Kategorije
Kabala

CLXIX. Nekoliko lepih reči o hrišćanstvu I.

Uvek je dolazak u samadi uz mistično postignuće takođe i religijsko postignuće. Dakle, dolazak ka bogu, u boga i postajanje bogom. Razlike mogu da budu u intenzitetu kao i u specifičnosti svakog pojedninačnog ‘volumena’ Ruach-a, uma, i otuda različiti prikazi i doživljavanja boga. (Jaoj, kako mi ova upotreba reči bog zvuči ofucano, bezveze, glupavo, čak degradirajuće, kada govorim o ovim božanskim temama kao što je samadi. To je zbog ekstremnog prostituisanja reči bog u klasičnim religijama. Ali nemamo drugu reč, termin, i zato neka bog ostane bog).

    Svemu tome moramo da dodamo i faktor teleme koji se više ne može zaobilaziti i ignorisati. Ne možemo da tvrdimo da bilo koje postignuće iz istorije, dakle minimum puno osveštavanje Tifareta, nije imalo elemente teleme jer to jednostavno drugačije nije moguće. Ali okolnosti i metode postignuća iz istorije su uzrokovali da se taj faktor teleme nekako ignoriše, zataji, prećuti. Namerno ili iz neznanja. Danas to više nije moguće. Ako bi to pokušao čovek koji je naš savremenik, onda bi njegovo postignuće bilo veoma kratkotrajno i bez širih efekata. Ili u najboljem slučaju bi morao da bude izolovan da bi ga održao.

    Mi telemiti uglavnom upotrebljavamo izraz Sveti Anđeo Čuvar ili Adonai, meni posebno drag termin, ali sviđa mi se i slovenski termin Savaot (od Tzabaot), umesto uobičajenog hrišćanskog Isus Hristus. Nije taj njihov termin (Isus, Jesus) pogrešan i netačan. Ali taj termin je tokom istorije bezbroj puta zloupotrebljen, prostituisan, mnogo krvi je teklo pod tim imenom i u to ime i pod tom zastavom, previše puta je pogrešno upotrebljeno i na silu nametano da običan hrišćanski vernik uopšte ne zna šta je puni smisao i značenje tog imena. Zato su nama danas potrebni savremeniji termini, precizniji, tehnički, naučni, mada nam je i dalje cilj religijski. Kada bi kod svakog pomena tog imena, Isus Hristos, automatski bila  podrazumevana i jedina asocijacija koja je smisao u prvobitnom etimološkom ili simboličnom značenju, a to je osvešteni nivo Tifareta, bez tona nepotrebnog balasta, tada bi je prihvatili bez problema. Ali pošto se uz pomen tog imena uglavnom asocira debelo nerazumevanje i uopštavanje, radije imamo nove, savremene termine. A to primarno značenje imena Isus (JeHeŠUaH) i Hristos (Zlatni, od hriseos) je Zlatni Pomazanik. To su nesumnjivo atributi i simboli Tifareta, osveštenog Tifareta, dakle samadi tog nivoa. Osim toga tu su istovremeno i ‘skriveni’ mnogi drugi simboli – jednakokraki krst, centriranost, uravnoteženi sva četiri Elementa sa petim u sredini, Sfinga, piramida, četiri godišnja doba, a preko imena JHVH još bezbroj stvari, skoro ad infinitum. Ali ko to zna? Zato imamo funkcionalnije i manje uopštene termine.

    Termin Isus Hristos je za nas previše uopšten termin i previše često se upotrebljava da je nastala velika zbrka u vezi značenja. Pošto nam je poznat pravi smisao tog imena (sa kabalističkim atribucijama) dopuštamo da je u krajnjoj liniji i to ime OK, ali baš zbog želje da izbegnemo dogmu i slepu veru, upotrebljavamo druge termine koji su i imenice i epiteti a koji mnogo više govore običnom verniku a naročito inicijatu. U svojem suštinskom smislu to jeste jedan od epiteta i termina za nivo Tifareta i samim time i za telemu. U današnja brža i zahtevnija vremena, kao što rekoh, potrebni su nam precizniji, tehnički pojmovi.

    —   —–   —

    Šta znači održavati veru i veru potvrđivati u delima svaki dan? To su uobičajeni izrazi hrišćana. Našim telemitskim ili čak naučnim terminima, ja bih to izrazio – održavati čistoću uma, nevezanost uma, nepomućenost uma, indiferentnost uma i samim time održavati jedinstvo sa bogom bez ograničenja (jer reč greha je ograničenje), i u skladu sa tom čistoćom i uravnoteženosti uma funkcionisati u svakodenvnom životu. Kabalistički izrazi, naučna terminologija i religijski cilj. Jer i naš cilj je religijski kao i njihov. Metod naučni, cilj religijski. Jogijski termin je ne-lepljenje. Idealan izraz. Poznata je ona rečenica kada u crkvi ili bilo kojem hramu bog kaže čoveku – čekaću te vani! To je test vere. Lako je biti vernik u hramu. Ali budi ti vernik i misli na boga kada vidiš vreću zlata ili ženska bedra. Probaj ne-lepljenje i u tom slučaju. To ne znači da treba da odbijemo vreću zlata i ženska bedra. Naprotiv. Treba da uživamo i u tom zlatu i u ženskim bedrima ali da ni tada ne zaboravimo boga!!!

    Mi razumemo njihov aksiom – biti u Isusu Hristu. Ali i taj termin je toliko često upotrebljen u svakojakim situacijama i značenjima a veoma je sam po sebi kompleksan i ako nije dodatno i temeljito objašnjen, stvara dogmu. Kada oni kažu Sveto Trojstvo, mi hoćemo jasniju predstavu i to je Prva Trijada na Drvetu Života. Kada kažu ‘U Ime Oca’ to je ‘U Ime Ketera’ koji je otac svega. Kada kažu ‘U Ime Sina’ to je Tifaret koji je kabalistički Sin. Kada kažu ‘U Ime Svetog Duha’ tu se opet misli na prvu Trijadu jer Sveti Duh se spušta u Sina u Tifaretu. Mi hoćemo da to seciramo naučnim sredstvima na različite vibracijske nivoe jer to jesu različiti vibracijski nivoi. Kako drugačije možemo da ih nazovemo? Kako drugačije da izbegnemo nepotrebno mistifikovanje i dodatno stvaranje dogmi? Baš zbog tog nerazumevanja hrišćanstvo je i zapalo u dogmu. I to u svojoj ranoj fazi. Zato su potrebna precizna tumačenja, podnapisi, objašnjenja, a kabala poseduje idealna sredstva za to.

    Ovde moramo da napravimo jasnu distinkciju između pravoslavnog i rimokatoličkog hrišćanstva. Rimokatoličko hrišćanstvo je mnogo konzervativnije, udaljenije od boga od čistoće uma, od ravnoteže altruizma i egoizma, ukratko, otišlo je u ekstremnu neravnotežu. Zato je od svih monoteističkih religija prvo u redu izumiranja, anuliranja, odnosno samodestrukcije. Baš zbog tih svojih unutrašnjih kontradiktornosti, tenzija koje same sebe nagrizaju.

    Osnovna greška hrišćanstva je pogrešno tumačenje izvornog greha, nepotpuno tumačenje svojega osnovnog simbola – krsta i veoma nejasna predstava o postignuću svojega proroka Isusa Hrista, nepoznavanje strukture i sastava univerzuma i čoveka. Iz svega toga proističe bezbroj dogmatskih derivata. Otuda i nefunkcionalnost hrišćanske etike.

  —   —–   —

    Na žalost, većina prosvetljenih ljudi unutar bilo koje religije, je nekako ostala u nekom vremenu, a to nije sadašnji momenat. To često nije ni njihov savremeni momenat, nego prošlost. To je samo dokaz da im je volumen Ruach-a mali, da nije u skladu sa vremenom, sa evolutivnim momentom homo sapiensa. To je znak da imaju još puno Apepa (ovo možemo prevesti i kao ne-znanje) i da im je postignuće koje su uspeli da izbore, obeleženo rigoroznim dogmama njihove religije. Tih dogmi u hrišćanstvu je previše.

  —   —–   —