čovek, čini ga najviše njegov um a tek kasnije fizički oblik. Zbog uma se razlikuje od drugih živih bića na planeti. Um ga čini čovekom. A ako i to prevaziđe, da li je i dalje čovek? Zbog različitosti umova su i sve razlike među samim ljudima. Jer svako ima različitu prohodnost sefirota, nivoa svesti, sastavnih delova sebe.
Nešamah nije odbačeni um nego samo usavršeni um. Panteles znači savršen i ima vrednost 671. U kabali veoma važan broj. Nešamah je u svakom čoveku kao potencijal, ali ostvaruje ga samo uravnoteženi um tog čoveka. Odbaciti svoj um ne znači ignorisati sve pojedinačne koncepte, ne baviti se sa njima pojedinačno, nego um shvatiti kao celinu i samim time mu nadgraditi dinamiku na funkcionalni optimum. Tada je um aktivan optimalno mada naizgled ništa ne radi. Time je anulirana svaka parcijalna aktivnost uma, svaki ‘separatistički’ koncept, i um u globalu je ‘u leru’. To u sebi sadrži puno karakterisitika koje smo imali u momentu rođenja ali sada obogaćeno sa pređenim životnim putem i svime što ide uz to. Kako bi bilo lepo sve ovo reći u jednoj praktičnoj i razumljivoj rečenici. Ali, govorimo o nevidljivoj stvari pomoću te nevidljive stvari – o umu pomoću uma. Zato moramo na ovaj način da govorimo. Kada je um ‘u leru’ tada čujemo svoje srce.
Transcendirati svoj um znači razbiti ili anulirati sve kritične razlike potencijala i time direktno doći u indiferentnost. Najbolje je ako je to moguće uraditi brzo, naglo, drastično, odjednom, itd., kratkotrajnom katarzom. Kao hirurško odstranjivanje tumora ii šupljeg zuba. Ali na mentalnom nivou to nije lako a može da bude i opasno. Čovek može da ‘odbaci svoj um’ samo ako je sposoban za to. Ako ga je ‘omekšao’ ili pripremio za to. Inače može biti veoma bolno, kao klinička smrt. A ako duže traje, inicijacijski period može varirati, ali u svakom slučaju je to period ‘previranja’ i pun tenzija, stresa, itd.. Zato je najbolji i najsigurniji put sa puno gradacijskih samoinicijacija. Ali ljudima je to presporo i smatraju dosadnim i zato ih je tako malo koji rade na sebi. Ali, šta im ja mogu.
Transcendiranje uma podrazumeva prevazilaženje svega što um misli da je konačno. Znači tu nema više nikakvih mentalnih problema, nikakvog straha ni stresa, ni nesigurnosti, ni bojazni, niti motivisanosti za nešto. Prevazilaženje svih kulturnih konvencija. To je veoma daleko od našeg uobičajenog funkcionisanja uma da većina ljudi samo odmahne rukom na sve to. Imaju pravo na to, ali ne znači da su u pravu. To jeste na izvestan način smrt uma. Ali smrt koja to nije. Kao i smrt kod inicijacije. To je prevazilaženje uravnoteženjem, kompletiranje skoro do statike koja može izgledati kao smrt. Savršena mandala je statika i zato je smrt i zato se odmah po kompletiranju uništava. Zato transcendiranje nije statika. Zato je izraz ‘odbacivanje uma’ pogrešan. Netačan, neprecizan. Potrebni su nam jasni termini.
U prethodna dva teksta sam na malo duhovit način opisao kako to izgleda telemitska mislenost. Ko je čuo za pamflet o obaveznom seksu? Ha ha. Ko je video čoveka bez problema? Ha ha! Dakle, šta to čoveka sprečava da čuje svoje srce, ili tehnički rečeno, šta ga to sprečava da nije telemit? Nečistoće u umu. Senke u umu, rupe ementalera. Koncepti uma koji često dovode um u stanje letargije, ili neki to zovu ubeđenost, tvrdoglavost, jednosmernost rezonovanja, ograničenost rezonovanja, itd.. Ego bez podloge. Šta je to ego bez podloge? To je egoizam. Ego sa podlogom nije egoizam nego jak ego. A cilj je jak ego, dakle sa podlogom. Takav um čuje i sluša svoje srce, signale iz centra svojega bića. Ego sa podlogom čuje svoje srce, ali to nije ego u konvencionalnom smislu. Ništa nije pogrešno ako slon kaže da je veliki ili ako lav kaže da je kralj! Samo što se tu javlja pitanje da li je to uopšte ego. Da li me pratite? Mačke uvek slušaju glas iz svojeg srca.
Ego bez podloge (a to su neravnoteže) stvara lažnu sliku o sebi. Time je glas srca kontaminiran raznim željama. Misli da je veliki i za sebe kaže da je prvak sveta. Nekompetentna izjava nečistog uma. Tu su senke u volumenu LVX-a, rupe ementalera koje stvaraju netačne koncepte o sebi. I tu se ne čuje glas srca. Baš zbog tih senki. Kompetentni prvak sveta može za sebe da kaže da je prvak sveta, jer to je istina. On realno vidi sebe. Možeš da imaš veliki ego ako imaš jednako veliki talenat i hrabrost da ga podupiru, opravdavaju, održavaju, ili drugim rečima čistoća i uravnoteženost uma. Ako je ego veći nego talenat i hrabrost (znači prisutne su nečistoće i neravnoteže u umu), onda se ne čuje glas srca i samo je pitanje dana kada dolazi bumerang. Ako su talenat i hrabrost veći od ega tada se događa da subjekat nije dovoljno cenjen, jer sam sebe ne ceni što je opet znak neke kontaminacije. Jer za dobrim konjem se prašina diže. Ako je konj dobar to treba da se zna i vidi. I iza njega treba da je veliki oblak prašine.
Slušanje svojega srca je uslov slobode i posledica slobode. Isto tako to je i uslov indiferentnosti i posledica iste. Ne može čovek koji je opterećen raznim fizičkim i mentalnim brigama i ograničenjima tek tako da umiri svoj um, da sve to tako ignoriše i bude indiferentan. Potreban je rad, ili da to reši na fizičkom nivou ili da transcendira na mentalnom. Ali ako to reši samo na fizičkom a ne transcendira i na mentalnom, tada postoji realna mogućnost i opasnost da se problem ponovi i ponavlja.
Dakle, slušati svoje srce znači biti miran sam sa sobom. Spokojan. Miran sam sa sobom znači znati svoje limite, svoje mogućnosti, neka vrsta realne skromnosti ili realne (ne)ambicioznosti. Pokušao sam sve što mogu i sve što je potrebno a više od toga nema smisla jer je nemoguće bilo šta više uraditi. Znači tako kako jeste je u redu. Ne uzbuđivati se ni za šta. Ali to nikako ne podrazumeva neaktivnost. Treba uraditi ono što je potrebno i ono u čemu uživamo. Još ako je to spojivo, nema bolje. Ako je čovek miran sa sobom tada je miran i sa svime oko sebe. Zar to nije blizu indiferentnosti? Ali treba znati, i mir sa sobom, i mir sa okolinom kao i indiferentnost, podrazumevaju konstantnu aktivnost. Neaktivan čovek ne može da čuje glas svojega srca. Slično vožnji bicikla. Čisti um konstantno uvažava tetris jer to je uslov njegove čistoće i samim time uslov realizovanja njegove teleme.