Alo majmuni, ne ljudirajte se!
Samo je ludima dozvoljeno majmunisanje.
Zamislimo da ste vi jedna kap vode u okeanu. Ona je sastavni deo okeana, biva u okeanu. I u jednom momentu ta kap ‘odluči’ da malo ojača, da poveća sebe (ili joj okolnosti to omoguće i nametnu). Ali cena toga je da je otežala, ogrubela, usporila se, mada u sebi i dalje sadrži sve karakteristike tog okeana.. Dobila je i neke prednosti, na primer brže napredovanje, mogućnost za to. Kada se je konačno oblikovala (rođenje) naizgled je izgubila sve veze sa okeanom. Naizgled, jer ona je deo okeana i dalje, prebiva u istom okeanu, njena suštinska priroda je i dalje priroda tog okeana čiji je ona neodvojivi deo. Baš ta veza sa tim okeanom je njen Sveti Anđeo Čuvar i garancija stalnog dotoka mezle u nju i dalje. Dakle, Svetog Anđela Čuvara možemo imenovati da je to nivo te osveštenosti, odnosno njena svesnost te veze. Ona čak može da zna ili ne zna da ta veza postoji. Može da je bude svesna mada je uopšte ne upotrebljava jer je previše gruba. Ona ima mogućnost napredovanja i punog uspostavljanja te veze, odnosno osveštenosti. Taj njen silazak u grublje je silazak u vreme. A u vremenu je sve prolazno tako da u jednom momentu taj njen grubi deo odlazi (umire) a ona se ponovo vraća svojem okeanu, mada je celo vreme (inkarnacije) bila u njemu. Ona može pomisliti da se je negde vratila, mada je celo vreme bila tu, a to zavisi od intenziteta ne-znanja i zaborava. Možda je ona nakon povratka zadržala neku svoju individualnost ili ne, zavisi od toga koliko je iskoristila vreme dok je bila inkarnirana. Ali čak i da joj to ne uspe, čak i da ništa nije uradila, okean je (skoro) na istom, odnosno ipak je malo napredovao. Precizniji detalji ovog ekstremno složenog procesa mogu se opisati, aplicirati na nekim od kabalističkih shema a naročito na Shemi 231 Vrata i naravno, preko volumenske predstave uma. Glumac je jedan ali ima više uloga. Uloge su različite inkarnacije ali glumac, suština (i svest o tome ako je dostignuta, ili okean) ostaju isti. Čisti um je povezanost sa univerzalnom svešću i istovremena funkcionalnost u grubom svetu, drugim rečima svesnost konstantne identifikacije sa okeanom. Dakle, nivo osveštenosti sebe i te povezanosti sa okeanom je Sveti Anđeo Čuvar. Kao potencijal to ima svako.
Kako kosmos, univerzum funkcioniše? Zašto uopšte? Šta ga pokreće?
Kosmos znači – uređen. Dakle harmonija koja je smisao sama sebi, sama sebe pokreće jer je savršena, jer je zatvoren krug jer je jedini pravi perpetum mobile. Ali ako je tako, ako je sistem savršen, čemu onda čovek?
Slučajno. Čovek je nastao sasvim slučajno zahvaljujući toj (unutrašnjoj i vanjskoj) harmoniji tokom miliona godina. Zahvaljujući omnipotentnosti sistema, okeana, univerzuma, čovek je jedan od takvih proizvoda. Na ovoj našoj planeti je u obliku kojeg poznajemo. To je spontani i slučajni produkat. Čisti slučaj, krajnja spontanost. SPONTE A = 666. Broj čoveka je takođe taj broj. Dakle spontano A, spontano Luda (u Tarotu), SPONTE A. Zanimljivo bi bilo analizirati etimologiju reči luda i ljudi. A kako je u drugim jezicima?
Otuda je čovek neka vrsta potrošne robe za boga kao što je sve na ovoj planeti potrošna roba za čoveka. Čovek je bogu prilično nevažan bez obzira koliko je sebi važan, odnosno koliko misli da je važan. Za retko kojim čovekom bog plače. Koliko je slučajno rođenje, nastanak, veoma slično je i sa smrti, nestankom. Zato boga to ne tangira previše. Bog svaki dan stvara i odnosi mnogo ljudi. I ne uzbuđuje se zbog toga. Čovek jeste i produkat i kopija boga ali ipak je čovek samo potrošni materijal. Zbog te kopije, identičnosti sa bogom, zbog činjenice da je čovek mikrokosmos, čovek je to interpretirao da ga je bog stvorio namerno, svesno. To je samo pokušaj čoveka da malo glorifikuje sebe. Da digne sebe. Malo pretenciozno i pored svojih potencijala. Tačno je da ‘Svaki muškarac i svaka žena je zvezda’. Ali samo po potencijalima, zbog već pomenute identičnosti.
Ta nevažnost čoveka bogu je prisutna na bezbroj načina. Danas je to najočitije u čovekovom nepoznavanju sebe i nepoznavanju svoje identičnosti sa bogom. Ljudi treba da rade da bi živeli, da bi zadovoljili homo hedonisis, da bi uživali u preostalom slobodnom vremenu, u hrani, vinu, smehu, seksu, zabavi, u druženju sa prijateljima, nogometu. U zapadnom, mazohističkom sistemu nije tako. Tamo ljudi jedu da bi radili, žive da bi radili, tamo ručak nije uživanje, nije ritual hedonizma nego je to izgubljeno vreme kada nisu radili. Verovatno Martin Luter to nije tako planirao. To nije karakteristika slobode. A da ne govorimo o coitus delict! Tamo je sve programirano da sve što radiš, radiš da bi mogao još više da radiš. OK, rad je stvorio čoveka ali u svakom radu treba biti hedonizma. Ili se čovek razboli. Mi ne zagovaramo lenjost, nikako. Ali zagovaramo hedonizam u konstantnom radu. U koncept homo religiosis treba instalirati koncept homo hedonisis. Jer, tu smo da se učimo i uživamo! To kažu taoizam i telema. To je najkraći i najkompletniji i najsavršeniji odgovor na sva pitanja o smislu čovekovog postojanja. Sve ostalo su deformacije sa manje ili više gluposti i mazohizma. Retko koja sveta knjiga govori ovo. Retko koja knjiga je sveta. A ljudi ih ljube po hramovima. Čovek je stvarno vreća puna gluposti.
Ako je ona kap vode očuvala barem delimičnu ili punu svest o svojem poreklu i svojoj vezi i identičnosti sa okeanom, onda ona odlično pliva po tom okeanu i obavlja tu svoju novu, dodatnu funkciju sve dok traje. Ali ako nije očuvala tu svest onda će se suočavati sa svim vrstama guranja, sudara, gužvi i bezbroj vrsta konflikata sa ostalim kapima oko sebe. Samo zato jer nije svesna da je ona deo svega toga i zato jer ima neke nepotpune i deformisane predstave o sebi, A to ima jer je zaboravila ko je i šta je. A zaboravila je zbog prenosa karme. Od predaka ili je donela sopstvenu karmu od pre, a koja je opet zaborav o svojem poreklu, prošlosti, identitetu. Pošto se u okeanu konstantno dešava mešanje i prelivanje delova tela između mnogih kapi vode, i ta jedna kap, koju posmatramo je nastala od nekih drugih kapi, od delova njihovih tela. I svaki deo je doneo deo svoje istorije i memorije i karme. Dakle, ta naša posmatrana kap ima prošlost mada izgleda da je nastala on ničega. Ti novonastali delovi mogu biti ‘prvi put rođeni’ ili ‘mnogi put rođeni’. Ali u oba slučaja im sledi neizbežni prenos karme. Dakle, nikako ne možemo da negiramo i izbegnemo Prvu Budinu Plemeitu Istinu.
Da li ste primetili da celo vreme govorim o Binahu. I delimično o Chokmahu. Da li znate odakle naši izrazi – ćale i keva?
Kada vidimo koliko je žalosti oko nas, koliki prenos karme se dešava na decu svakodnevno, vidimo koliko je čovek, odnosno u kolikoj meri je produkat ne-znanja, spontanosti, inercije, slučajnosti. Mada se sve dešava po matematičkoj preciznosti i pravilnosti. Ali čovek, kao subjekat odlučivanja u svemu tome je strahovito mali. Vidimo koliko puno je pio iz reke Lete, koliko dugo je plivao po reci Leti, reci zaborava. Ja to zovem astromentalna reciklaža. I uvek kada se čovek suoči sa tako groznim činjenicama, pita se – šta da radim, šta je rešenje? Odgovor je samo jedan – pročisti vlastiti um! Sve ostalo su sekundarne metode, magija, asketizam, basme, razni treninzi, itd.. Ukratko, skoro svaki čovek je produkat slučajnosti koja je matematički precizna. Kako to? Sa njegove nejake tačke gledano, on je prava slučajnost, kap vode u bujici. Ali ta kap vode je nošena i imala put sasvim u skladu sa svojim potencijalima i svojom veličinom, snagom, čistoćom. To da nije bila svesna sebe većinom vremena, to ne menja njenu sudbinu.
ima još …