Teškoće na putu inicijacije – u svemu je moguće pronaći stimulans
Mnogi se pitaju kako i gde da počnu da studiraju kabalu, da im preporučim neku literaturu. To je isto kao kada bi vi došli nekom profesoru na medicinskom fakultetu i da ga pitate gde i kako da počnete da učite medicinu, i pitate ga za literaturu. Ha ha! Šta ste očekivali! Nekima i preporučim neke važne knjige, recimo Sefer Jetzirah, Tarot, Liber 777, itd., i onda oni vide da su nepismeni za to gradivo. Šta su očekivali.
Kada me ljudi pitaju za literaturu, ja im preporučim ono što mislim da traže i što im je potrebno. Naravno, to je zahtevna literatura. A neki dođu i kažu da im se to ne sviđa. Ha ha. Ne sviđa im se studijska literatura. Pa ne preporučujem ja njima beletristiku i stripove nego studijsku literaturu. Oni bi zabavu na putu inicijacije. Zamislite da profesoru na fakultetu kažete da vam se ne sviđa udžbenik. Jednom me je zvala jedna gospođa, neuropsihijatar po profesiji, i pita me za moje knjige, da li su to romani ili udžbenici. A ja kažem da su sve moje knjige udžbenici. U redu, kaže ona, onda dolazim da kupim pet vaših knjiga. I došla je.
— —– —
Ja uporno pokušavam ljudima da objasnim da naivno hrišćanstvo izlazi iz mode. Niko od pametnih ljudi se ne pridržava tih ljigavih aksioma, mada ih mnogi i dalje zagovaraju. A to je perfidna dvoličnost.
Ti novokomponovani duhovnjaci se uplaše kad im pomenem reč pentagram ili Ritual Pentagrama. A ne boje se da im je reč satanizam i satanisti sto puta na dan na jeziku i izgovore ih. A ne znaju značenje ni jednog ni drugog. A da ne govorim koliko se ukoče kada im savetujem da počnu da izvode MTRP. Čak i ako se neki i ohrabre i urade ga nekoliko puta oni čekuju čuda od nekoliko izvođenja. I naravno, čuda nema i oni nisu sposobni za kontinuitet. A kontinuitet je potreban svuda kao i kod pranja zuba. Tu mogu da održe kontinuitet i sasvim im je logičan, ali ne i kod MTRP. Stvarno diletantnsko. Neka probaju da peru zube tako neredovno kao što neredovno izvode MTRP!
Oni se veoma uzdaju i veruju svakakvim vizijama u koje ulaze na razne načine. Regresije su posebna priča u kojima sve uzroke trenutnih problema stavljaju u neke prethodne inkarnacije. Kako da verujem da su vizije i informacije iz regresije stvarne i istinite ako ti ljudi ne mogu ni vlastito detinjstvo da spoznaju? Dakle! Veruju nečemu što ne znaju da li je bilo pre 100 ili 300 ili 500 godina, ne znaju ni gde je bilo, ni da li je uopšte bilo, a ne znaju ni ono što je sigurno bilo, što su sami sigurno proživeli pre 30 ili 40 godina. Blesavo.
— —– —
Ljudi nemaju meru! Tu su strahoviti raskoraci šta sve ljudi očekuju. Na primer, od nekih važnih ljudi sam tražio neke usluge. Oni su se predstavili da mogu sve. Ja ih pitam sledeće – ja bih želeo, preko reda, dekretom, takoreći telefonskim pozivom, da dobijem neku poziciju, recimo uredničko mesto za rubriku kulture u nekom jakom mediju. To uopšte nije malo a naročito na način na koji sam želeo to. Ali, to se tako radi. A oni su se uhvatili za glavu – e to ne možemo. A pre toga su me pitali da li znam da im pokažem kako da nekonvencionalnim sredstvima uklone nekog važnog čoveka koji je mnogo jači nego ta pozicija za koju sam ih ja iz štosa pitao. Ili, ja im tražim da me danas, telefonom, stave na platni spisak u iznosu od 300 eura mesečno (ha ha), a oni se opet hvataju za glavu. A pre toga oni mene pitaju da im dam savete vredne 100 000 eura. Stvarno čudno.
— —– —
Tajno društvo ima smisao samo ako poseduje neku tajnu, nešto što drugi nemaju, ne znaju, a vredno je. Bilo da je to zanje li moć. A znanje je moć, i obratno. Većina tih tajnih društava ne poseduje nešto tako, mada misle da poseduju tajno znanje a koje je dostupno na internetu. Oni misle da nešto tajno poseduju i tako se prezentuju. Ha ha, prezentuju se a tajni su?! Kada ovo govorim mislim na tajna i tajnovita ili maglovita društva koja pretenduju da budu inicijacijska. Jer i obaveštajbe službe su tajna društva. Svaki špijun je član nekog tajnog društva. Svaki bankar je član nekog tajnog društva. Ali ovde govorimo o inicijacijskim tajnim društvima i njihovim autopredstavama da poseduju neku tajnu mudrost. Na žalost to je sve toliko drugo i trećerazredno da nema smisla o tome govoriti.
— —– —
Danas smo svedoci da ljudi propagiraju sve i svašta, obećavaju sve i svašta, upotrebljavaju velike termine kojima ni značenje ne znaju, itd., itd., ali praktičnost tih njihovih priča je ravna nuli. Susrećem razne ljude koji su ‘videli sve i doživeli sve i koji znaju sve’. Mene to uglavnom ne fascinira. Ja ih samo pitam – koje vežbe radite? Od njihovog odgovora znam sve o njima, znam kolika je njihova vrednost. Od deset takvih devet i po ne prođe test. Ili ih pitam sledeće – da li to vaše božansko učenje može da nauči čoveka da se oslobodi sramežljivosti? Naravno da devet od njih deset odgovori negativno. Dakle, da li su oni nešto vredni? ‘Uspeh je tvoj dokaz’ kaže Knjiga Zakona. Dakle, rezultati su tvoj dokaz. Devet od takvih deset mudraca ne može da ponudi rezultate.
Kada je već reč o raznim redovima i društvima (javnim i tajnim, polutajnim, tajnovitim, itd.) tu je takođe džungla. Jer sve je stvar znanja, odakle se startuje. Ako čovek ne zna šta je fudbalska lopta, za njega je lokalni fudbalski klub tajno i nedostupno društvo. Dakle, treba sakupljati znanje. Kako? Od koga? Gde? Ova znanja nisu sistematizovana. To puno otežava stvar. Nema mentora. Čak nema ni spisak literature. Čovek mora sve sam. I zato mnogi odustanu.
Baš zato jer nema mentora potreban je stimulans sa svih strana, takoreći iz mrtvih. Jer previše je deprimirajućih, slabih stvari. Zato treba pronaći stimulans čak i u onome što te mentalno nokautira. Na primer, ja sam se uhvatio za glavu kada sam čuo za koliko vremena je Stefanovski dostigao visok nivo sviranja! Za tri meseca! Alo! Za tri meseca! Pa šta ja uopšte radim u životu? Ali, svi mi imamo neke svoje pobede u životu kojih treba da smo svesni i koje su nam vetar u leđa, jer su bile naše mini samoinicijacije. Jer ako čovek toga nema, ako nije sakupio tokom detinjstva i mladosti takve pobede, onda kao da nije ni živeo. Dakle, setio sam se da sam u 15-toj godini, u osmom razredu osnovne škole imao nastavnika fiskulture koji je bio pravi sportista i imao je crni pojas u karateu. I on mene jednom onako usput pita – kako napreduju tvoji sklekovi? A nije znao da radim sklekove kod kuće. Ja onako iznenađen odgovorim – došao sam do 80, jer stvarno sam do tamo stigao. Ni danas mi nije jasno otkuda mu to pitanje, ali samo sećanje na tog čoveka mi je stimulans ceo život. Naravno da sam nastavio sa sklekovima i u 16-toj godini sam već radio po 200 sklekova. Koliko današnjih klinaca u 15-toj godini radi 80 sklekova a u 16-toj po 200? Koliko ih je danas za to sposobno? Isto negde u to vreme sam jednoj devojci izjavio ljubav na takav način da to neki ljudi ne urade nikada u životu. Fantastičan je to osećaj i veoma dobar vetar u leđa. Sve su to stimulansi ‘iz ničega’ jer smo prisiljeni na to. To su nužnosti na putu inicijacije.
— ima još —